Русија и Украјина: ББЦ у мртвачници у Доњецку - „Десетине гину сваког дана“, украјински губици расту

Дошло је до драматичног скока броја погинулих у Украјини, према новим проценама неименованих америчких званичника.

ББЦ новинар Квентин Сомервил био је на првој линији фронта на истоку, где је суморни задатак пребројавања мртвих постао свакодневна реалност.

Непознати војници леже нагомилани на хрпи у малој цигленој мртвачници, недалеко од прве линије фронта у Доњецку, где двадесетшестогодишња Марго каже да говори са мртвима.

„Можда звучи чудно… али ја желим да им се извиним зато што су умрли. Желим да им се некако захвалим. То је као да могу да ме чују, али не могу да ми одговоре."

На њеном затрпаном радном столу испред тешких врата мртвачнице, она седи са оловком у руци.

Њен посао је да записује детаље палих бораца.

Украјина не објављује званичне бројке погинулих у рату - украјинске оружане снаге понављају да су бројеви њихових ратних жртава државна тајна - али Марго зна да су ти губици огромни.

Бројке су и даље строго поверљиве.

Међутим, амерички званичници, које је цитирао Њујорк тајмс, недавно су проценили да је број мртвих 70.000, а да их је рањено чак 120.000.

То је невероватна бројка, из оружаних снага за које се процењује да броје свега пола милиона војника.

УН су до сада забележиле 9.177 цивилних смрти.

На унутрашњој страни руке Марго налази се мала тетоважа мајке и детета, са записаним датумом рођења њеног сина.

Њени маникирани нокти лакирани су у бојама украјинске заставе.

Она носи црну мајицу са натписом „ЈА САМ УКРАЈИНКА" спреда.

„Најтеже је кад видите погинулог који још није напунио ни 20 или 22 године. И кад схватите да нису умрли природном смрћу", каже она.

„Они су убијени. Погинули су за сопствену земљу. То највише боли. На то не можете да се навикнете. Дошло је до тога да се све своди на то да помогнете момцима да стигну кући."

Најтежи дан у њеном животу, каже она, био је кад је њен невенчани супруг донесен у мртвачницу истог дана кад је погинуо.

Двадесеттрогодишњи Андре погинуо је у бици 29. децембра 2022. године.

„Погинуо је бранећи своју домовину", каже она.

„Али онда сам, као и небројено пута до тада, убедила себе да морам остати овде, да морам да помогнем палим борцима."

Она је очврснула од овог посла - као челик, каже.

И без обзира на то колико је болно видети тела која пристижу у мртвачницу, она каже да никад не плаче у јавности.

„Држим све то у себи све до увече када стигнем кући. Нико не види моје сузе."

Још у априлу, процуреле процене Пентагона давале су много нижи број погинулих украјинских војника - 17.500.

Наводни скок на више од 70.000 може делимично да се објасни контраофанзивом на југу.

У њеним раним данима посебно је била тешко погођена украјинска пешадија - „горе од Бахмута", рекао ми је један командир бригаде који учествује у борбама.

Град у Доњецку пао је у руке Руса у мају у једној од најкрвавијих битака у досадашњем току рата.

Украјина је сада тамо променила тактику, али је почетак иницијативе да се пробије одбрана руске окупације у јуну много коштао, посебно кад су у питању свеже обучени млади војници.

Гину „на десетине" сваког дана, рекао ми је у јуну виши наредник око села Вељка Новосилка у Доњецку.

У мртвачници, једној од великог броја дуж прве линије фронта, они раде на проналажењу имена незнаних војника, који су стигли директно са бојишта.

Вреће за лешеве износе се напоље, једна по једна, и започиње потрага за траговима.

У првој врећи је тело младића, очију још отворених, руку пажљиво сложених преко крила.

Лице му је изгребано, а има дубоку посекотину на нози.

Доноси се друго тело, коме недостају прсти десне шаке, а на униформи има флеке од крви и блата са бојишта.

Радници у мртвачници просецају њихове џепове, још пуне артефаката свакодневног живота - кључеви, мобилни телефон, новчаник са породичним сликама.

У смрти, ови предмети су сада трагови који би могли да споје неидентификоване са њиховим породицама.

Исписана црним маркером на још једној врећи за лешеве, реч „неидентификован" је прецртана и замењена именом човека и детаљима његове војне јединице.

Стиже још врећа са телима, али ми ограничења у извештавању не дозвољавају да кажем тачно колико.

Група војника - командири разних чинова - стиже у војном пикапу и шетка се испред мртвачнице пушећи цигарете.

Они проучавају једно тело, да виде да ли је војник из њиховог вода, чете или батаљона.

Изгледа као да је страдао у артиљеријском нападу - недостаје му комад главе, а ране на његовом телу су тешке, још и горе кад га преокрену.

„Ово је тешко. Непријатно. Али је неопходно, то је део нашег посла. Морамо да испратимо ове момке на прави начин", каже заменик командира батаљона под шифрованим именом „Адвокат".

Биће доведено још људи из његове јединице да помогну у идентификацији тела, каже он.

Реалност размера жртава огољена је на украјинским гробљима.

