Животиње и психологија: Јесам ли погрешила што сам се заљубила у неверну мачку

Има она позната изрека која каже да не бирате ви мачку, већ мачка вас. Шта, онда, треба да радите, пита се Аниса Субедар, када нека упорна мачка из комшилука одлучи да вас усвоји?

У мом случају, све је почело пре око 18 месеци, једне дуге и топле летње вечери, када су се два чежњива ока, праћена серенадом мјаука, појавила пред кухињским вратима.

Није устукнула када сам јој пришла.

Напротив, деловала је прилично задовољно када сам јој се обратила блесавим бебећим цијуком (замислите само да се користи реч „бући-бући").

Нити се тргла када сам је нежно помиловала иза сивих, чупавих ушију.

Уместо тога је легла на леђа, пустила ме да осетим колико јој је мекан бели стомак и гласно почела да преде у знак захвалности.

Као награду за то што је узвратила на моју наклоност, отворила сам конзерву туњевине, коју је на брзину појела и отишла.

Тада је то за мене представљало само један пријатан сусрет. Још једна летња успомена, добро дело које сам учинила.

Неколико дана касније, Мачка се вратила и понашале смо се као две старе пријатељице, које се дуго нису виделе.

Исказивале смо једна другој љубав, мазиле се и додиривале њушкицама.

Дала сам јој још хране, коју је бучно појела и опет смо се растале.

Ти сусрети су убрзо постали свакодневни и почела сам да им се радујем.

Мачка је почела да улази у кућу, да спава на софи и није јој сметало да се спреми за спавање када бих отишла у кревет.

Моје вечери су постале предивно удобне.

Дневни стрес би зачас нестао када бисмо се Мачка и ја увече сместиле да заједно гледамо телевизију.

Када се присетим тога, схватам да је требало да размислим да ли Мачка - мада је очито желела храну и љубав - живи с неким другим.

Али нисам.

О томе сам почела да мислим тек после.

После неколико месеци, купила сам креветац за Мачку, како би ту могла да се раскомоти, као и посебну чинију за храну и воду.

Отишла бих на посао и, пронашавши мачју длаку на одећи, насмешила се, једва чекајући да увече опет будемо заједно.

Фотографије Мачке почеле су да се појављују на мојим профилима на друштвеним мрежама.

Колеге с посла приметиле би моје активности и питале: „Како ти је мачка?".

Одговарала бих им као да је Мачка моја, не признајући себи да сам је украла.

Кад год би осванула нека нова објава, један мој пријатељ би ме редовно прозвао у коментарима:

„ТО НИЈЕ ТВОЈА МАЧКА."

Брза претрага интернета за хештегом #notmycat открила ми је да сам, заправо, припадница клуба.

Било је још људи попут мене - људи који су уживали у мачјим чарима, али нису сносили одговорност власника.

Пронашла сам блиставе, прелепе, тајновите слике и влогове људи и мачака који не припадају једни другима.

Стога, је ли то нормално?

„Рекла бих да мачке живе по својим правилима. Не мислим да свесно одлучују: 'Сад ћу да манипулишем овим људским бићем.' То је све много непосредније", каже саветница за понашање мачака Силија Хадон.

Оне проналазе место на ком има хране, где је топло и где има неки пријатељски настројен човек, и покушавају ту да се задрже.

„За мачке важи да су изузетно упорне.

Ако имате животињу која је у стању да сатима чека испред рупе да се појави миш, онда ћете имати и животињу која је у стању да сатима чека испред врата, ако жели да се усели."

Много касније, открила сам да о томе постоји књига.

Први пут објављена 1990, „Сидових шест ручкова" је књига за децу у којој се приповеда о мачку по имену Сид, који живи у Аристотеловој улици број један.

Али Сид живи и у свим осталим кућама у тој улици и једе у тим домовима, чији власници листом верују да је Сид њихов.

