Историја и жваке: Пре више од 150 година патентирана жвакаћа гума

Шта повезује америчког стоматолога Вилијама Финлија из 19. века, најбољег кошаркаша света свих времена Мајкла Џордана и британску уметница Ен Булус?

Одговор је - жвакаћа гума.

Када је Финли, стоматолог из Охаја, у Агенцији за патенте 28. децембра 1869. регистровао жвакаћу гуму, вероватно није могао ни да замисли како ће тај корак променити историју човечанства и укуса.

Данас, век и по касније, људи широм света уживају у жвакаћим гумама разних боја, укуса и мириса и многима је живот без овог слатког малог задовољства готово незамислив.

Историја бележи и да Финлијева жвака никад није доспела на тржиште јер је била веома лепљива, али коцка је била бачена.

Званичним оцем овог производа сматра се Волтер Димер, који је двадесетих година прошлог века направио нову формулу.

Историја жвакања

У давна времена људи су жвакали смолу, лишће, восак, кору од дрвета.

Користили су их због ужитка, лековитих својстава, али и против глади и жеђи, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

У старој Грчкој су уживали у жвакању смоле.

Састојци смола које су користиле разне друге цивилизације се и данас употребљавају у изради неких жвака.

Вилијам Семпл, лекар из места Маунт Вернон у Охају, направио је жваку тако што је помешао корен сладижа у праху и угаљ, верујући да ће то помоћи у рибању и чишћењу зуба.

Тврдио је и да би жвакаћа гума могла да помогне у јачању мишића вилице људи.

Ипак, нема доказа да је Семпл продао овако осмишљени производ.

Педесетак година касније, Волтер Димер је направио корак који је недостајао Семплу и променио историју.

Димер је био рачуновођа компаније Fleer Chewing Gum у Филаделфији, а у слободно време је 1928. почео да тестира рецепте за базу жвакаће гуме.

Он је несвесно направио прву серију, учинивши је ружичастом, јер је то била једина нијанса боје за храну која му је била при руци.

„Била је то случајно", рекао је Димер за лист Чикаго Трибјун 1996. године.

„Радио сам нешто друго и завршио сам са нечим са мехурићима."

Димерова розе мешавина била је растегљивија и мање лепљива од ранијих формула.

'Најважније је да су слатке'

Паковање жвака увек се налази у џепу тридесеттрогодишњег Београђанина Николе Јањића.

Кад је имао пет година, волео је оне са укусом јагоде, јабуке и минт.

„Заправо, важно је било само да су слатке", каже он.

Нешто касније, када је кренуо у школу, пробао је и „шок" жваке које су деведесетих година биле популарне у Србији.

Сећа се да их је са другарима често куповао како би спровели необично такмичење.

„Сваки би купио по неколико комада, па би их стрпао у уста, а онда бисмо мерили време ко може дуже да издржи", присећа се Јањић док прави гримасу на лицу као да у устима поново има ту киселу жвакаћу гуму.

Џорданова жвака

Један од заштитних знакова Мајкла Џордана, најбољег кошаркаша свих времена, био је да избаци језик док игра, а други је био жвакање жваке.

Током дугогодишње професионалне каријере, медији нису забележели да се Џордан случајно угризе или пљуне жваку на паркет.

Изненађење није било велико када су представници Амурол Продукта, који се између осталог бави и производњом жвака, понудили Џордану да рекламира њихов производ.

Жваке под именом Хенг Тајм очигледно су биле и инспирација за истоимену књигу коју је легендарни кошаркаш објавио крајем прошлог века.

Како изгледа ходати у жвакама

Ако се окренете око себе на улици, приметићете наоколо десетине црних лепљивих тачкица, које су у ствари ижвакане жваке.

Ен Булус, британска дизајнерка дошла је на идеју да рециклажом поново учини жвакаће гуме корисним, а улице чистијим.

Пре више од десетак година започела је пројекат који се бави уклањањем отпада са улица.

Установила је да је највише бачених опушака и жвака.

Потом је покушала да открије шта се од тог отпада може рециклирати и дошла до сазнања да у хемијском саставу жваке постоји врста полимера сличног пластици.

Ен је поставила неколико канти, које су направљене од рециклираних жвака и у које људи могу да их одложе после коришћења.

Схватила је да је жвака потенцијално користан материјал чак и када је искоришћена, за израду обуће на пример.

Смеша која садржи искоришћене жваке ставља се у посебну машину, загрева се и избацује као паста, која се потом може обликовати у нешто друго када се охлади.

После неколико месеци, на местима где су постављене канте, приметно је било мање остатака од жвакаћих гума, па је Ен добила подршку да прошири пројекат, наводи се у ББЦ тексту.

Жваке као атракција

Зид једне зграде у Сијетлу у Америци био је омиљено место многих туриста јер је у потпуности био излепљен жвакама.

Хиљаде ижваканих жвака прекривало је зид од цигле дугачак 16 метара и висок два и по метара.

Лепљење шарених, слатких, љуткастих освеживача даха почело је деведесетих година прошлог века.

Наводно је све почело када су гледаоци из оближњег позоришта лепили жваке док су чекали у реду за карте како би прекратили време.

Званичници града донели су одлуку да се зид у потпуности очисти, јер привлачи пацове и поспешује ширење заразе.

Занимљивости о жвакама

Извор: Chewing Gum Facts

Погледајте и видео о сензорима који могу да открију колико је свежа храна коју купујете

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]