Светско првенство у фудбалу: Како је Пеле, највећи играч свих времена, зацементирао статус легенде на Мундијалу 1970.

У серијалу о иконама светских првенстава, ББЦ Спорт пише о Пелеу и његовој улози у спектакуларној игри на Мундијалу 1970. године

Док се бразилски тим пробија кроз улице Мексико Ситија на путу ка Стадиону Ацтека на којем ће бити одиграно финале Светског првенства 1970, играчи весело опонашају звуке самбе.

По свакој доступној површини, било да су то кишом исфлекани прозори, кров или незаузета седишта.

Све је представљало инструмент.

Главни бубњар је био „Ураган" Жаирзињо, стрелац на свакој од пет утакмица које је његов тим одиграо на турниру до тог тренутка.

У свим тим мечевима, Бразил је био победник.

Њему се придружио Роберто Ривелињо, елегантни офанзивни играч средине терена и стрелац првог од укупно 15 голова које су постигли на путу до финала.

Карлос Алберто Торес, сјајни и непоколебљиви капитен који је помогао да се савлада Енглеска, бранилац титуле, у групној фази такмичења; Жерсон, Тостао, Клодоалдо и остале супер звезде овог непревазиђеног тима, сви они на путу ка бесмртности.

Бука је превелика да би ико чуо ударац једне звечке о под, играчи превише заокупљени песмом и сновима о слави да би обратили пажњу на човека који је намерно испустио.

Пеле, највећи фудбалер на свету, талисман овог тима, чучао је, кријући се, док су му сузе лиле низ лице.

Едсон Арантес до Насименто, у свету познатији као Пеле, знао је само за успехе током првих осам година своје међународне каријере.

Имао је само 16 година када је дао први гол за Бразил 1957, ни мање ни више него против Аргентине.

За мање од годину дана, дао је два гола у финалу против домаћина Шведске, на првенству на којем је Бразил освојио прву титулу првака света.

Четири године касније, у Чилеу, повреда је ограничила његове могућности, али не и статус легенде јер је Бразил одбранио титулу на највећој светској фудбалској смотри.

У том тренутку је свакако био најбољи играч на свету - брз, снажан, спретан, интелигентан, сналажљив и несебичан.

Био је светска звезда, због њега су се људи окупљали не би ли гледали како игра.

Обожавао је фудбал, али је и фудбал обожавао њега.

Ипак, такав статус није стигао без своје цене.

Постао је обележен и током лета 1966. схватио је да други људи у спорту нису спремни да толеришу његову генијалност.

На Гудисону, дому Фудбалског клуба Евертон, десило се да је велики део његове љубави према фудбалу ишчилео. Буквално.

Португалски дефанзивац Жоао Мораеш је био само последњи у низу грубијана задужених за заустављање Пелеа на било који начин током Светског купа.

Његов најбруталнији насртај, са две ноге, оставио је бразилског нападача немоћног да помогне тиму у поразу од 3:1.

Тим резултатом Бразил је елиминисан после групне фазе такмичења и тако је завршено њихово осмогодишње поседовање трофеја Жила Римеа на један страшан начин.

„Апсолутни и срамотни неуспех" - тако је Пеле касније описао ову епизоду у аутобиографији.

Додао је: „Сви су мислили да ћемо са лакоћом освојити титулу. Али наше припреме нису обављене са истом одмереношћу као 1958. и 1962.

„Почели смо да губимо и пре него што смо крочили у Енглеску".

Побеђен, повређен и потпуно разочаран, окренуо је леђа међународним утакмицама.

Био је то тежак ударац за Бразил.

Пелеова моћ је досезала много даље од оног што је он умео да покаже на терену.

Био је уједињујућа снага за велику мултикултуралну земљу са огромним сиромашним пределима из којих је и сам водио порекло.

Био је симбол наде.

Био је човек за којег је неко написао да представља „национално благо које се не може отуђити" после хитне седнице Конгреса сазване пошто су клубови из Италије кренули у лов за његовим потписом још док је био тинејџер.

Његова важност као вође је само расла током времена нестабилности и неизвесности, док је земља била под војном управом после државног удара 1964.

Губитак титуле првака света је био тежак ударац.

Губитак Пелеа је био незамислив.

Време лечи све, баш као и поглед на свет.

Пеле је утеху пронашао током наредних пар година и када је јавност поново почела да се бави новим првенством света, он је био неко сасвим другачији од оног човека који је очајавао након искуства у Енглеској.