За разлику од стварних мачака које је описала Силија Хадон, Сид врло добро зна шта ради.

Али његова смишљена превара бива откривена када се он разболи и комшије схвате да их је све изиграо.

Ауторка Инга Мур ми је рекла да је Сид заснован на црној мачки коју је она познавала док је живела у северном делу Лондона.

„Чула сам како га неко дозива по имену које је звучало као Сид", каже она. (Заправо се звао Зиги).

„Сид би улазио кроз вратанца за мачку и башкарио се у броју четири, где сам живела. Мислим да му је дом био у броју шест.

Сид из књиге је умногоме личио на правог Сида, који је послужио као инспирација за причу, мада је прича, наравно, измишљена.

„Током година сам примала многе мачје посетиоце и одувек сам уживала у њиховом друштву.

„Очигледно су развиле способност да комуницирају с људским бићима другачије него с другим мачкама.

„Знају како да путем додворавања и шармирања од нас добију оно што желе. Због тога их волимо и сматрамо их посебним."

Погледајте видео о лондонском кафићу у којем живе мачке са улице

Џоана Лоџ из Кетс протекшн-а, највеће добротворне организације за помоћ мачкама у Уједињеном Краљевству, каже да научници претпостављају да мачке наша срца освајају преко очију, које „подсећају на крупне очи бебе".

То би штошта објаснило: моју потребу да им тепам и мој инстинкт да нахраним Мачку, да је обаспем љубављу и сместим на сигурно.

Матерински инстинкт истиче из мене - скупа са мојим достојанством.

Али у месецима након нашег првог сусрета, кривица ме је све више гризла.

Претраживала сам локалне сајтове са несталим мачкама, питајући се да ли ћу пронаћи оглас власника Мачке, али нисам пронашла ништа.

Лагала бих кад бих рекла да ме је то разочарало.

А онда се све то изненада окончало. Мачка је нестала.

Чекала сам даноноћно и дозивала је у тугаљивом амбису мог врта у предграђу.

Осећала сам се уцвељено и напуштено, и опет сам претраживала интернет у потрази за неком вешћу.

Мачка је сигурно престала да ме посећује зато што ју је неко згазио?

Вероватно је лежала у неком јарку.

Али никаквих вести није било.

С тугом бих погледавала ка пустом кревету у ком је лежала, ка нетакнутој храни у чинији и све тањим прамичцима крзна на мојој одећи.

А онда, током првих недеља пролећне изолације, непланирано сам преко ограде заподенула разговор са комшиницом.

Необавезно (мада апсолутно с намером) поменула сам Мачку и речено ми је да су се власници преселили.

Значи, имала је власнике!

То вероватно није требало да ме изненади.

Прво сам осетила велико олакшање, а потом и издају и збуњеност.

Како су могли тек тако да одведу Мачку из мог живота?

Прошетала сам иза угла и с чежњом се загледала у празну кућу у којој је некад живела Мачка, а која је сада била тако беживотна.

Нисам могла да се предам без борбе.

Нисам се мирила с тим да би Мачка, која је раније била толико задовољна код мене, могла да буде једнако срећна код свог власника у новом дому, негде далеко.

Обратила сам се мејлом власнику, преко агента за некретнине.

Објаснила му да смо Мачка и ја провеле много времена заједно и да сам, ако се није лепо уклопила у нов смештај и ако можда разматрају да је удоме код неког, више него спремна да јој понудим стално решење.

Написала сам како ми се чини да припадамо једна другој, те да је наше пријатељство насилно прекинуто, без нашег благослова (или нешто слично томе).

Власник је одговорио на имејл.

Звао се Дејвид.

Објаснио ми је да има две мачке, смеђу по имену Хенри и Едија, сиву мачку које „често нема данима".

Написао је да су се преселили 190 км даље, у Линколншир.

Мачке „воле полусеоско окружење, веома су срећне овде и уживају у томе што смо с њима по цео дан", додао је.

