Украјина и Русија: Повећава се број масовних гробница у Маријупољу

Ископано је више од 1.500 нових гробова у масовној гробници близу јужног украјинског града Маријупоља, према анализи новог сателитског снимка спроведеној за ББЦ.

Локација северозападно од града састоји се од великог поља пуног гробова за које украјински званичници и очевици кажу да садржи хиљаде тела.

Маријупољ, лучки град близу границе са Русијом, био је велика стратешка мета за Русе.

Од почетка рата он је немилосрдно бомбардован и из ваздуха и са земље.

У тренутку кад је у мају пао у руке Руса, погинуле су већ хиљаде цивила а већи део града је био уништен.

Скорашњи Максарови сателитски снимци показују да три масовне гробнице код Маријупоља, лоциране близу Старог Крима, Мануша и Винорадне, непрестано расту од пролећа.

Центар за информативни отпор анализирао је слику Старог Крима за ББЦ и закључио да је тамо ископано 1.500 нових гробова откако је последњи пут анализирао снимке са ове локације у јуну.

Сада процењује да је тамо ископано више од 4.600 гробова од почетка рата, иако каже да не може тачно да зна колико је тела сахрањено на том месту.

Украјински званичници верују да је најмање 25.000 људи страдало у борбама за Маријупољ, а да је 5.000-7.000 њих остало под рушевинама пошто су им бомбардовани домови.

Очевици у Маријупољу рекли су за ББЦ да су последњих месеци виђали како руске власти извлаче тела из рушевина уништених зграда у граду и одвозе их да их покопају.

Потресна прича Олге Сагирове само је благи увид у оно кроз шта су прошли многи у Маријупољу.

Она је била једина особа у својој кући која је преживела кад су је бомбардовали Руси.

Страдали су њен муж и родитељи и, као и многи који су сада побегли из града, не зна где су њихова тела.

Четрдесетосмогодишња рачуновођа живела је са мужем Валеријем у двоспратној кући са уређеним вртом, у стамбеној четврти Маријупоља.

Њено двоје одрасле деце живело је на другом месту.

Било је релативно мирно у њеном крају почетком марта, упркос жестоком гранатирању у другим деловима града.

Ипак, сваке ноћи су она и њен муж спавали у подруму.

„Плакала сам све време, док је мој муж покушавао да ме умири", каже Олга.

„Рекао је да не бринем, да ћемо преживети све ово."

Увече 10. марта, 15. дана руског бомбардовања, неко им је покуцао на врата.

Олгини родитељи, који су били у осамдесетим, стајали су тамо делујући веома потресено.

Њихова кућа управо је била погођена гранатом и горела је.

Олга их је увела и позвала их да спавају доле у подруму са њом.

Али они то нису желели, тако да им је дала спаваћу собу у главном делу куће.

Око 22:30, Валериј се попео из подрума зато што је гранатирање утихнуло и желео је мало да се одмори.

Али, уверавао је Олгу, вратиће се ако се било шта догоди.

У 03:30 пробудили су је звуци надлетања авиона.

Одједном се читава кућа сручила на њу.

„Све се десило у делићу секунде. Све се срушило на мене", каже она.

„Ноге су ми биле полузатрпане, тако да нисам могла да се померим. Кад ми се чуло слуха полако вратио, могла сам да чујем мужевљев глас однекуд: 'Олга, помози ми, ископај ме', говорио је. 'Ја сам близу степеница'."

Олга је могла да види Валерија свега два метра од себе, али није могла да га досегне. Био је закопан дубље од ње.

Све што је могла је да настави да разговара с њим.

„После неког времена чула сам како звижди док дише", рекла је она. „После тога се више није чуо."

Сама у мраку, Олга је покушала да вришти, али је нико није чуо.

На крају је видела светлост батеријске лампе како се креће према њој.

Биле су то њене комшије, које су покушале да је ослободе из рушевина.

Не успевши, рекле су да ће се вратити после изласка сунца.

Олга је поново остала сама, са мужем, који је изговорио последње речи, затрпан у рушевинама близу ње.

Сатима под рушевинама

Кад је изашло сунце, Олга је почела да разазнаје окружење.

Кад је дигла поглед, видела је бетонски стуб - накривљен и претећи да ће се срушити на њу.

„Знала сам да више ништа није важно. Умирала сам", каже она.

У том тренутку, каже она, покушала је да одузме себи живот.

На крају су се комшије вратиле са другима и покушали да је ископају.

Успели су да ослободе једну од Олгиних ногу.

Али један од бетонских стубова притискао је другу.

Још дугих шест сати они су покушавали да ослободе њену десну ногу.

Коначно су одлучили да обмотају кабл око Олгине ноге и снажно повуку.

„Јако сам се уплашила да неће успети да ми извуку ногу и да ћу остати без ње", каже она.