Постао је отац што му је помогло да заборави на разочарање фудбалом, док му је турнеја по Африци са Сантосом омогућила да буде сведок огромних гужви и великог броја људи који су га обожавали - њега, црног човека - и то му је дало нови поглед на важност тога да постане прави узор.

Стекао је и ново самопоуздање после неколико добрих сезона са клубом, током којих је постигао и његов хиљадити гол у каријери, што је представљало тренутак епских пропорција у Бразилу.

Насловне стране новина су тих дана имале само две вести: његово историјско достигнуће и слетање Аполо 12 летелице на Месец.

Пеле није био имун на тај страх који имају сви елитни спортисти - да ће каријеру завршити као губитник.

Наговорили су га да се врати у национални тим обећањима Бразилске комисије за спорт о унапређењу услова и захваљујући новим мерама за сузбијање погибељне игре увођењем жутих и црвених картона пред Светски куп у Мексику.

Пелеова одлука је претходно била потврђена сјајно одиграним квалификационим утакмицама.

Постигао је шест од 23 гола за репрезентацију која је сталоженом и блиставом игром остварила шест победа у исто толико утакмица, предвођена селектором Жоаом Салдањом.

И поред тога, самопоуздање и мир су ускоро били угрожени хаосом, управо са непредвидивим Салдањом у центру збивања.

Он је одлучно кренуо да поништи све постигнуто обрачунавајући се са медијима, примењујући сумњиве стратегије, што је нарочито било видљиво приликом пораза од Аргентине, и светогрдним упитима о потреби да Пеле уопште буде део тима.

Његова најпроблематичнија битка је била она коју је започео са генералом Емилијом Гарастазуом Медићијем, вођом војног режима у Бразилу, којем се није свидело то што му је било речено да се клони националног тима.

Салдања је убрзо био отпуштен, али није пристао да оде тихо.

Усмерио је жестоке критике управо према броју 10 тврдећи да је кратковид (што је технички била истина, али не она која би утицала на његову игру).

Сукоб је ескалирао неоснованим оптужбама да није био физички спреман и да је боловао од „тешке болести", што је натерало забринутог Пелеа да од доктора репрезентације затражи уверење да је здрав.

И док Пеле није имао никакве проблеме на самом терену, ван њега су ствари изгледале другачије.

Био је популаран у Мексику.

Током његовог претходног боравка у Гвадалахари, скоро да је затворио цео град - постери којима су биле облепљене улице су носили натпис на којем је писало:

„Данас је нерадни дан, идемо да гледамо Пелеа".

Али земља је у то време, у лето 1970, била нестабилна.

Хапшење групе герилаца обучаваних на Куби, довело је и до открића о потенцијалном киднаповању бразилске звезде пред сам почетак турнира.

Као резултат тога, у недељама поред почетак турнира Бразил је тренирао у обезбеђеном кампу којим је полиција даноноћно патролирала и који су надгледали наоружани стражари, док је Пеле све време био пажљиво чуван.

За то што све ово није имало штетан утицај по тим, делимично је заслужно детаљно планирање и одигравање пријатељских утакмица у Мексику још од 1968, као и троипомесечне припреме које су предвиђале и 21 дан проведен на високим надморским висинама.

Када је на ред стигла прва утакмица против Чехословачке на стадиону Халиско, све је дошло као олакшање, не само за одлучног Пелеа, већ и за усредсређену и жељну утакмица екипу, као и за 96 милиона захтевних навијача у домовини.

Мексико 1970. је био експлозија боја, а ниједан тим није на располагању имао тако богату палету као Бразил.

Турнир је први пут био преношен уживо и у пуном техниколору публици широм света која је само годину дана раније сведочила ходу по Месецу Нила Армстронга.

Балетски покрети и префињени стил играча одевених у јарко жуто и кобалтно плаво, представљали су огроман скок у храбри и нови фудбалски свет.

Оснажени независношћу и интелигенцијом, као и вођством Салдањиног наследника Марија Загала, бившег Пелеовог саиграча из '58. и '62, демонстрирали су фудбал чија је главна оријентација био напад.

Благословен десетком која је могла све, Загало је нашао начин да све играче постави на право место - Жеарзињо и Ривелињо су шпартали крилним позицијама, Тостао је био лажна деветка, а Герсон је играо нешто повученије на средини терена.

У центру свега је био Пеле, магнет за лопту, обдарен очима које су покривале цео терен, играч којем је сваки додир лопте био смислен, а сваки трк потентан и изведен са јасном намером.

