Католичка црква и Бенедикт Шеснаести: Три разлога зашто сахрана бившег папе не личи ни на једну до сада

У Ватикану је сахрањен некадашњеи пап Бенедикт, а церемонија до сада није забележена у дугој историји Католичке цркве - први пут један папа води службу током сахране неког другог папе.

Око 50.000 људи окупило се испред базилике Светог Петра у Риму, једном од најсветијих храмова Католичке цркве и важном месту ходочашћа.

Папа Фрања, актуелни поглавар Цркве, предводио је погребни ритуал за папу емеритуса Бенедикта Шеснаестог, који је умро у новогодишњој ноћи у 95. години.

Бенедикт је сахрањен у крипти испод базилике Светог Петра у којој се налазе гробнице више од деведесет његових претходника.

Он је у фебруару 2013. поднео оставку на највиши положај у Ватикану и био је први папа који је то учинио у претходних 600 година, а као разлог је навео старост и нарушено здравље.

Иако су поједини хвалили Бенедикта, он је био и контроверзна личност.

Рођен у Немачкој као Јозеф Рацингер, изабран je за папу у мају 2005. године, после смрти Јована Павла Другог.

Ниједан папа није поднео оставку још од Гргура Дванаестог 1415. године, а Бенедикт је први који је то учинио добровољно још од оставке Целестина Петог 1294.

А Рацингерова одлука - због нарушеног здравља додатно отежаног теретом папске службе - такође је и разлог зашто су његово бдење и сахрана до сада невиђени.

Папа Фрања, који је водио богослужење, изведен је на подијум у инвалидским колицима.

Било је ту свештенство из целог света - кардинали у црвеним одеждама, часне сестре у тамним одорама.

Када је ковчег са телом Бенедикта донет зачуо се аплауз окупљених верника.

Иако су многи хвалиле Бенедикта, одајући почаст његовим теолошким студијама, било је и критика, посебно оних који су били жртве сексуалног злостављања католичког свештенства.

Организација Снеп сурвајворс (Snap Survivors) саопштила је да је бивши папа „током мандата практично игнорисао горући проблем сексуалног злостављања које су почили припадници католичког свештенства".

„У више од 25 година као најутицајнија верска личност на свету, папа Бенедикт Шеснаести није заштитио децу и одрасле широм света", навели су.

На Тргу Светог Петра осећања према бившем папи била су помешана.

Гаја са Сардиније је рекла да иако је Бенедикт био „"веома добар папа, ја више волим папу Фрању. Мислим да је он ближи људима".

Симона из Монце у северној Италији рекла је за ББЦ да је забринута да би Фрања могао да следи Бенедиктов пример и да се повуче.

„Забринута сам да је болестан", рекла је.

„Искрено се надам да још има снаге да одржи Цркву уједињеном и да настави да пружа наду свету".

Кристофер Ламб, дописник католичког часописа из Ватикана, уверен је да ће Фрања наставити да реформише Цркву.

„Смрт Бенедикта оставља отвореном могућност папа Фрањи да се повуче ако буде желео, али ја се не бих кладио на то јер овај поглавар још има много тога да оствари у смислу реформи".

Ово су три разлога зашто је сахрана папе емеритуса јединствена.

1. Службу предводи папа

Службу током сахране недавно преминулог папе обично води личност звана Камерленго (италијанска реч за „коморник"), што је положај папског домаћинства.

Камерленго је задужен за вођење Католичке цркве у време кад не постоји активни вршилац дужности папе.

Али овај пут, будући да је Бенедикт Шеснаести поднео оставку скоро десет година пре смрти, већ постоји човек у тој улози: његов наследник, Фрања Први.

И Фрања је тај који, први пут у историји, као папа водио службу сахрањивања неког другог папе.

У историји Ватикана, само је још један папа добровољно сишао са престола Светог Петра онако како је то учинио Бенедикт Шеснаести.