На сунцу касног поподнева око гробља Краснопилске у Дњепру, главе сунцокрета оклембешене су од тежине - почасна стража за свеже ископане гробове који се све више приближавају периферији.

На једном таквом гробљу, тридесетогодишња Оксана јеца сама.

Са слика је посматра њен мртви муж Павло.

Брадати, мишићави млађи наредник био је шампион у дизању тегова и лични тренер.

Страдао је током претходне украјинске контраофанзиве у новембру, близу града Изјума, кад је пројектил из руског хеликоптера погодио његов конвој.

„Добровољно се пријавио да брани нашу земљу", каже Оксана.

„Био је ратник у души - слободарске природе. Био је отелотворење украјинског духа."

Требало је времена да се идентификује Павлово тело - он је, заједно са другима у возилу, био спаљен.

На крају су га препознали по тетоважи.

Жуто-плаве украјинске заставе вијоре се изнад сваког гроба на благом поветарцу - има их стотине.

Сваки је обележје у великој плими губитка која свакодневно запљускује источна и јужна бојишта, пунећи гробља у градовима и селима широм земље.

Годину и по дана од избијања рата, мало је породица овде остало нетакнуто тугом.

Ипак, изгледа као да воља за борбом не попушта.

Ако ништа друго, губици су, за сада, учврстили решеност за победом.

Оксана и Павло су склопили ратни пакт да ако он погине, она ће се пријавити у војску.

Последња два месеца она служи у склопу јединице за ваздушно извиђање дроном, на ободима Бахмута.

Недељу дана након што смо се срели на гробљу, Оксана је у пуној ратној опреми и кренула је на истурени положај у потрази за руском противтенковском јединицом која напада украјинске снаге.

Када стижемо тамо, звуци артиљерије, скоро искључиво одлазећа ватра, заглушујући су.

Питам је зашто доводи себе у опасност.

То је њена морална дужност, одговара она, док се игра са сребрном бурмом на десној руци.

„Само морам да наставим оно што је он започео. Да сав његов труд не би био узалудан. Волонтирање и донације су у реду, али ја желим да будем део свега, део наше победе у будућности", каже она.

Украјинска заменица министра одбране Хана Маљар раније је објавила саопштење у којем упозорава да они који објаве број жртава могу бити кривично гоњени.

„Зашто су ови подаци тајни?", питала је она реторички.

„Зато што током активне фазе рата, непријатељ користи број мртвих и рањених да израчуна наше вероватне наредне кораке…

„Ако непријатељ буде имао ове информације, почеће да разуме неке од наших наредних потеза."

Цену рата посебно осећају људи из 68. пешадијске бригаде, који се боре да зауставе руске продоре на источном фронту, надомак града Купјанска.

На температурама вишим од 35 степени Целзијуса, потражили смо склониште под камуфлажном мрежом, далеко од подневне врелине и стално присутне опасности од руских дронова.

Заменика командира батаљона под шифрованим именом „Љермонтов" затекли смо у мрачном расположењу.

Уз свеже скувану кафу, он је предвидео дуг рат.

Руси се неће зауставити, каже он, „са њима не можете преговарати".

Запад то не разуме, додаје.

Млади војници који су очекивали да ће бити код куће за годину дана сада схватају, каже он, да ће бити одсутни много дуже.

Он је ветеран борби у Донбасу - бори се против Русије и проруских снага од 2014. године.

Колико дуго очекује да ће овај рат трајати?

„Још 10 година", одговара он.

Његово суморно расположење је разумљиво.

Првог августа су заставник бригаде и још два наредника страдали у једном једином руском минобацачком нападу.

„Био је легенда", каже Љермонтов.

Покојников аутомобил остао је паркиран тамо где га је оставио, неколико метара даље.

Његове личне ствари још су у њему.

Док разговарамо, звони Љермонтовљев телефон.

Зове га мајка војника који је погинуо недељу дана раније.

Она жели да зна зашто се млади људи са оружјем шаљу да јуришају на руске ровове ако је Украјина добила толико много савременог наоружања са Запада.

Али на овој линији фронта дугој хиљаду километара многим бригадама недостају најновија оклопна возила или дугометни топови.

Реалност је да у многим рововима украјински војници морају да се сналазе како знају и умеју.

„Немам одговор за њу, она не разуме… ми немамо све", каже ми он.

На церемонији доделе одликовања, у башти куће која служи као база чете, срећем командира бригаде пуковника Алексеја.

Управо се вратио са заставникове сахране.

Он ми каже: „Имали смо два велика руска напада. Мислим да смо били веома успешни, пронашли смо око 35 тела. Тако да мислим да смо практично уништили једну чету."

Свеукупно гледано, руске жртве су много веће, око 120.000 погинулих према ннајновијој америчкој процени.

Али руска војска, као и становништво, много су већи.

Украјински војници на фронту кажу да руска способност да упије бол делује неограничено.

Питам пуковника Алексија шта говори породицама палих бораца.

„Само тражим опроштај што им нисам пружио довољно безбедности. Можда сам био лош вођа, лоше сам планирао. И захвалим им се за оно што су дали за ову борбу."

Погледајте видео:

Пратите Квентина на Инстаграму: www.instagram.com/quengram

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]