„Наравно да не бисмо волели да се одвајамо од њих."

Предложио је да набавим сопствену мачку.

„Оне су британске краткодлаке мачке с педигреом. Требало би да можете да пронађете узгајивача и сигурно можете замислити колико су то слатки мачићи."

У то време ми није падало на памет да размишљам о другој мачки. Еди је одабрао мене.

У одговору на Дејвидов имејл, понудила сам комплетно признање своје умешаности у Едијев нестанак. Гризла ме је савест.

Дејвид ми је рекао да су их Едијева одсуствовања изузетно узнемирила.

„Нисмо знали да ли га је неко ударио или украо, да ли је закључан негде или напросто лута и доживљава авантуре", написао је.

„Знало смо да Еди повремено хоће да нестане на више од 24 сата. То се обично дешавало када нас неколико дана не би било у кући.

Наш пријатељ би обилазио мачке и хранио их, тетошио их, али постало је уобичајено да Едија нема кад се вратимо.

Ствар је у томе што се, сваки пут кад се то деси, питате хоћете ли га икад опет видети. На крају смо избегавали да одлазимо од куће."

Шта да радите ако мачка упорно свраћа у ваше двориште

Савети организације Кетс протешн

Знала сам шта значи бол кад ти нестане мачка и донекле сам жалила што се годину дана раније Еди уопште појавио у мом животу.

Избрисала сам све објаве о Мачки на мрежи.

Осећала сам се грозно.

Питала сам Дејвида да ли му смета што сам ступила у контакт с њим и објаснила му шта се десило.

Одговорио је:

„Препознали смо бол који сте ви и ваша породица осетили због губитка мачке која вам је постала веома драга, и пре смо осетили саосећање него љутњу.

„А помало нам је и лакнуло кад смо схватили шта је он радио и да није патио, негде на хладном, усамљен."

„Затим ми је рекао да је једно подружити се с мачком када посети твој врт, а нешто сасвим друго нахранити је.

„Замолио ме је да то више не чиним.

„Могли смо чак и да се договоримо да их обе храните код нас када нисмо ту", написао је.

„Али немојте охрабривати мачку да одлази из њеног дома. То изузетно узнемирава власнике, а можда још више нову породицу када се власници преселе."

„Неке мачке су очигледно дивље и неће вас пустити да им се приближите, али ако су прилично дружељубиве, то углавном значи да су у неком тренутку имале власника - или да га можда још увек имају", каже Џоана Лоџ.

Њена организација, Кетс протекшн, обезбеђује папирне огрлице које могу да се ставе мачки ако нисте сигурни да ли већ има дом.

На њима пише „Да ли припадам вама?", што ће обавестити власника, ако постоји, да се неко интересује.

„Различите су то одговорности", каже Џоана.

„Једна је одговорност власника, који треба да се побрине да се мачка може идентификовати преко микрочипа.

„А свако коме се мачка појави у башти треба да покуша да установи има ли она власника, или да ступи у везу с нама, па ћемо ми потражити власнике".

„У том случају, то постаје законска обавеза, каже она, као када бисте пронашли нечије власништво, не можете га напросто присвојити".

Како су се дани скраћивали и година се примицала крају, све су ме чешће опседале Дејвидове речи о томе да набавим мачку.

Нисам ни била свесна тога колико ми је потребна утеха нечег чупавог, што преде, на мом крилу, да ме теши у данима толике несигурности.

Стога сам, у ишчекивању зиме незадовољства, пре неколико недеља узела једну дванаест недеља стару британску краткодлаку.

Има боју лате кафе и одазива се на име Хорас.

Заиста не планирам да делим Хораса с било ким, али схватила сам да то можда није у потпуности моја одлука, стога, ако га видите у близини, знаћете шта треба да урадите.

ПратитеHМачка Хорасаи на Инстаграму

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]