Животиње, наука и технологија: Зашто је тешко вратити изумрле врсте у живот

Научници покушавају да оживе изумрле животињске врсте.

Једна америчка компанија, основана 2021, сигурна је да може да врати не једну, већ две изумрле животињске врсте, у наредних пет до 10 година.

То је можда изгледало просто у филму Парк из доба јуре, али у стварном животу није нимало лак задатак и нису сви уверени да је то могуће, или чак потребно, извести.

У тексту се осврћемо на то који су наредни кораци осмишљени и истражујемо да ли је стварно могуће вратити животиње из мртвих.

Шта можемо да очекујемо?

Из компаније Колосалне бионауке (Colossal Biosciences), коју предводе Џорџ Черч, амерички генетичар и Бен Лем, извршни директор, кажу да се надају да ће успети да врате вуненог мамута у живот до 2027.

Уз помоћ Универзитета у Мелбурну, недавно су најавили пројекат у оквиру којег би се оживео тасманијски тигар, илити тилацин, торбар који је истребљен још тридесетих година прошлог века.

Али како они то могу да ураде?

Један од начина је помоћу одређене врсте обрнутог инжењеринга, када научници узму матичне ћелије живе врсте са сличном ДНК и потом употребе технологију за измену гена како би „повратили" изумрлу врсту.

У случају рунастог мамута, најближа жива животиња је азијски слон.

Што се тиче ДНК тилацина, тим ради на узорцима младунчета узетог из мајчине торбе и стављеног у алкохол у музеју у Мелбурну.

Зашто је то толико тешко постићи?

Највећа препрека за научнике је проналажење ДНК која је довољно нетакнута да би могли да је реконструишу прецизно, што је ближе могуће првобитној.

Проблем је што, кад животиње угину, њихов ДНК постане издељен, илити разломљен, у краће нити.

Њихово поновно састављање у правом редоследу представља велики изазов.

Које су предности?

Бен Лем, суоснивач компаније Колосалне бионауке, сматра да би враћање изумрлих животиња могло да помогне очувању биодиверзитета, обнови смањене екосистеме и исправи штету коју су људи начинили у прошлости.

„И рунасти мамут и тилацин су играли кључне улоге у њиховим срединама.

„Њихово оживљавање има потенцијал да благотворно утиче на нарушени екосистем настао услед еколошке празнине до које је довело одсуство ових врста", каже он.

Лем тврди и да њихово истраживање може да унапреди науку која се бави спречавањем изумирања других врста.

„Тасманијски ђаво рађа 20 до 30 младунчади, али само шачица тих беба преживи.

„Наша егзо-торба, коју правимо у оквиру пројекта намењеног оживљавају тилацина, могла би да буде од изузетне помоћи онима који раде на очувању тасманијског ђавола као врсте", објашњава суоснивач компаније.

Који су ризици?

Критичари попут Викторије Хериџ, еволутивне биолошкиње из Музеја природне историје, кажу да процес стварања живе бебе мамута може да представља опасност по друге животиње, уколико ембрион са измењеним генима мора да се усади у сурогат слоницу.

„Она би морала да носи бебу 22 месеца и онда да се породи.

„Мајка би била у опасности, будући да носи другу врсту. То је потпуно инвазиван подухват", наводи Хериџ.

Додаје да то није могуће остварити без озбиљних неетичких поступака.

„То практично значи коришћење слоница као сурогат мајки, што би било напросто ужасно.

„То се неће десити, зато што не можете да користите вештачке материце", каже она.

Али Бен Лам тврди да је његова компанија решила ту препреку.

„Поред тима за ванматерични уређај, основали смо комплетан тим за животињски узгој који ради на сурогат мајчинству", каже.

Да ли је то етички?

Неки критичари сматрају идеју оживљавања изумрлих врста неетичком.

Нико не зна какве ће бити последице поновног довођења у природу врсте као што је рунасти мамут, која није лутала Земљом више од 4.000 година, као и потенцијални утицај који она може да има.

А ту је и питање где ће се научници зауставити ако се покаже да је ова технологија успешна.

Викторија каже да је важно схватити да свака животиња створена на овај начин неће бити истоветна реплика некадашње.

„Оживљавање изумрлих животиња не постоји. Ту се заправо ради о стварању нечега потпуног новог.

„Када одређена врста једном нестане, она је изумрла, више је нема, изгубили сте је и не можете да створите њену копију", наводи.

Али Бен Лем тврди да је важно испунити потребу да се исправе грешке које је начинило човечанство.

„Имамо неопходна средства да претворимо оживљавање изумрлих врста у стварност и почнемо да исправљамо штету коју је начинило човечанство", каже.

Уз новац и научно искуство које стоји иза овог најновијег пројекта, можда смо ближи него икад да сведочимо повратку изумрлих врста.

Како су се тасманијски ђаволи вратили у Аустралију:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]