Земљотрес у Турској и Сирији: „Како могу да легнем у топао кревет, док је моја ћерка на хладном"

По великој хладноћи, у зору, стигло смо до срушене десетоспратнице у Адани.

Срео сам две жене умотане у ћебад - кренуле су ка рушевинама.

Уму Бајрактар и Назифе Батмаз су у џамији, у турском граду, која је постала седиште за пружање помоћи после земљотреса који је погодио Турску у понедељак.

Њихов дом, у близини, у потпуности је уништен.

Причамо док ходамо и тражимо њиховог пријатеља, једног од Умувих рођака.

Један од присутних нас упозорава да не ходамо близу зграде.

Напукла је, а он додаје: „Све ће се срушити".

Пролазимо поред двојице копача који раде на ивици зоне урушавања, док шест спасилаца бушилицама и рукама у рукавицама баца рушевине ка њима.

Настављамо споредном улицом, где видим групу преживелих, умотаних у ћебад.

Седе на пластичним столицама и греју се око ватре.

Две жене траже пријатељицу.

Нуртен, ушушкана у ћебету на хладноћи, седи и плаче.

Њена старија ћерка Сенај била је на другом спрату у тренутку урушавања.

Чека је цео дан и ноћ, али информације о њеној ћерки још нема.

„Како могу да легнем у топао кревет, док је моја ћерка на хладном?", пита се.

„О боже, она никада није волела хладноћу. Она је под земљом, срце ми се цепа", говори кроз плач.

Чују се бушилице.

Нуртенина пријатељица покушава да је утеши.

Нуртенина ћерка има две девојчице које студирају у иностранству.

Покушавај да дођу у Турску.

„Шта да кажем девојчицама? Долазе данас. Шта би требало да им кажем? Повериле су ми мајку на чување", каже Нуртен.

Осећај губитка се шири брже него потрага за преживелим.

Јужније, на турско-сиријској граници, има више информација из провинције Хатај, једне од најпогођенијих у овој области.

На снимку се види како један становник у мраку иде кроз рушевине.

Верује да има живих.

„Говорите гласније", моли их.

„Видите, ту је тело. Мртав је и нико га није померио, а чује се женски глас."

Његов глас прекида плач жене који допире из рушевина.

Наставља да плаче и удара у метал како би привукла пажњу мушкарца.

Али, он не може да јој помогне.

Цела кућа је урушена и једино машине могу да подигну остатке.

Ово је прича о повицима без одговора, која се чује широм региона.

У близини је још један становник Хатаја, Дениз.

Показује на зграду у којој су његови родитељи остали заробљени.

„Праве буку, чујемо их, али нико не долази. Они дозивају, траже помоћ. Уништени смо. Ох, Боже.

„Говоре нам 'Спасите нас', али не можемо. Како ћемо их спасити?", пита се Дениз.

Ближе епицентру, у граду Кахраманмараса гори ватра.

На хиљаде заграда је уништено, број људи који је остао без дома још је већи.

Породице се спајају, уплашене од шока да се врате сопственим знатно погођеним домовима.

Огревно дрво је све што имају.

Ватра им греје голе руке.

„Једва смо напустили кућу", прича Несет Гулер.

„Имамо четворо деце, у последњем тренутку смо напустили кућу са њима.

„Неколико људи је још увек заробљено. Ово је велика катастрофа. Чекамо, без воде и хране, очајни смо".

Помоћ коју регион чека, можда неће бити довољна.

У међувремену, све је више зграда које се сваког тренутка могу урушити, а једини начин да се људи угреју биће мале ватре на отвореном.

Погледајте и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]