То се десило у 13. веку, кад је Пјетро Ангелери ди Муроне, свештеник који је живео као пустињак, неочекивано изабран за папу - будући да није био кардинал.

Тако је он постао Целестин Пети.

Међутим, он је убрзо схватио да је тај посао превелик за њега и, после свега шест месеци проведених на дужности, одлучио је да поднесе оставку и врати се животу у самоћи.

Међутим, до његове смрти дошло је под веома другачијим околностима него у случају Бенедикта Шеснаестог: његов наследник, Бонифације Осми, бринуо се да се Целестин доживљава као светац и под претњом потенцијалне шизме у Цркви, издао је наређење да се овај ухапси.

Целестин Пети умро је закључан у кули после десет месеци заточеништва и, наравно, за њега није организована званична сахрана.

Друге папске оставке забележене у историји нису биле добровољне или су се десиле као резултат унутрашњих трвења.

Штавише, последња формална оставка датира из 1415. године, кад је Гргур Дванаести, усред такозване Западне шизме, дао оставку под политичким притиском - а његов наследник није изабран све до после његове смрти, две године касније.

2. Нема избора новог папе

Један од главних догађаја после папине смрти је именовање наследника, које мора да се деси у најкраћем могућем року.

У раним годинама хришћанства, лидери су бирани међу самим апостолима, а потом међу оснивачима различитих регионалних цркава како се Црква ширила а покрштавање напредовало.

Али онда је почео да надвладава процес познат као конклава (од латинског cum clavis, „под кључем"), веће кардинала који се „закључавају" у просторију да изаберу новог вођу.

Ова пракса варирала је у великој мери током векова (неке конклаве су трајале годинама), али стандардни протокол је да се кардинали састану у славној Сикстинској капели у Ватикану и - иза затворених врата и кроз неколико кругова гласања - одреде име човека који ће бити следећи поглавар Католичке цркве.

Кад се постигне већина, спаљује се супстанца да би се добио бели дим - сигнал свету да је изабран нови папа.

Овог пута неће бити ни конклаве ни белог дима, јер је изборни процес већ обављен после оставке Бенедикта Шеснаестог 2013. године, што је довело до наименовања Хорхеа Бергоља, који је одабрао име Фрања Први.

Стручњаци су указали на то да је начин на који је покојни папа емеритус напустио положај поставио преседан за друге папске оставке у будућности.

И сам Фрања је признао да је већ потписао писмо оставке, која ће ступити на снагу ако му се здравље толико погорша да неће бити у стању да обавља властите дужности.

3. Уништени Рибарев прстен

Пошто буде именован, сваки папа добија папске регалије и инсигније, делове одежде који га чине препознатљивим поглаварем Католичке цркве и владарем града-државе Ватикан.

Међу њима, бела мантија са прикаченом пелегрином илити кратким плаштом, папска ферула (штап на чијем врху се налази распеће) и такозвани Рибарев прстен, златни прстен са сликом Светог Петра у чамцу како забацује мрежу.

Мантију су носиле све скорашње папе, док ферула није јединствена за сваког папу - на пример, Фрања некад носи исту коју су носили Павле Четврти и Јован Павле Други.

Али Рибарев прстен се намерно прави посебно за сваког новог папу.

А после његове смрти, међу многим ритуалима који се изводе, чекићем се уништава тај персонализовани прстен.

Овог пута, међутим, то се неће десити после смрти Бенедикта Шеснаестог, јер је његов прстен направљен 2005. године „поништен" после његове оставке из 2013. године.

У оно време прстен није био уништен, како налаже традиција, већ је био обележен крстом, према тадашњем портпаролу Ватикана Федерику Ломбардију.

Бенедикту Шеснаестом такође је било дозвољено да задржи обичну белу мантију - мада другачију од оне коју данас носи папа Фрања - да би се обележио његов статус бившег папе, а у којој је он виђан све до смрти.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]