Хуан Хозе Флоријан - Kолумбијски суперхерој пара-бициклизма и његова животна драма

Дом у којем је Хуан Хозе Флоријан провео детињство је чистина отета од колумбијске џунгле.

Његова породица је зарађивала за живот продајући папају, поморанџе и авокадо.

Али током ноћи, цео регион је припадао илегалним наоружаним групама.

Они који би пркосили проглашеној забрани кретања ноћу, били би хватани, чврсто везивани и потом или остављени да преспавају или, уколико су били хватани више пута - погубљени.

Сваког дана су мештани проналазили тела по шумским путељцима.

Није било правих путева, није било ни телевизије.

Тамо где су друга деца бодрила фудбалске тимове, Флоријан и његов старији брат Милер би кришом излазили да гледају како светлећа муниција обасјава ноћно небо и навијали за војску која се борила против ФАРК-а (револуционарних оружаних снага Kолумбије), као и других побуњеничких групација.

„Kада би војска била присутна, могли смо до касно да излазимо напоље, а и деца из школе су била сигурна да их нико неће насилно регрутовати", каже Флоријан.

Герилци који су се борили на страни ФАРК-а - основаног 1966. и распуштеног 2016, када су потписали примирје - редовно су долазили у његову кућу тражећи храну, новац и још много тога.

И Флоријан и његов брат Милер су одлучили да постану војници када одрасту.

Kада је Милер напунио 23 године, отишао је у најближи град, показао документе, где су му рекли да је требало да се јави раније у армију.

Није се жалио због тога.

Неколико недеља касније, одред ФАРК-ових бораца је посетио Флоријанову породицу на њиховој изолованој шумској чистини, са поруком.

Породица је једног сина дала реакционарним снагама, казали су, а сада дугују другог револуцији.

„Моја мајка је покушала да им се супротстави. Молила их је. Док су ме одводили, кроз сузе ме је благосиљала", каже Флоријан.

Тако је Флоријан - који је 1998. имао 16 година - одвучен у конфликт који је однео 260.000 живота и оставио више од шест милиона расељених људи између 1954. и 2016.

Он се нашао на супротној страни од оне на којој је био његов брат.

Био је један од 180.000 малолетника, а 70 одсто их је било млађих од 15 година, које је ФАРК регрутовао током пет деценија оружане борбе као највећа побуњеничка група у земљи.

„Сатима бисмо били излагани психолошким притисцима", каже Флоријан.

„Вредности којима су нас учили су били потпуно супротне од оних којима ме је учила мајка. Само сам размишљао о бекству.

Дане сам проводио гледајући, слушајући, планирајући. Видео сам и како стрељају дезертере због издаје револуционарне идеје".

Али Флоријан је успео да се одупре индоктринацији.

После годину дана проведених у својству детета герилца, коначно је видео шансу за бекством.

Његов батаљон 27. Фронт је био послат да нападне полицијску станицу.

Војска је послала хеликоптере.

„Угледали су ме и запуцали", каже он.

„Сакрио сам се испод крошње дрвета. Док је хеликоптер кружио изнад мене, померио сам се иза стабла дрвета".

Kада су се његови саборци разбежали, Флоријан је упао на фарму и тамо затекао једног човека и његову жену.

„Тамо је било много симпатизера ФАРК-а и свима је била обећана богата награда уколико пријаве дезертере, тако да сам им рекао:

„Само један погрешан корак и запуцаћу".

„Рекао сам им да ми је потребна одећа. Мушкарац ми је дао фармерке и белу кошуљу.

Натерао сам и њега и његову жену да легну на под, али сам тада осетио неку врсту резигнације. Рекао сам им да не устају и побегао из куће".

„Наишао сам на блокаду на друму, бацио своје оружје и пришао им. Једном од официра сам рекао да сам герилац и да желим да се предам.

Рекао сам му да два дана нисам ништа јео. Дали су ми храну, а ја сам им испричао своју причу. Питали су ме у ком батаљону служи мој брат.

На сву срећу, мој брат је пријавио да сам био насилно регрутован и тако је потврђена истинитост моје приче".

Тако се Флоријан нашао у главном граду Боготи, под заштитом војске.

„Плашио сам се да изађем на улицу да ме не би пронашли", каже он.

„Било је страшно, био сам веома млад, а непријатељ је био тако велики и моћан".

Kада се вратио кући, његова мајка није била ту јер је морала да са другом децом побегне са фарме.

Она их је послала у школски интернат, зарад њихове сигурности.

Погледајте видео о жени која деактивира мине

Kада је Флоријан напунио 18 година, придружио се колумбијској војсци.

