Жене, порођај и право на избор: „Нисам имала снаге да се супротставим“

Прича о Астоу Сокни из Сенегала изазвала је незадовољство широм земље после њене смрти током порођаја.

Астоу је била у тридесетим годинама, а она и њен фетус су умрли прошлог месеца, након што се наводно порађала 20 сати.

Лекари су игнорисали њене молбе да ураде царски рез зато што „он није био заказан", наводе локални медији.

Три бабице су оптужене због тога што нису помогле особи у опасности и свака је добила условну казну од шест месеци.

Астоуин случај покренуо је жестоку расправу о томе колико жена се не осећа оснажено кад је у питању одлучивање о порођају.

'Нисам имала снаге да се супротставим'

Ђулијана Кастиљо породила се царским резом и на свет донела ћерку у августу прошле године.

Али каже да јој је то искуство оставило трауме.

Била је примљена у болницу у Лондону након што је имала контракције скоро недељу дана.

Будући да јој је то била прва трудноћа, желела је да се породи природним путем, али није одбијала царски рез у случају да буде потребан.

„Одувек сам желела да се породим без анестезије и била сам сигурна да нећу узети лекове против болова, али била сам флексибилна по том питању", каже ова двадесетшестогодишња асистенткиња на факултету.

Али након више од 12 сати проведених у болници, уз контракције које су долазиле и одлазиле, Ђулијана је затражила да јој ураде царски рез.

„Почела сам да се осећам веома слабо и тад сам их питала да ми ураде царски рез.

„У том тренутку нисам желела да ми индукују порођај", каже она.

Ђулијана наводи да бабица из друге смене није уважавала како се осећа и тврдила је да она није смела да буде примљена у болницу, будући да јој порођај није кренуо.

„Одбијала је да прихвати како се осећам и, да будем сасвим искрена, плашила сам се, нисам желела да идем кући.

„Иако су ми говорили да је моја беба у реду, јако сам се плашила јер нисам имала нимало снаге", каже она.

Додаје да је пробала све, али да је била исцрпљена и више није могла да издржи ситуацију у којој се налази.

„Сећам се да сам позвала број за медицинску помоћ Националне здравствене службе зато што сам била очајна и објаснила им ситуацију преко телефона, али су ми рекли да не могу да ми помогну зато што сам већ у болници", наводи.

Ђулијана каже да су се ствари промениле набоље кад је у смену дошао други тим.

Нова бабица је била предузимљивија и уверавала ју је да ће све бити у реду.

„Била сам толико уморна да је почело да ми се мути пред очима, плакала сам, али ме је она саслушала и показивала да јој је стало", присећа се.

Ђулијана је добила епидурал, синтетички оксикотин који убрзава контракције, а пробушен јој је водењак да би јој било лакше да се породи.

На крају је Ђулијана одведена у операциону салу на царски рез.

То се десило када су срчани откуцаји њене бебе почели да се успоравају након што се већ напињала око сат времена.

„У операционој сали су почели да говоре да ће употребити вакуум и форцепс, али сам осећала да немам снаге да се супротставим, па су на крају то и урадили", наводи.

Ђулијана каже да искуство жене током порођаја умногоме зависи од тима здравствених радника, упркос свим претходним припремама и плану порођаја.

„Осећам као да имам избор, али то истовремено неће увек бити поштовано или бити онако као што ви очекујете.

„Осећала сам се стварно усамљено током читавог процеса, иако је мој муж био присутан, а та усамљеност је прилично трауматична, посебно очајање због незнања шта треба да се ради", објашњава она.

Ђулијана планира крај себе да има дулу која ће јој пружити више подршке и усмеравања приликом следеће трудноће.

„То је један врло посебан тренутак и ви заслужујете да се осећате заштићено, а не као да узнемиривате неког или га кињите зато што се осећате веома рањиво", каже.

Лекари су после порођаја објаснили да она није могла да изгура бебу зато што јој је глава била у погрешном положају.

„Помислила сам зашто то нису приметили раније, јер то би ме поштедело много бола.

