Иран и протести: Приче са граничног прелаза о крвавом гушењу демонстрација

Соран прислања два прста уз леву слепоочницу и прави трзај руком као да пуца из пиштоља. „Ако причате, сместиће вам метак у главу", каже ми он.

Око нас се иранске планине дижу у небо.

Налазимо се на аутобуској станици у Пенџвену, граду у северном ирачком делу Курдистана који се налази близу прелаза на граници са Ираном.

Аутомобили се спорадично заустављају и избацују путнике у прашњаво двориште.

Неки праве паузу да попију чај, док други улазе право у мале минибусеве који ће их одвести до оближњег ирачког града Сулејманије.

Соран се често служи рукама док прича.

И стопалима, док имитира шутирање да би ми дочарао како су га претукле иранске снаге безбедности.

„Десило се пре неколико дана кад сам протестовао", каже он.

„Режим ме је тукао по леђима, шутирали су ме и ударали пендрецима. Пуцали су у мог пријатеља и у још неке људе. Само зато што сам учествовао у демонстрацијама."

Соран има 32 године и живи у Сакезу, родном граду Маше Амини, двадесетдвогодишње Курдкиње чија је смрт у полицијском притвору пре три недеље изазвала протесте против владе који су захватили читав Иран.

Соран је прешао у ирачки део Курдистана пешке да би ишао на посао, али се пита да ли ће се уопште враћати кући.

Протести се шире, а живот је тежак.

Он каже да није било интернета три недеље због ограничења које су иранске власти увеле док насилно гуше протесте.

„Некада смо се плашили режима, али сада се зид страха срушио. Нико се више не боји."

Али кад сам га питала да ли ће то довести до пада Исламске републике, његов одговор је недвосмислен:

„Не, режим неће пасти. Он се не може сменити. Они су јаки и упорно убијају. Ми никад нећемо стати, тако да ће они само наставити да нас убијају."

„Све је сулудо и болесно. Никоме није стало до нас. Спољни свет тврди да подржава Иран, али нико то не чини. Муче нас и убијају сваки дан."

И док чопор дивљих паса спава у хладу паркираног камиона, нова група се формира на станици за минибус.

Чучећи у ниском кругу, они ћаскају док чекају да пођу.

Већина су ирачки Курди, али један је Иранац, и он описује свој живот другима.

Фархад има 36 година и он је из Санандаја, где су одржани жестоки протести и избили смртоносни сукоби са снагама безбедности.

Курдска група за људска права Ненгав саопштила је да су владине снаге убиле најмање 32 цивила и раниле још 1.540 других у западном Ирану који насељавају Курди, али Фархад верује да је број убијених много већи.

„Најмање 20 их је убијено само синоћ", каже он групи.

„Неки тврде да је их је убијено чак 40. Ухапшено их је више од 70. Али не смемо да говоримо о томе јер ће нас убити. Иранска обавештајна служба увек гледа, снимају све у тајности. Стрпали су мог брата у затвор из политичких разлога.

„Ови протести су све већи, али они неће срушити режим. Не, он је јак. Све контролише.

„Исламска Република ће дефинитивно опстати", додаје.

Погледајте и ову причу о борби за људска права у Ирану:

Туана је следећи у реду за аутобус.

Он сада живи на ирачкој страни границе, али је провео више од 20 година у Ирану.

И даље се враћа тамо три пута недељно да би радио.

У испегланој белој кошуљи и са наочарима за сунце, он описује неке од промена које је видео у последњих неколико недеља у западном Ирану.

„Појачане су снаге на граници. Не изгледају као војска - можда паравојска?", каже он.

„Виђам више возила како превозе више људи. Изгледају као да су доведени из других делова Ирана у овдашње курдске области. И хеликоптери. Ретко смо их виђали раније, али сада су увек на небу."

Туана је такође приметио разлику у саобраћају на иранском граничном прелазу.

„Драстично је смањен. Људи сада долазе само ради посла, плаше се да ће ако оду бити сматрани припадницима опозиционих снага или чак шпијунима."

„Иранцима је стварно потребна подршка споља. Али они је не добијају."

Шире се и гласине о драстичним последицама по људе ако се придруже демонстрацијама, каже Туана.

„Свашта се прича. Мој пријатељ из Караџа близу Техерана чуо је такве приче.

„Да ће режим испразнити банковне рачуна учесника. Или како се ближи зима, да ће им бити искључен гас и да ће морати да се смрзавају."

Сат времена пре заласка сунца, још увек пристиже свега шачица људи.

Сороуш студира на Универзитету у Техерану, а путује преко границе због посла који има везе са његовим студијама.

Његова дуга брада прошарана је наранџастим и сребрним власима, а каже ми да говори енглески док сакупља новац од других људи из реда да би платили путовање.

„Студенти у Техерану протестују, то је истина, и ја протестујем. Али 80 одсто људи који тамо живе су и даље задовољни режимом, иако његови људи патролирају улицама са пушкама и убијају људе."

„Џин, Џијан, Азади", смеје се Сороуш, дижући песницу у ваздух.

То је слоган демонстраната и значи: „Жене, живот, слобода."

Одједном постајем и те како свесна чињенице да иако је то покрет ког предводе жене, нисам успела да чујем причу ни једне једине жене на граници.

Оне чине много мањи проценат путника од мушкараца.

А од оних са којима сам успела да попричам, сваку су њихови сапутници упозорили да не говоре о демонстрацијама.

Једна старија жена ме је срдачно поздравила док је излазила из таксија и питала ме какав ми је био дан.

Кад сам се наглас запитала шта мисли о ситуацији код куће, њен син се оштро убацио:

„Не говори ништа."

Покупила је пренатрпану белу платнену торбу, насмешила се и ћутке пошла даље.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]