Русија и Украјина: Како група Вагнер и даље регрутује затворенике за рат у Украјини

Припадници руске приватне војне компаније Вагнер могли би да врше хитна погубљења дезертера и других „прекршилаца" уз помоћ маља, тврди се у извештајима.

Регрутовање руских затвореника за борбу у рату у Украјини се наставља.

Бивши осуђеници који су се придружили групи да би се борили у Украјини траже да не буду размењени када их зароби украјинска страна.

ББЦ на руском је разговарао са неким од њих.

„Не размењујте га"

- Зар не желиш да будеш размењен?

- Не, не желим, зато што би ме одмах убили.

- Зашто то кажеш?

- Знам да хоће… Преклињем вас… Овде има неких људи који пролазе… Момци, молим вас, нема потребе ни за каквом разменом.

Младић у камуфлажној униформи седи преко пута саговорника који се не види — украјинског новинара са Јутјуб канала Бутусов+.

И упорно збуњено трепће.

Човек је двадесетшестогодишњи Александар Болчев.

Каже да је, све донедавно, служио затворску казну од три и по године у казненој колонији строгог режима ИК-4 у руској републици Мариј Ел „због крађе јагњета" у родном селу Гагариново, у Липецкој области.

Болчев прича о томе како су регрутери из приватне војне компаније Вагнер посетили колонију у септембру, понудивши затвореницима прилику да се придруже групи у замену за помиловање после шест месеци, накнаду за обуку у висини од 150.000 рубља и додатних 250.000 за учешће у борбама.

Болчев је провео два месеца на обуци са групом, али само један дан на првој линији фронта.

Добио је аутоматску пушку, девет оквира муниције, панцир, шлем, бајонет и ништа више од тога.

- Нећеш видети мајку… Своје дете. Ако будеш био размењен, макар ћеш имати неку шансу.

- Моја једина шанса је у следећем животу, то је све.

- Болчев капом брише сузе из очију.

- Нема других шанси. Молим вас… Ако се вратим, то је за мене крај…

Александар Болчев каже да „не зна ништа о Нужину" и тражи да му се понови његово име.

Али његова рођака, која је тражила да остане анонимна из безбедносних разлога, помиње Нужина на самом почетку разговора са ББЦ-јем.

„Плачемо већ два дана. Писала сам казненој колонији, покушавала сам да их зовем, али нико се не јавља… Добро је да је жив, али он ће бити предат и убијен - сигурно ће га убити. Можда је могуће писати им поводом тога? Да га не размене", прича она.

Заборавила је презиме украјинског председника Зеленског, али на њега мисли.

„Ране од шрапнела и ударац у главу"

Страхови Александра Болчева у вези са разменом су разумљиви.

ББЦ је детаљно извештавао о причи бившег затвореника Јевгенија Нужина, који се добровољно предао и чак изразио жељу да се бори за украјинску страну, али је на крају размењен и брутално погубљен без суђења.

За убиство су највероватније били одговорни припадници Вагнер групе.

Почетком децембра, Владимир Осечкин, шеф пројекта Гулагу.нет, испричао је причу о другом бившем затворенику Виктору Севаљневу, који се придружио борбама као затвореник казнене колоније Каљуга ИК-3 пошто је његов син, такође бивши затвореник, погинуо на фронту.

Севаљнев је стигао до чина команданта пука у Вагнеру и чак је био одликован за успешно пробијање кроз обруч, али кад је био рањен и завршио у болници, његови бивши потчињени су дезертирали са сопствених положаја.

Двадесетог новембра, Севаљнев је позвао супругу Лиљу да јој каже да га из болнице директно воде на стрељање.

Убрзо после тога, 1. децембра, представник Министарства одбране обавестио је његову супругу да јој је муж погинуо у самопроглашеној Доњецкој Народној Републици од рана насталих шрапнелом и тешког ударца у главу.

Осечкин сугерише да је Севаљнева погубила руска страна, баш као и Нужина.

Олга Романова, директорка непрофитне организације Русија иза решетака каже да су затвореници из казнених колонија пријавили десетине хитних погубљења регрутованих затвореника.

Међутим, чињеница да жртве често нису руски држављани већ су стране националности (Белоруси, Киргистанци, Азербејџанци или Узбекистанци) навела је активисте за људска права да сугеришу да су, уместо да су их погубили плаћеници Вагнера, ови затвореници просто можда погинули у борбама.

Припадници Вагнер групе су, међутим, радије саопштавали родбини да су они погубљени као дезертери да би избегли транспортовање тела или плаћање трошкова сахране.

Оснивач Вагнер групе Јевгениј Пригожин пожурио је да се дистанцира од прича о смрти Севаљнева, изјавивши да „ова особа никада није била у редовима приватне војне компаније Вагнер и да никада није провела време у камповима за обуку као и да никада није радила за Вагнер".

Међутим, Пригожин је првобитно подржао погубљење Нужина.