„Мислим да у Великој Британији постоји тенденција да се избегавају царски резови, док их у Аргентини, одакле долазим, раде пречесто, тако да су обе земље у екстрему, а не би требало да је тако", каже.

Из болнице су за ББЦ навели да не коментаришу појединачне случајеве, али да „увек настоје да обезбеде планове неге прилагођене сваком појединцу и да поштује план порођаја који је унапред договорен".

Каква је глобална ситуација?

Из Светске здравствене организације (СЗО) тврде да је све већа неједнакост између високе стопе царских резова у неким земљама и немогућности приступа овом медицинском захвату који спасава животе на неким другим местима.

У случају Астоу, она је тражила царски рез и речено јој је да не може да га добије, али извештај СЗО из прошле године указује на то да су царски резови заправо у порасту широм света.

Сваки пети порођај у свету је царским резом и СЗО каже да се у неким случајевима они изводе кад „за њима нема потребе из медицинског угла", чиме се жене угрожавају.

То је нешто са чим може да се поистовети Мариланда Лопес Де Лима, акушерска медицинска сестра и оснивачица Бразилског удружења акушера и акушерских медицинских сестара (АБЕНФО Насионал).

„Жена би требало да може да одлучује на који начин жели да се породи", каже она.

Бразил има другу највећи стопу царских резова на свету, према СЗО.

Мариланда верује да је кључни разлог за то тај што је медицина током читаве историје „коришћена за контролисање жена".

„Медицина је преузела контролу над нашим телима и ми желимо наша тела назад.

„Наше тело је наш први дом. Оно је светиња и здравствени радници морају да разговарају са женом о томе шта она жели да ради", каже она за ББЦ.

Мариланда наводи да је против непотребне и агресивне медицинске помоћи при порођајима, нарочито у контексту онога како се то ради у Бразилу.

Додаје да је честа „злоупотреба моћи", јер се болнице труде да на силу утичу и стандардизују процес рађања, који занемарује женску аутономију и за последицу има „акушерско насиље".

„Ја нисам против царских резова", објашњава она.

Али тврди да је то „најбоља операција за спасавање", а да не би требало да се сматра „стандардним порођајним поступком" и „врстом порођаја".

'Била сам у потпуности обманута'

Данијела Де Оливеира једна је од многих жена које су имале царски рез у Бразилу.

Више од половине порођаја у Бразилу су царским резом.

Из СЗО последњих година сугеришу да би удео царских резова приликом порођаја идеално требало да износи између 10 и 15 одсто укупног броја.

Данијела је 2013. године ушла у болницу на рутински преглед, али јој је њен лекарка рекла да се припреми за порођај у 37. недељи.

„Имала сам царски рез и потпуно сам била обманута док сам се порађала са првим сином", каже ова двадесетдеветогодишња дула.

Данијела наводи да јој нису пружили алтернативу царском резу од тренутка кад је саопштила здравственим радницима да је трудна.

„Била сам отворена центиметар и нисам осећала никакву нелагоду или бол", додаје.

Каже да лекари ниједном нису уважавали њена питања о природном порођају.

„Мој лекарка је дословно инсистирала на захвату, а да пре тога није потегла то питање или разговарала са мном о томе унапред", присећа се.

Данијела је добила упутства и вратила се у болницу.

„Питала ме је да ли сам спремна за природни порођај, док је истовремено имала читав тим спреман за царски рез.

„Ушла сам у оперативну салу и онда се родио мој син, тако да имам само бљеске сећања на оно што се догодило, зато што сам била под седативима", наводи.

Данијела је могла да доји и има први контакт са сином тек три сата након што је он рођен.

„Први тренуци његовог рођења су некомплетна сећања у мојој глави.

„Током та три сата, колико сам била одвојена од сина, нисам знала шта су му радили, да ли је добијао неке лекове или је пролазио кроз неке процедуре.

„Нисам знала ништа јер ми нико ништа није рекао - а све до дана данашњег не знам зашто сам имала царски рез", каже она.