После три покушаја, Олга је била ослобођена.

Обе ноге су јој биле сломљене на више места и није могла да хода скоро пет месеци.

„Моја десна нога била је потпуно смрскана", каже она.

Те ноћи Олга није изгубила само мужа, већ и родитеље, који су спавали у главном делу куће кад је она претворена у прах.

Али њеној патњи још није био крај.

Док је Олга негована у оближњем подруму у Маријупољу, примила је још поражавајућих вести.

Њена сестра и зет такође су страдали у свом дому три дана раније.

„Седели су у башти и пили кафу кад је пала бомба", каже Олга.

„Изгубила сам петоро најмилијих у року од неколико дана."

Кад сам се срела са Олгом, живела је у Хуизену близу Амстердама, на безбедном са двоје одрасле деце.

Сада поново може да хода, после више месеци ослањања на инвалидска колица.

Учи енглески и воли да се шета и разгледа цвеће и вртове који је подсећају на кућу.

Она је срдачна, елегантна и углађена жена са изразито пријатељским осмехом.

Олга ми каже да јој је драго што је жива и да верује да јој је било суђено да преживи.

Кад сам јој пре неки дан послала поруку да јој честитам рођендан, одговорила ми је: „Шта год се деси, живот иде даље и ја сада разумем да морам да живим!"

Провела је већи део дана у сузама.

Све до средине лета присиљавала се да остане будна до ситних сати како би избегла ноћне море у којима је поново проживљавала ужасе.

У недоглед прелистава слике из пређашњег живота и каже да није још до краја успела да прихвати оно што јој се десило.

У двоје одрасле деце она непрестано види свог мужа.

Толико јој недостаје Валериј да то једва може да издржи.

Њих двоје су заједно одлазили на пливање, организовали једном недељно забаве, а Олга сада живи у станчићу у страној земљи.

Није успела да добије информације о телима чланова породице, али подозрева да су још увек закопана испод рушевина куће.

Руси сада контролишу град, али је Олги овог лета речено да једно тело може да се види заглављено у рушевинама њеног старог дома.

Погледајте и видео: Шта је кренула наопако са нападом Русије на Украјину

Копач гробова

Олга је само једна од многих из Маријупоља који не могу да нађу тела нестале родбине.

Нека су сахрањена у масовним гробницама у центру Маријупоља, које су ископали Украјинци одважно пркосећи гранатирању да би склонили лешеве са улица и из домова.

Почетком марта, Ваган Мнатсаканијан, локални еколог, покушавао је да пронађе место где да сахрани оца који је погинуо у борбама.

Ваган је на велико запрепашћење открио да су мртвачнице препуне.

Обратио се локалним властима да их пита где може да сахрани оца и - схвативши колико других је у истој ситуацији - добровољно почео да организује хитне укопе.

Почео је да руководи тимовима других мештана који су ископали три масовне гробнице у центру града у име украјинских општинских власти.

Пет дана марта он и његови тим сакупљали су тела из околине Маријупља, све време под жестоким бомбардовањем.

Тела су ужурбано спуштана у ровове, често без врећа за лешеве.

„Неких грозних дана речено нам је да има више од 100 тела - понекад 150 тела - које је требало склонити", каже он.

„Толико их је било да нисмо могли све да их сакупимо."

„Једног дана граната је летела ка мени и морао сам да скочим у једну од гробница да се заклоним. Нашао сам се сасвим близу лешева, али ми је било драго што сам остао жив", каже Ваган.

Трагање за сином

Татјана, која је изгубила сина у борбама, очајнички је покушавала да га нађе и овог лета је посетила масовну гробницу близу Винорадне код Маријупоља у потрази за њим.

Она каже да не зна шта се десило са двадесетшестогодишњим Јарославом, који је волео аутомобиле и сањао да отвори властиту фирму.

Али она каже да јој је речено да га је убио снајпериста.

„Ако није жив, желимо људски да га сахранимо", каже она.

„Пребројали смо више од 800 свежих хумки у Винорадни", каже Татјана, која није желела да објавимо њено презиме.

Многи људи из града који је сада под контролом Руса не желе отворено да говоре о масовним гробницама, из страха од одмазде нових власти.

Она је фотографисала локацију код Винорадне.

Многи гробови обележени су малим плакатима на којима се налазе број и пол, али не и имена.

„Већина тела је неидентификована", каже она.

Други са којима сам разговарала посетили су овог лета приручне мртвачнице у Маријупољу да би покушали да пронађу најмилије и морали су да прегледају гомиле тела која су лежала на земљи испред неохлађена.

„Људи треба да знају истину о овим ужасима", каже Татјана, „да се то више никад не понови."

Погледајте и видео: Заглављени у Маријупољу, граду у коме залихе нестају

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]