Његова игра се заснивала на контроли, ритму, снази и визији.

Комбинација ових елемената је била сјајно синхронизована и временом је постајала све савршенија, у складу са његовим напредовањем.

Прво је 1958. био сиров, па је затим 1962. био повређен, 1966. спутан, али је 1970. коначно био искусан, физички спреман, слободан и концентрисан.

Био је то избрушени, беспрекорни Пеле, који је сијао као никада до тада.

Прва утакмица је била свирепо разуверавање свих оних који су га отписали, међу којима и чешки тренер Јозеф Марко чији је тим повео на почетку меча, али је потом био остављен на милост и немилост нападача описаног као ,,потрошеног".

Дрско пробацивање лопте кроз ноге Ивана Хрдличке је био само наговештај за оно што је уследило, прво после слободног ударца Ривелиња који је Бразилу донео изједначење.

Праве ствари су тек уследиле.

Сат времена после почетка, број 10 се уздигао у казненом простору и савршено уштоповао 50 метара дугачак пас Герсона, спустио лопту и упутио је у мрежу.

Жеарзињова два гола пред крај меча су само обезбедила победу од 4:1.

Ипак, оно чега се многи највише сећају са тог меча, није био гол који је Пеле постигао, већ онај који није - нечувени лоб са сопствене половине који је преварио чехословачког голмана Иву Виктора, али је ипак за неколио центиметара прошао поред његове стативе.

Преплављен самопоуздањем стеченим тоталном контролом игре, он је касније признао да је све било унапред планирано и осмишљено након што је уочио да европски голмани имају тенденцију да одлутају са свог гола.

Једино му је било жао што овај потез није сачувао за неког озбиљнијег противника, као што је био онај са којим се Бразил ускоро састао.

Енглеска је представљала врхунац фудбала у Мексику 1970. године - они су бранили титулу и сви су сматрали да су у протекле четири године, откако су је освојили титулу првака света на свом терену, постали још јачи.

За Бразил је ово било 'финале пре финала'. За Пелеа, била је то још једна емоционална препрека коју је требало савладати.

Енглеска је славила у лето 1966, док је Пеле седео код куће, лечећи измучено тело и понос.

Симболично, ово је био меч у којем је коначно могао да излечи све своје фрустрације и да заборави претходне четири године.

Пеле није разочарао током овог екстремно квалитетног, али и жестоког меча који је у највећој мери био сведен на бразилску нападачку раскош којој је била супротстављена енглеска дефанзивна жестина.

И Енглези су знали да играју фудбал, али су Бразил и његов талисман били у стању да боље комбинују.

Алан Малери, човек чији је задатак био да чува Пелеа, признао је да је у почетку жестоко ударио нападача у покушају да га уздрма, али да је овај био и ментално и физички спреман за све изазове.

У аутобиографији Ноби Стајлс, који је тог дана меч пратио са клупе, написао је:

„Било је потпуно обесхрабрујуће гледати лакоћу којом се Пеле ослобађао чувара. Малерс је константно покушавао да му одузме лопту. Константно није у томе успевао".

Ипак, Пеле је само два пута успео да потпуно побегне Малерију - први пут је то резултирало вероватно једном од најбољих одбрана свих времена, док је други бег одлучио победника.

Одбрана Гордона Бенкса је данас део фолклора у енглеском фудбалу - његов скок којим је лопту пребацио преко пречке са замишљене гол линије је пркосио законима физике.

На другој страни терена, бразилски голман Феликс је могао само да му аплаудира.

Сам Пеле је ову интервенцију назвао „одбраном овог и свих других првенстава којих могу да се сетим".

То што је ту лопту ка голу главом упутио највећи играч на свету, само је зацементирала статус овог легендарног потеза.

Жаирзињо је дао гол за победу Бразила, али за њега су најзаслужнији били Тостао који је пре центаршута предриблао тројицу енглеских дефанзиваца и визија Пелеа који је у једном моменту у згуснутом простору направио финту као да ће да шутира, али је лопту само ћушнуо на десно и савршено пронашао стрелца гола.

„Када је Бразил постигао победоносни гол, видели смо још један аспект Пелеове игре - одмереност", наставио је Стајлс.

„Она се најбоље могла видети у схватању потреба тима. Пеле је преварио двојицу енглеских одбрамбених играча и једноставним пасом пронашао Жеарзиња. Био је то чисти Пеле".