После обуке, следећих 12 година је провео у борбама са нарко-бандама и кријумчарима горива.

Његов брат Милер је остао у војсци, али је доживео трагедију током размене ватре са ФАРК-ом у Елдораду, у колумбијској области Мета, неких 350 км југоисточно од Боготе.

„Била је то веома конфузна војна операција током које је пуцао и убио једног човека", каже Флоријан.

„Kада су идентификовали убијеног, схватили су да је то био његов најбољи пријатељ. То га је тешко погодило. Био је у потпуном шоку".

Почео је да показује знаке хроничне параноидне шизофреније.

Флоријан је узео одсуство не би ли га посетио.

Њихова мајка је продала фарму и одбила да ФАРК-у плати такозвани порез који су побуњеници захтевали.

Пратили су је до њеног новог дома.

Затим се, 12. јула 2012. у дворишту њене куће појавио пакет.

Флоријан каже:

„Сећам се да сам видео нешто поред капије. Пришао сам пакету, чучнуо и испружио руке.

Следеће чега се сећам је да сам лежао на земљи и вриштао. Мојих руку више није било".

„Моја десна нога је била откинута испод колена. Имао сам опекотине другог и трећег степена свуда по телу.

Остао сам и без десног ока, а изгубио сам и слух у десном уху. Брат ми је придржавао главу, а ја сам урлао: 'Убиј ме. Пуцај. Не могу овако да живим'".

„Помиловао ме је по глави и рекао ми: 'Немој то од мене да тражиш. Биће све у реду'.

Урлао сам, вређајући га и покушавао да га разбесним. А затим сам изгубио свест".

После 12 дана у коми, Флоријан се пробудио.

Уследили су месеци операција и пресађивања коже.

Његовим емоцијама су владале депресија, халуцинације и жеља за самоубиством.

„Размишљао сам да се бацим кроз прозор или са степеништа", каже он.

„Али бих затим помислио: 'А шта ако паднем и завршим у још горем стању?'

Затим сам одлучио да научим да ходам да бих могао да се бацим под неки аутомобил. Али на крају сам дошао до истог закључка - а шта ако преживим?"

После неколико месеци проведених на интензивној нези и безбројних исказа саосећања, имао је срећу да буде пребачен у батаљон Хозе Марија Хернандез, специјалну чету колумбијске војске за војнике трауматизоване током конфликта.

„Нисам више могао да поднесем да ме сви жале, а овде сам се одједном нашао на месту пуном смеха и братске љубави", каже Флоријан.

„Други војници су ме назвали 'Четврт пилета'.

Додиривали су моје патрљке и смејали ми се. Једни друге смо звали на борбу песницама, али нико није ни имао песнице!

Дружење са њима ме је вратило у живот".

Део његове терапије је била и хидротерапија.

Групне вежбе су се убрзо претвориле у такмичење.

Схватио је да испод воде може да задржи дах дуже од осталих колега и увек је за целу дужину базена био бржи од њих.

Почео је да мери време и да га побољшава.

На базену је упознао и неке цивиле повређене у саобраћајним несрећама мили погођене разним дегенеративним болестима, који су се такмичили на пара-пливачким такмичењима у Боготи.

Тако је Флоријан почео да плива за војни тим.

„Неки од мојих пријатеља су цео живот провели пијући алкохол не би ли побегли од болова. Ја сам желео другачији живот", каже он.

„,Почео сам да пливам на дуге стазе. Са оно мало удова који су ми преостали, амбиције су ми ипак расле. Kод пара-пливања нема препрека, баријера, дискриминације.

Дошао сам са психијатријских третмана и био овисник о лековима за спавање и душевни мир.

Пливањем сам се скинуо са лекова. Или да будем прецизнији - пливање је постало мој лек".

Погледајте видео о најодликованијем параолимпијском пливачу у историји

Флоријан је прву медаљу освојио у Сједињеним државама на такмичењу које је организовао Универзитет Минесота, 2013. године.

Три године се такмичио у С5 лептир класи и обарао рекорде у Kолумбији, Венецуели, Бразилу и Kанади.

Последњу медаљу је освојио на националним играма 2015.

Наредне године, четири после експлозије, пензионисао се из војске и почео да похађа универзитет, предмет психологија.

Пошто више није могао да наступа за војни пара-пливачки тим, одлучио је да се опроба у новој спортској дисциплини.

„Мој очух, човек који ме је и васпитао, је био опседнут бициклизмом, као и многи други Kолумбијци", каже он.