Сада Данијела каже да радећи као дула помаже да оснажи друге жене током њихових трудноћа.

„Осећала сам велику грижу савести што сам допустила да мој син прође кроз све оно кроз шта је прошао током мог захвата.

„Требало ми је времена да схватим да то није била моја кривица.

„Информације нам нису доступне, тако да се на крају све плашимо бола кад је у питању рађање", каже она.

Страх да ће се поновити историја

За Данијелу је помисао на рађање увек била укаљана страхом, након што се наслушала прича о томе шта је њена мајка проживела током порођаја.

„Моја мајка је црнкиња која има веома таман тен и то је фактор који је директно повезан са оним што је доживела.

„Претрпела је расистичко насиље док се порађала са мном", каже.

Додаје да лекари нису чекали да анестезија почне да делује, тако да је осетила сву бол док су је засецали.

„Рекла је лекарима да је боли, али су јој они рекли да ће она то моћи да поднесе", наводи.

Болница у којој се порађала Данијелина мајка више не ради.

Данијела каже да су сексизам и расизам укорењени у бразилски здравствени систем.

„Црнкиње су више погођене насиљем током здравствених захвата, то није нешто што ми само нагађамо, већ је доказано у више студија."

Истраживање засновано на државном попису становништва показало је да црнкињама у Бразилу прети већа опасност од проласка кроз неодговарајућу пренаталну негу у поређењу са белкињама.

Када је други пут била трудна, Данијела је одлучила да све уради другачије.

Али после првог прегледа речено јој је да се лекари неће одлучити за природни порођај након што је већ имала царски рез.

„Изашла сам из ординације апсолутно поражена зато што нећу моћи да имам порођај о ком сам сањала", каже она.

Данијела је почела сама да истражује и преводи налазе, јер је било врло мало доступних информација женама у њеном положају.

Пронашла је групе на Фејсбуку у којима су жене разговарале о природним порођајима после царског реза.

„То ми је отворило очи.

„Коначно сам схватила како процес рађања и трудноће треба да изгледају", присећа се.

Током наредне трудноће са близанцима, Данијела је прошла кроз државни здравствени систем уместо приватни, али је и даље наилазила на препреке.

Каже да је први лекар чекао да њен муж напусти просторију да би покушао да је наговори да промени план рађања.

„Била сам сама, тако да је покушао да ме заплаши рекавши да ће морати одмах да ме одведе у оперативну салу, јер су моја деца у опасности.

„Али овај пут је наишао нову, а не на стару Данијелу", каже она.

Срећом по њу, још увек је имала трудове кад су у смену дошли нови лекар и бабица који су подржали њену одлуку да се породи природним путем.

Данијела је описала порођај са близанцима као тренутак поновног рођења.

„Осећала сам се као да сам поново рођена, било је то истински ослобађајуће искуство", наводи.

У време објављивања овог текста, болнице у којима је била Данијела нису одговориле на ББЦ-јев захтев за коментар на њене тврдње.

Као и Бразил, Кипар је још једна земља у којој је више царских резова него природних порођаја.

Георгија Демофанус каже да су лекари од самог почетка имали властите планове за тип порођаја који она треба да има.

Лекари су јој рекли да ће моћи да се породи природним путем као што је желела, али су јој потом урадили царски рез.

Георгија саветује жене да истраже које су им све опције доступне приликом порођаја још пре трудноће.

„Хајде да информишемо жене пре него што затрудне, зато што кад сте трудне, једина ствар која вам се мота по глави је жеља да вам беба буде безбедна", каже она.

Георгија се породила природним путем са другим дететом.

Наводи да су за њу драгоцени били мали тренуци који су све то учинили пријатним искуством, баш као и квалитетна здравствена нега.

„Видела сам како мој дечак пишки док га је педијатар превијао.

„Нема тих речи које би то могле да опишу, то је нешто што можете да разумете тек кад проживите", присећа се она уз смех.

Амирина борба за порођај код куће:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]