„Његова представа у Мескику је сасвим сигурно била његова животна улога - ту смо видели таленат који је потпуно био у служби победе тима.

Уколико би једноставан пас био најбоље решење за екипу, он би га и одиграо.

Он би се само под притиском и у случајевима када не би било друге опције, упуштао у индивидуалне егзибиције.

Био је и локомотива и душа Бразила, али и савршени пример осећаја за игру комплетне нације".

Капитен Енглеске, Боби Мур, човек који је пехар Жила Римеа подигао четири године раније, одао је Пелеу апсолутну почаст када је са њим разменио дрес, као и чувени загрљај.

Бразил је тако скинуо тај симболични скалп, али није пристао да на ловорикама тог успеха изда своје принципе.

Победа од 3:2 над Румунијом - Пеле је постигао два гола, један из слободног ударца, други одмереним ударцем по земљи - Бразилу је осигурала прво место у групи и први сусрет у нокаут фази такмичења против Перуа.

Било је то четвртфинале за сва времена, сусрет сличних јужноамеричких репрезентација које се боре са великом страшћу.

Перуанци су имали инсајдерску предност у Дидију, некадашњем Пелеовом саиграчу са првенстава из '58. и '62. године.

На крају се испоставило да Бразилци имају моћнији напад, па су уз победу од 4:2 игром поново показали велико јединство које влада у тиму.

Био је то уједињени Бразил, породица.

Ван терена су изводили ноћне ритуале које је предводио посвећени католик Пеле.

Играчи су се окупљали у молитву - за болесне, за сиромашне, за жртве рата у Вијетнаму, али никада за победу.

То су морали сами да заслуже.

А да би то урадили, морали су да савладају демона из прошлости.

Пеле је имао само девет година када је Бразил изгубио од Уругваја који је одувек био један од највећих ривала, у финалу првенства одиграног 1950. на домаћем терену.

Оно што је на почетку тог дана одисало надом и радошћу - земља је оживела под петардама и радио апаратима подешеним на најјаче - завршило се у тишини и очају.

По повратку са уличног фудбала који се играо са лоптом начињеном од хартије увезане канапом, Пеле је затекао оца уплаканог.

Дондињо је био талентовани полупрофесионални фудбалер који је сину усадио љубав према фудбалу и од којег је Пеле наследио технику и мудрост.

Сада је коначно син видео шансу да оцу нечим узврати.

У очевој соби је на зиду висила Исусова слика.

Пеле је погледао и рекао: „Да сам био тамо, не бих дозволио да Бразил изгуби", изјавио је он.

„Да сам био тамо, Бразил би победио".

Двадесет година касније, испунио је обећање.

Није добро почело.

После 20 минута Уругвај је водио у полуфиналу Светског првенства.

Средином првог полувремена, Бразил је почео да игра и само неколико минута пре одмора Клодоалдо је изједначио својим дебитантским голом за репрезентацију.

Пеле је до тог тренутка био релативно неприметан, али онда је његов утицај на игру почео да расте.

Његов фантастичан трк је прво био заустављен грубим стартом, затим је први ударац на гол зауставио хитри уругвајски голман, док је следећи отишао тик поред стативе.

Уморни Уругвај који је имао проблеме и са повредама играча, нарочито након продужетака против Совјетског Савеза у четвртфиналу, поклекао је када је Жеарзињо довео Бразилце у вођство 15 минута пре краја утакмице.

Немилосрдни Пеле је наместио гол Ривелињу у завршним тренуцима утакмице. Било је још увек времена и за још један, завршни драгуљ броја 10.

У судијској надокнади времена, Тостаова лопта упућена Пелеу је натерала уругвајског голмана Ладислава Мазуркијевича да крене по њу, али је Пеле, уместо да га заобиђе, варком тела пропустио лопту која је прошла и поред њега и голмана.

Пошто је морао да оде у страну и да до лопте стигне пре уругвајског дефанзивца, Пелеов ударац је отишао недалеко од гола.

Резултат меча је представљао испуњење обећања које је Пеле дао свом оцу и тако је Бразилу остала још само једна утакмица до славе.

Са сузама на лицу и уз ритмове батукаде (самба свирана бубњевима) у ушима, Пеле је смиривао себе.

Ово није било време за сумњичавост.

Био је најпознатији од свих бразилских играча, двоструки шампион света, лидер.

Када је већ прешао толики пут, сада више није смео да посустане.