„Што се тиче човека убијеног маљем, можемо да видимо из овога да није нашао срећу у Украјини, већ да се срео са људима који су били строги, али праведни", изјавио је тада Пригожин.

Дан после је додао: „Нужин је издао сопствен народ, другове, издао их је свесно. Он није заробљен нити се предао, већ је планирао властито бекство. Нужин је издајник."

После огромног незадовољства јавности, Пригожин је почео да тврди да Нужин није погубљен по његовом наређењу, већ да су бившег затвореника наводно отеле и убиле специјалне снаге САД-а или НАТО-а.

Написао је и подругљиво писмо руском државном тужиоцу Игору Краснову тражећи од њега да истражи Нужиново убиство, а 23. новембра је послао маљ умрљан лажном крвљу Европском парламенту.

Тренутно за Нужинову смрт криви ЦИА-ју.

Погубљен пред камерама

„Да ли знате колико се људи пријавило из наше колоније?", пита Јевгениј Н, затвореник из казнене колоније „првих преступника" у јужној Русији, који је тражио да остане анониман из безбедносних разлога.

„Скоро сваки пети. 150 људи од око 800. Затвореници су овде у затвору први пут", објашњава он.

„Скоро нико од њих нема дуге казне. Неки кажу да то раде 'само из забаве' (човек са двоипогодишњом казном), или да им је 'доста свега' (трогодишња казна) или да ће 'можда имати среће' (7 година)."

Према Јевгенију, „само млађи" иду.

Старији затвореници покушавају да их одговоре од тога, углавном безуспешно.

„Осуђен сам на девет година за покушај трговине дрогом", говори други затвореник из казнене колоније на далеком истоку Русије који се придружио Вагнеру.

„Нисам чак ни извршио злочин до краја… али, у сваком случају, то није тема нашег разговора. Регрутери су долазили већ једном раније", каже он.

Прича да у то време још нисам био сигуран у сопствену одлуку, али после одласка прве групе зажалио је што није са њима.

„Моја крајња одлука се поклапала са мојом жељом да напустим земљу. То, међутим, није имало никакве везе са специјалном војном операцијом — она је настала много пре читаве ове ситуације.

„Просто речено, нисам задовољан безнадежним животом у овој земљи и пошто сам одслужио шест година казне, добио сам прилику да убијем две птице једним ударцем — да истовремено изађем и из затвора и из земље", додаје.

Он каже да не верује гаранцијама регрутера.

„Провео сам у затвору сувише времена да бих веровао у бајке о помиловању. То значи да ако и када одем са Вагнером до линије контакта, и даље морам да размишљам о прекоманди, пошто ми нико неће само дозволити да идем било куда", појашњава.

Он није чуо за Нужинову причу, али тврди да су му регрутери пустили снимак са „погубљењем затворских 'кучки' (погрдни назив за одређену категорију затвореника)" у заједничкој просторији.

Они који су изразили интересовање за придруживање Вагнеру поведени су да погледају кратки снимак на таблету.

Према извору ББЦ-ја, на њему се видело погубљење.

„Човек са снимка каже — ја, тај и тај, издајник и 'кучка', напустио сам властите другове на фронту.' Потом му пуцају у потиљак."

ББЦ није био у могућности да погледа тај снимак, али извор из друге колоније, који нема никакве везе са првим, каже да им је показан сличан снимак у септембру, иако се у њиховој верзији види како је човек обешен са гвозденог стуба.

Неколико извора ББЦ-ја блиских Вагнер групи (који су тражили да се њихова имена и тренутни статус не објављују из безбедносних разлога) раније је коментарисало да знају за најмање три таква погубљења.

Она, међутим, нису извршена у јавности, а ББЦ није успео да потврди ову информацију.

Један извор тврди да су такви „едукативни снимци" били у употреби и пре избијања рата у Украјини.

Иља Н, запослени у казненој колонији у централној Русији, који је тражио да остане анониман да не би изгубио посао, рекао је за ББЦ да су регрутери двапут посетили колонију.

Приликом прве посете са њима је био Пригожин лично.

Иако ББЦ није успео ни да потврди ни да негира Иљине тврдње, Пригожинова прес служба је објавила његов одговор на питање о регрутовању затвореника.

„Лично говорим затвореницима добровољцима какви су задаци и услови и никада их не обмањујем. Питајте их и уверите се сами."

Иља каже да су се регрутери „понашали крајње слободно" у казненим колонијама и да су комуницирали само са управником затвора.

Он додаје да запослени у Федералном казненом систему „нису одушевљени" новим аранжманима.

Он је лично питао управника како да одговора на упите родбине кад затвореници оду на фронт, али му је речено да боље гледа своја посла.

У Иљина задужења спада свакодневна комуникација са затвореницима.

Он каже да их одговара од „доношења брзоплетих одлука", али да је узалуд.

Упитан за властито мишљење о рату у Украјини, он каже: „Био сам у два рата (Иља се борио у Чеченији деведесетих - ББЦ). То је горе него у затвору."

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]