Психологија: Да ли смо сви поверовали у мит о депресији

Студија која показује да депресију не изазива низак ниво „хормона среће" серотонина постала је један од најдељенијих медицинских чланака.

Она је изазвала читав талас обмањујућих тврдњи о антидепресивима, од којих многи подижу количину серотонина у мозгу.

Ово истраживање не показује да су ти лекови неефикасни.

Али реакција на њега покренула је и нека валидна питања о томе како лечимо и доживљавамо менталне болести.

Након што је Сара доживела први велики психијатријски напад у раним двадесетим, доктори су јој рекли да су лекови који су јој преписани као „инсулин за дијабетичара".

Они су од кључне важности, исправиће нешто хемијски погрешно у њеном мозгу и мораће да их узима читав живот.

Њена мајка је имала дијабетес типа један, тако да је она ово схватила веома озбиљно.

Остала је на лековима који су јој преписани иако јој се чинило да јој је од њих само још горе, а на крају је чак почела да чује злокобне гласове који су јој говорили да треба да се убије и почела је да иде на електроконвулзивну терапију (ЕЦТ), каже она.

А опет тврдња да јој је потребан лек као што је дијабетичару потребан инсулин није била заснована ни на каквим аутентичним медицинским доказима.

„Осећате се издано од људи којима сте веровали", каже она.

Њена реакција на лекове била је екстремна, али порука о „хемијској неравнотежи" коју је добила није била неуобичајена.

Многи психијатри тврде да одавно знају да низак ниво серотонина није главни узрок депресије и да нам ова студија не открива ништа ново.

Али необична масовна реакција јавности на њу сугерише да то јесте била новост за многе.

Али неки су отишли корак даље од тврдње да антидепресиви не функционишу путем поправљања хемијске неравнотеже до тога да они не функционишу уопште.

Лекари сада страхују да би, у свеопштој конфузији, људи могли нагло да престану да узимају лекове и ризикују озбиљне последице апстиненцијалне кризе.

Британско тело за здравствене стандарде, Национални институт за изврсност здравља и неге (НИЦЕ), каже да ти лекови не смеју да престану да се узимају нагло сем у ванредним медицинским околностима и да постепено смањење дозе може да минимизује симптоме апстиненцијалне кризе.

Шта је показало ово истраживање?

Ово најновије истраживање проучавало је 17 студија и открило да људи са депресијом нису имали другачији ниво серотонина у мозгу од људи без депресије.

Ови налази помажу да се искључи један могући начин на који ти лекови раде - коригујући мањак серотонина.

„Многи од нас знају да узимање парацетамола може да буде од помоћи код главобоље и не верујем да било ко верује да главобољу изазива недостатак парацетамола у мозгу", истиче доктор Мајкл Блумфилд.

Да ли, дакле, антидепресиви ипак функционишу?

Истраживање показује да антидепресиви функционишу само мало боље од плацеба (лажних лекова за које се људима говори да могу да их излече).

У току је расправа међу истраживачима колико је заправо значајна та разлика.

У оквиру тог просека налази се група људи који се осећају много боље на антидепресивима - лекари само немају добар начин да знају ко су ти људи кад им преписују лекове.

Професорка Линда Гаск са Краљевског колеџа за психијатре каже да су антидепресиви „нешто што помаже да се многи људи брзо осећају боље", нарочито током кризе.

Али професорка Џоана Монкриф, једна од ауторки студије о серотонину, истиче да је већина истраживања које врше компаније за производњу лекова краткорочна, тако да знамо врло мало о томе како је људима после првих неколико месеци.

„Морате да кажете људима да ћемо наставити да их проучавамо и да их нећемо држати на лековима дуже него што морају да буду", а то је нешто што се не дешава често, признаје професорка Гаск.

И док постоје ризици ако се депресија не лечи, неки људи имају озбиљне нуспојаве од антидепресива - што аутори студије о серотонину сматрају да је порука која мора јасније да се пренесе.

У њих спадају суицидалне мисли и покушаји самоубиства, сексуална дисфункција, емоционална тупост и несаница, према НИЦЕ-у.

Од јесени прошле године, британским лекарима је речено да прво треба да понуде терапију, вежбе, мајндфулнес или медитацију људима са мање тешким обликом депресије, пре него што испробају лекове.

Како се говорило о истраживању?

Једна типична обмањујућа реакција тврдила је да студија показује да је преписивање антидепресива „засновано на миту".

Али студија се уопште није бавила употребом антидепресива.

Ми знамо да серотонин игра улогу у расположењу тако да интервенције на њему могу да учине да се људи осећају срећније макар краткорочно, чак и ако у старту нису имали абнормално низак ниво.

То би могло да помогне и да мозак почне да успоставља нове везе.

Други су тврдили да ова студија показује да депресија никад није била болест у људском мозгу већ реакција на њихово окружење.

„Наравно да је оба", каже доктор Марк Хоровиц, један од аутора студије.

„Ваша генетика утиче на вашу осетљивост на стрес", на пример.

Само би људима који имају разумљиву реакцију на тешке околности могло боље да се помогне „саветовалиштем за везе, финансијским саветима или мењањем посла", него лековима, сматра он.

Али Зои, која живи у југозападној Аустралији и пати и од тешке депресије и од психозе, сматра да је преименовање депресије у „узнемиреност", која ће нестати ако „само решимо све друштвене проблеме", исто тако превелико симплификовање.

И, каже она, потпуно занемарује људе са тешким менталним болестима.

Психоза је наследна у њеној породици, али нападе често покрећу стресни догађаји као што су рокови за полагање испита.

Она каже да је успела да „израчуна" да се нуспојаве од лекова „исплате" ако се тиме избегну тешки напади.

А то је једна ствар око које се слажу сви експерти који су говорили за ББЦ - пацијенти морају да добију више информација, које су им боље објашњене, како би сами за себе могли да изврше ове тешке прорачуне.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]