Паркинсонова болест: Ново истраживање могло би да открије ране узроке

Ослушкивање „разговора" можданих ћелија могло би да помогне истраживачима да боље разумеју ране узроке Паркинсонове болести.

Паркинсонова болест је друга најчешћа неуродегенеративна болест после Алцхајмерове.

Ову болест изазива прогресивно оштећење делова мозга током вишегодишњег периода.

Али релативно се мало зна о њеним раним стадијумима, јер се већи део оштећења одиграва пре него што се јаве први симптоми.

Сада тим са Универзитета у Кардифу користи најсавременије технике да би боље разумео ране узроке болести.

Вративши ћелије „кроз време", истраживачи се надају да би њихови налази могли да помогну у потрази за новим методима лечења.

„Путовање Паркинсонове болести, ми верујемо, прилично је дуго", каже доктор Дејн Бекано-Кели, која предводи истраживање.

„Симптоме препознајемо у каснијим стадијумима живота, у просеку око 65. године, али знамо да мождане ћелије које су веома важне за кретање и когницију престају да раде у много ранијим стадијумима.

„Имамо око 60-80 одсто губитка до тренутка кад људи дођу на клинику, али знамо да се то не дешава преко ноћи.

„Тако да постоји временски оквир пре него што ћелије почну да одумиру током ког бисмо могли да помогнемо."

Истраживачи сакупљају узорке кожних ћелија од људи са Паркинсоновом болешћу, као и од појединаца који немају ово стање.

Тим потом „подмлади" те ћелије - другим речима, врати их назад кроз време тако да постану матичне ћелије.

Затим користи разне методе за подстицање тих ћелија да се развију у неуроне - који су мождане ћелије.

У различитим стадијумима тог путовања, тим покушава да пресретне електронску комуникацију између ћелија уз помоћ високотехнолошке опреме.

„Идеја је да покушамо да ослушнемо унакрсне разговоре или комуникацију између неурона у мозгу... помало као тајни агент који прислушкује разговор између двоје људи", објаснио је доктор Бекано-Кели.

Проучавајући разлике које се временом дешавају у ћелијама Паркинсонове болести и ћелијама које нису захваћене Паркинсоновом болешћу, тим се нада да ће боље разумети разнолике факторе који доприносе овом стању.

То укључује неспособност одређених можданих ћелија да избаце протеински отпад из себе, што би могло да доведе до одумирање ћелија.

„То вам је помало као кад наједном цркне мотор аутомобила на путу до посла или аеродрома.

„Разне ствари би могле да допринесу томе како се тај аутомобил покварио и разумевање које су оне и кад се дешавају могло би да нам помогне да пронађемо кад бисмо тачно могли да интервенишемо."

Тиму је Британско удружење за борбу против Паркинсонове болести доделио грант од 320.000 фунти да настави истраживање.

Паркинсонова болест је неуролошко стање са најбржим растом на свету.

У Велсу има пропорционално много више људи који живе са овом болешћу него у било ком другом делу Уједињеног Краљевства.

Професорка Џули Вилијамс, директорка Института за истраживање деменције у Кардифу, изјавила је да ово истраживање „помера границе".

„Кад бисмо разумели те механизме, могли бисмо да тестирамо нове лекове - лекове који већ постоје и користе се у друге сврхе - који би могли брзо да стигну на клинику."

„Ја сам још ја у мојој глави"

Кену Хауарду (76) из Кардифа саопштено је да болује од Паркинсонове болести пре једне деценије.

Он описује како му је безосећајно пренео поруку дежурни лекар који му је поставио дијагнозу.

„Рекао је: 'Нема лека, болест напредује и дегенеративна је, што значи да ће бити само све гора. Најбоље што можете да учините је да узимате лекове који су вам преписани и могли бисте да добијете две и по или можда чак три добре године", рекао је Кен.

„Е сад, не знам за вас, али ја не волим кад ми кажу да је нешто ван моје контроле, човек је рекао: 'добићу можда три добре године', а то је било пре 10 година. И тако сам ја доказао да није био у праву."

Кен каже да су му честе вежбе и задавање физичких изазова самом себи - као што је скакање падобраном и спуштање конопцем са планина - помогли да ублажи напредовање болести.

„Морате себи стално да задајете нове изазове, зато што је апатија савезник Паркинсонове болести", каже Кен.

Али је Кеново стање ипак оставило трага.

Изгубио је 28 килограма и има видљиво подрхтавање руку.

Његово тело уме понекад нагло да се трзне или потпуно замрзне - нарочито у стресним ситуацијама.

„Непријатна ствар је што сам, као и сви људи који имају Паркинсонову болест, ја и даље ја у својој глави. Ја сам и даље Кен Хауард који је волео да игра рагби, био помало свезналица и умишљен тип.

„Сада имам овај суморни израз лица који ми уопште не пристаје.

„Али најгоре од свега је што ти знаш ко си и шта си све некада радио, а твоја личност се нимало није променила. Али твоје тело је постало одвојено од тебе."

Иако није директан учесник у студији са Универзитета у Кардифу Кен јесте учествовао у бројним другим истраживачким пројектима за које каже да су кључни за пружање наде људима.

„Говоре вам да је време ограничено, говоре вам да ће се све погоршати и да нема лека. И зато људи престану да се надају и предају се.

„Али ја ћу добрано да намучим ову моју Паркинсонову болест. То је неуролошко стање са најбржим растом на свету зато је истраживање као што је ово од апсолутног виталног значаја."

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]