Гвоздена завеса, метафора која је поделила Исток и Запад

„Од Шћећина на Балтику, до Трста на Јадрану, 'гвоздена завеса' се спустила широм континента."

Негде у средини, испоставило се касније, легендарног говора британског ратног лидера Винстона Черчила на Вестминстерском колеџу, у америчком граду Фултону 5. марта 1946. године, нашла се и ова реченица.

Поред бојазни од ширења политичког утицаја дојучерашњег савезника из Другог светског рата Совјетског Савеза, у њој се помиње и кованица која ће у наредним деценијама постати синоним за поларизацију модерног света.

„Термин гвоздена завеса је одлична метафора коју је Винстон Черчил искористио за објашњење идеолошке и политичке поделе која је настала у Европи после Другог светског рата", Стеван Недељковић, доцент Факултета политичких наука (ФПН) у Београду, оцењује у писаној изјави за ББЦ на српском.

„Политичар таквог формата могао је да препозна ниво разлика у идејама, вредностима и политикама Истока и Запада, као и процес деобе света у два табора", додаје.

Зато је придевом гвоздена Черчил желео да нагласи „дубину и непремостивост баријере или завесе" која се спуштала почетком 1946. године, пише Недељковић.

Поједини историчари управо овај датум узимају за почетак Хладног рата - период крајње заоштрених односа између великих сила - првенствено Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава.

Иако је Британац заслужан за њено популаризовање, термин Гвоздена завеса се повремено употребљавао као метафора и раније, а углавном је означавао затворену геополитичку границу, као и крај једне ере.

Жила мира као хладноратовска увертира

Черчил, конзервативни премијер Велике Британије, одмах је по окончању Другог светског рата изгубио изборе од лабуриста, те је на његово место дошао Клемент Атли.

То га, међутим, није спречило да почетком 1946, као бивши британски премијер и лидер опозиције отпутује у САД на позив америчког председника Харија Трумана.

На овом путовању одржао је чувени говор „Жила мира" - 5. марта 1946, у граду Фултону, држава Мисури, у коме је, између осталог, поменуо „гвоздену завесу", али и „упозорио Американце на експанзију Совјетског Савеза".

Политиколог Стеван Недељковић истиче да је Черчил „као ратни лидер и херој имао огроман утицај и у Британији и преко Атлантика", иако у време посете председнику Труману није обављао државничку функцију.

„Његов говор назван Жиле мира упутио је на два магистрална правца - прво, на нужност јачања односа Уједињеног Kраљeвства и САД и друго, на сенку која се наткрива над миром и односима међу ратним савезницима", додаје политиколог.

Наглашава да је Черчил, иначе познат по коришћењу метафора у говорима, употребио гвоздену завесу управо као симбол послератне поделе света и дубоког јаза међу државама Истока и Запада.

Током говора у Фултону, британски политичар је подсетио да су иза те линије престонице „старих држава" централне и источне Европе - Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија.

„Сви ти чувени градови и становништво око њих леже у ономе што морам назвати совјетском сфером, и сви су субјекти, у овом или оном облику, не само совјетског утицаја, већ и веома високе, и у многим случајевима, повећане контроле из Москве", рекао је Черчил.

Убрзо је стигао одговор из Москве, објављен у Правди, званичном гласилу Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Тадашњи совјетски лидер Јосиф Висарионович Стаљин осудио је говор у Фултону и означио га као „позив на рат са Совјетским Савезом", а британског политичара оптужио да жели да постави десничарске владе по источној Европи како би агитовале против СССР-а.

И на Западу су испрва негодовали због Жилe мира, а било је и оних који су хтели да се дистанцирају од тога - поједини британски лабуристи, амерички либерали и левичари, па и сам председник Труман.

Међутим, како је Хладни рат узимао маха, тако је промењен и став по овом питању, па се на Черчилов говор почело гледати као на визионарско упозорење, а не безобзирну полемику.

Иза и испред

Термин Гвоздена завеса временом је постао саставни део хладноратовског политичког речника.

У наредним деценијама био је синоним за симболичну, делом физичку, али свакако идеолошку поделу Европе и света на - капиталистички Запад и социјалистички Исток.

На социјалистичкој, источној страни били су Совјетски савез, Источна Немачка, Чехословачка, Мађарска, Пољска, Румунија и Бугарска, док су се са друге стране Гвоздене завесе налазиле остале европске државе, међу којима је било и оних војно неутралних, попут Аустрије, Швајцарске, Шведске и Финске.

„За обе стране Гвоздена завеса била је јасно исцртана географска и политичка линија, чији би прелазак означио рат између сила које су нешто касније образовале НАТО и Варшавски пакт", оцењује Недељковић.

Источни Варшавски - угашен 1991. године, и западни НАТО пакт представљали су међународне војне савезе завађених страна.

Поред војних, развијени су и економски савези.

СССР и остале земље Источног блока основале су Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ), док је Запад имао Европску економску заједницу, претечу Европске уније, и Европску асоцијацију за слободну трговину (ЕФТА).

Гвоздена завеса је августа 1961. године добила и физички облик у виду Берлинског зида који је и на тај начин раздвојио дубоко подељени Исток и Запад.

Неколико месеци касније у Београду, главном граду социјалистичке Југославије, одржана је прва конференција Покрета несврстаних - међународне организације која је окупила велики број земаља које су се противиле блоковској политици.

Тако је Југославија себи обезбедила специфичан статус у Хладном рату.

„Чини се да гвоздена завеса није била пречесто у дискурсу југословенских лидера, али југословенска политика из тог период потврђује да су добро разумели њено значење.

„Штавише, да су као мало која држава успели да убирају користи из 'оба света'", наводи Недељковић.

Подизање завесе

Како се Хладни рат ближио крају, тако је и Гвоздена завеса кренула да се хаба.

„Почела је да се подиже доласком Михаела Горбачова на чело Совјетског Савеза и покретањем економско-политичких програма Перестројка и Гласност", наводи Недељковић.

„Kада совјетске трупе нису интервенисале приликом такозваног пада Берлинског зида 9. новембра 1989. године, у том тренутку је било јасно да је завеса дефинитвно подигнута", додаје доцент ФПН-а.

Све до почетка украјинске кризе и рата, гвоздена завеса је, сматра политиколог, помињана „кроз призму сећања на давна и страшна времена и обележавање годишњица пада Берлинског зида или уједињења Немачке".

„Данас гвоздена завеса поново улази у дискурс, али се ипак чини да је реч о покушају коришћења старих кованица за нове и битно другачије изазове", закључује Недељковић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]