Подигао је своју звечку, још једном се уздигао на ноге и поново се придружио мобилном оркестру који се пробијао кроз улице Мексико Ситија.

Неколико сати касније, један фотограф је забележио слику бразилског и италијанског тима постројених на средини терена на стадиону Ацтека пред сам почетни ударац и са 100.000 гледалаца како вриште са свих страна овог ужареног котла у главном граду Мексика.

На њој су лица скоро свих играча фокусирана и са погледом унапред, а свака жила на телу затегнута у покушају да се узбуркани нерви обуздају.

Једино Пеле гледа улево, право у сочиво камере, са изгледом потпуне мирноће и самопоуздања.

У уводним минутима сусрета, Италија је затворила све прилазе голу, а њихов 'катенаћо' је обављао свој посао.

Али у 18. минуту утакмице указала се прва шанса.

Ривелињо је упутио употребљив центаршут ка даљој стативи.

Пеле је у трку престигао Таркизија Бургнича и скоком осигурао позицију за прецизан ударац главом.

Пеле је затим поново скочио, али овог пута у загрљај Жеарзињу, са рукама у ваздуху од одушевљења.

Пред крај полувремена, стиже проблем. Грешка одбране Бразила, Роберто Бонисења се појављује усред пометње у одбрани, само да би откотрљао лопту у небрањену мрежу.

Током паузе нема панике. Бразил делује свежије након маратонског полуфинала које је Италија имала против Западне Немачке четири дана раније.

Бразилци поседују таленат и тактички план да поново преузму иницијативу.

Пеле за неколико центиметара пропушта центаршут Карлоса Алберта, Ривелињо погађа пречку из слободног ударца.

Игра се 66. минут када Герсон одузима лопту на ивици казненог простора и шутира поред леве руке голмана Енрика Албертозија, а лопта одлази у мрежу.

Нешто касније, на Герсонов пас Пеле реагује главом - још једном је иза слуђеног Бургнича, као да има опруге у копачкама - и лопту прослеђује Жеарзињу који комплетира статистику да у свакој утакмици на првенству постигне по гол.

Италијански изазов с краја првог, поништен је за 6 минута другог полувремена.

Следећих 15 минута промичу у магновењу, током којег дружина у жутим дресовима као да плеше око утученог противника.

Италијани једва чекају последњи звиждук, али пре њега Тостао, који се вратио на своју половину, осваја лопту и полаже је као на тацни Вилсону Пјаци који је затим прослеђује Клодоалду који се налази на средини терена.

Овај слаломом пролази поред четворице Италијана, а затим проналази Ривелиња чији пас сустиже Жеарзиња на левој страни терена.

Он лопту шаље Пелеу који је прослеђује Карлосу Алберту, а његова лопта погађа даљи угао италијанског гола.

Уметност на делу. Перфекција. Гол који представља оличење оног што је Бразил у фудбалу - тимска игра, вештина, импровизација, прецизност и стратегија. Загало је увидео да постоји рупа у италијанској одбрани, али чак ни он није могао да замисли да ће његова упутства тим извести са тако немилосрдном егзекуцијом.

Поново је главни актер био Пеле, а његова асистенција толико једноставна, па ипак прецизна. Савршен пример његове несебичности.

Фоторепортери су закорачили на терен не би ли пронашли савршен угао. П

о завршетку утакмице, одушевљени навијачи истрчавају на терен и грле бразилске фудбалере, скидају њихове дресове и шорцеве.

Пеле је само један од многих без дреса који је сам скинуо да му га неко неко не би стргао са рамена.

У свлачионици, поново тражи самоћу и склања се од карневала који се одиграва око њега.

Мир проналази у туширању током којег се моли.

Завршио је своју међународну каријеру и сада жели да се захвали за сву славу која му се указала.

Али мир не траје дуго.

Један новинар се пробија у свлачионицу и клечи испред Пелеа тражећи опрост поводом чланка који је објавио пред почетак првенства и у којем је сумњао у њега.

Пеле га диже на ноге.

„Само Бог опрашта", каже му. „А ја нисам Бог".

Нешто касније, када се прашина слегла на Мексико 1970. и када је Пелеов подвиг већ почео да се претапа у легенду, Бургнич, човек који је био задужен да га чува током финалне утакмице, одговарао је на питања новинара о утакмици.

„Рекао сам себи још пре почетка утакмице: 'И он је од крви и меса, баш као и ја', присетио се.

„Нисам био у праву".

У тексту коришћени извори:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]