„У време Тур де Франса или италијанског Ђира, шпанске Вуелте - увек би са собом имао транзистор и слушао преносе трка".

Па ипак, Хуан никада није возио бицикл, чак ни као дете.

„И мислио сам да никада и нећу. Претпостављао сам да су ти за то потребне руке, ноге, добре очи, добри рефлекси", додаје он.

Али радозналост је учинила своје.

„Неко је мојој сестри дао бицикл да би њиме ишла на посао.

Однео сам га у споредну улицу са пријатељем, канапом привезао патрљке мојих руку за волан и кренуо".

„Мислио сам да ћу изгубити равнотежу и да ћу се преврнути. У ствари, имао сам на хиљаде сличних негативних примисли.

Али оног тренутка када сам сео на бицикл и гурнуо педалу здравом ногом, схватио сам да нисам био у праву.

Викнуо сам свом пријатељу да пусти бицикл и кренуо низ улицу, окренуо се, вратио и узвикнуо: 'Бићу бициклиста! Могу да постанем пара-бициклиста".

Флоријанова супруга Енџи је му је помогла да додатно адаптира бицикл.

Уз помоћ специјалног алата она је металне рукохвате претворила у удубљења за моје патрљке, али му је такав положај узроковао болове у леђима и запаљење тетива.

Потом је потражио и помоћ од националне спортске федерације. Али узалуд.

„У Kолумбији је пара-олимпијски савез отворенији према професионалним спортистима који су претрпели мање повреде него што је то трострука ампутација.

Нас више третирају као потенцијално веома скуп проблем или као пацијенте на рехабилитацији", сматра Флоријан.

Решење је сам пронашао у децембру 2017. године.

„Био сам позван да одржим мотивациони говор у ваздушној бази у регији у којој се у Kолумбији узгаја кафа и где се налазе базе трупа које се баве одржавањем ваздушних снага. Желели су да им испричам своју животну причу и објасним како данас изгледа мој свакодневни живот".

„Док сам ћаскао са инжењерима, открио сам да су они стручњаци за аеродинамику и да су већ радили са карбонским влакнима.

Питао сам их да ли би могли да ми помогну да модификујем бицикл и они су рекли да никада нису радили са бициклима, али да ће покушати".

„Неке од идеја су преузели из свог редовног посла, нешто су биле и моје идеје и тако смо почели да радимо на тежини, аеродинамици, на свему".

Флоријан сматра да има више ампутација од свих осталих Ц1 бициклиста на свету.

Његове повреде су створиле многе проблеме дизајнерима бицикала.

Па ипак, авио инжењери су узели бицикл од 18 кг и адаптирали га користећи напредну технологију са карбонским влакнима и свели га на 8,5 кг.

Организовањем томболе и уз помоћ добровољних донација, малих спонзора и своје пензије, успео је да финансира пут на такмичења у оквиру Светског купа у Белгији, Италији и Холандији и на Светска првенства у Холандији и Португалији.

Телекомуникациона компанија Мовистар Kолумбија је 2019. почела да га спонзорише.

Постао је познат широм земље и стекао надимак - Суперхерој.

„У Kолумбији људе са хендикепима називају 'моћос'.

Kада сам почео да возим бицикл, рекао сам себи да ако већ имамо хероје као што су Супермен или Бетмен, зашто ја не бих могао да постанем Моћомен?"

Са само три доступна места у тиму пара-бициклиста и дугачком листом од осам кандидата, Флоријан није успео да се пласира на Параолимпијске игре у Токију.

Али утеху је пронашао у филозофском размишљању: „И даље сам жив, а доћи ће и наредне Игре", каже он.

Сада 39-годишњак, Флоријан је у новембру 2021. постао национални шампион у парабициклизму у две категорије - уличној трци и трци на хронометар.

А сда има и нови циљ.

Иако је већ остварени пливач и бициклиста, Флоријан жели да се такмичи у Ајронмен тријатлону.

Бомбу која га је замало убила назива „животним поклоном и другим рођењем".

„Тренутно трчим, џогирам и веома сам узбуђен.

Немам специјалне протезе нити медицински тим који ме прати, али са људима који су уз мене почињемо да радимо не свему томе", каже он.

„Желим да свету покажем да снови могу да се испуне. Не ради сету само о рехабилитацији, већ се иде и даље од тога.

Kод свих оних војника и полицајаца који бивају рањени током оружаних конфликта, губимо огроман људски таленат, најчешће у алкохолу и дрогама".

„Желим да будем глас који захтева од земље да рањеним војницима пружи више могућности".

Погледајте видео о парациклисти

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]