Светски дан дијабетеса: Сваки четврти човек не добија неопходну помоћ и ја разумем њихове муке

Сваки четврти човек на свету са дијабетесом не добија неопходну помоћ, показује нова студија објављеној за Светски дан борбе против дијабетеса, 14. новембар.

Међународна фондација за дијабетес (ИДФ) тврди да око 26 одсто људи не добија довољно информација или едукације о властитом стању након по постављању дијагнозе.

Та чињеница може да доведе до лошег третмана дијабетеса, повећавајући ризик од физичких компликација као што су мождани удари, отказивање бубрега, слепило, ампутација нижих телесних екстремитета, као и утицаја на ментално здравље особе.

Истраживање је засновано на онлајн упитнику за 3.208 људи који или имају дијабетес или су били здравствени радници из разних земаља, међу којима су Бразил, Индија и Нигерија.

Али као неком ко има дијабетес, налази ове студије не представљају изненађење и нешто су са чим могу лако да се поистоветим.

Кад имаш дијагнозу али не и информације

Пошто сам и сам дијабетичар типа 1, ком је дијагноза постављена у седмој години живота у Костарики, добро ми је познат осећај анксиозности и стреса док одрастате не разумевајући превише властито стање.

Постављена ми је дијагноза дијабетеса као нуспојава узимања лека за Болест крхких костију и сада користим инвалидска колица.

Било је тешко борити се са тим 24 часа дневно, седам дана недељно.

У тинејџерским годинама, током којих нисам имао приступ сензору глукозе, свакодневно бих доживљавао нападе панике, често заборављајући да ли сам већ примио дозу инсулина или сам је грешком убризгао двапут у страху да ће мој шећер у крви пасти на ниво који би ми угрозио живот.

Тек кад сам се преселио у Велику Британију у 25. години сазнао сам нешто више о свом стању.

Данас, уз едукацију и опрему које сам добио преко Националне здравствене службе (НХС), осећам се сигурније док доносим бројне одлуке на које сам приморан током дана кад је у питање моје лечења од дијабетеса.

Као последица тога, осећам се безбедније и да имам контролу.

Обратио сам се још неком са дијабетесом да бих видео да ли је моје искуство слично њиховом и разговарао са Аном Лусијом из Чиваве у Мексику.

Она је објаснила да јој се, након што јој је постављена дијагнозе дијабетеса, живот драматично променио, и то не само њој, већ и читавој њеној породици.

Ана Лусији је постављена дијагноза дијабетеса типа 1 у осмој години након што је примљена на одељење за интензивну негу.

„Осећала сам се обесхрабрено зато што сам била девојчица и више нисам смела да једем слаткише. Била је то промена која се десила преко ноћи, а сви су ми говорили: 'Не смеш да једеш ово или оно'."

Њена мајка Клементина причала нам је о осећању дезоријентисаности током ћеркиног петодневног боравка у болници.

„Рекли су ми да морам да научим да јој дајем инјекције зато што је она још дете. Тада смо обе почеле да учимо о дијабетесу."

Али одсуство подршке и свести о борби са дијабетесом имали су утицај на то како су Клементина и њена ћерка излазили на крај с овим стањем, истовремено омогућујући Ана Лусији да настави свакодневни живот.

„Требало би да постоји нешто посебно у школама где могу да кажу: 'у реду, имамо ђака са дијабетесом, ево плана'", предлаже Клементина.

Шта је дијабетес?

Данас Ана Лусија има 17 година и излази на крај са овим стањем, углавном сама.

Она, међутим, признаје да то уме да исцрпи човека: „Спавам мање зато што морам да проверавам ниво глукозе или да чекам неколико сати после инјекције."

Недавно је почела да носи један од савременијих сензора нивоа глукозе у крви на тржишту по имену Фристајл либре, који може да обавља преглед уз помоћ уређаја да би се проверио ниво глукозе без потребе да се стално боцкају прсти или да брине да ли има довољно трачица глукометра.

Она сматра да би додавање овог уређаја њеној рутини раније помогло у њеном животу дијабетичара.

Иако њени пријатељи и породица пружају Ана Лусији довољну мрежу подршке, она сматра да понекад њено управљање дијабетесом представља већи изазов кад су у игри уобичајени стрес због школских испита и домаћих задатака.

Утицај на ментално здравље

Студија ИДФ-а бавила се и утицајем на ментално здравље особе ако није добро информисана о властитом стању, баш као и о физичким последицама.

Председник ИДФ-а професор Ендрју Болтон, рекао је да је откривено да „ако не добијете праву едукацију, то може свакако да доведе до анксиозности, али и до депресије."

Истраживање је истакло потребу и да здравствени радници буду боље информисани, јер је мање од половине анкетираних учесника у здравству (49 одсто) рекло да би успели да препознају депресију као компликацију у вези са дијабетесом.

„Људи који су депресивни мање су склони да слушају здравствене савете… На пример, ако имају проблема са стопалом, да не носе одређене ципеле", објаснио је професор Болтон.

Кад се мало детаљније проучи истраживање, конкретно по питању депресије и менталног здравља, неке од најалармантнијих статистика показују да је сваки пети човек (20 одсто) доживео депресију као компликацију повезану са дијабетесом, што се повећава на скоро трећину (30 одсто) код особа из Генерације З и 20 одсто код миленијалаца.

Шта може да се уради

Професор Болтон каже да дијабетичари морају да долазе до информације од потврђених експерата уместо на друштвеним мрежама - као што студија показује да они углавном чине.

Истраживање такође истиче да се „људи који живе са дијабетесом старају о себи 99 одсто времена", са просеком од свега три сата годишње проведених у консултацијама са професионалцем.

Он такође потврђује и моје и Ана Лусијино искуство.

„Живот детета са дијабетесом… довољно је тешко пролазити кроз адолесценцију и кад немате дијабетес… али то што још морате да се старате о себи, редовним инјекцијама, пумпици и да пазите шта једете… то представља огроман изазов."

ИДФ каже да они покушавају да поправе ситуацију и тренутно имају више од 240 удружења у 160 земаља која раде са људима са дијабетесом у својим регионима, са циљем едукације о превенцији и лечењу кроз онлајн програме „школе о дијабетесу".

Заједно са Међународним друштвом за педијатрију и адолесцентски дијабетес, ИДФ такође позива на иницијативу за смањење јаза у светској едукацији о дијабетесу, истичући колико је он велик у овом тренутку између земаља у развоју и оних у Западној Европи или Северне Америке.

„Дијабетес је глобални проблем. Сада широм света имамо вероватно близу 600 милиона људи са дијабетесом", објашњава професор Болтон и мислим да најбоље све сумира кад каже да би „свако требало да добије лекове и едукацију која му је потребна где год да се налазе у свету".

Приредила: Лорна Хенкин

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]