Италија и екологија: Уметничке скулптуре на дну Медитеранског мора - како се рибар Паоло Фанћули бори против илегалног риболова

Још као дечак, Паоло је ишао у риболов са дедом и оцем.

Од рибе коју би продали у току дана на локалној пијаци малог приморског места Таламоне, живела је његова многобројна породица.

Са 13 година, Паоло Фанћули, кога су другови већ тада назвали Ил Пескаторе (Il Pescatore) - рибар, напустио је школу како би могао да се бави само риболовом.

Данас шездесетогодишњи Паоло, бродићем „Сирена" плови водама Медитеранског мора и покушава да спаси рибу од нелегалног начина риболова и морску траву - плућа планете под водом.

Паоло је развио и врсту туризма коју назива pascaturismo - рибљи туризам, намењен људима који поштују природу, море и морски свет.

Излет подразумева и обилазак оног дела мора на чијем дну се налазе уметничке скулптуре, које чувају рибе које ту живе и штите их од злочинаца који систематски уништавају њихов дом, објашњава Паоло Фанћули за ББЦ на српском.

Овај крај који се налази у италијанској регији Тоскана, познат као Марема, један је од најлепших делова Медитерана, смештен између италијанског копна, острва Сицилије и Сардиније.

Данас је веома богат рибом, чак и оним ретким врстама, као што су плави јастог или риба шкарпина, врсте које су се поново вратиле овде, пре свега захваљући овом рибару и екологу и његовој вишедеценијској борби против илегалног риболова.

Морска мрежа је живот

„Били смо сиромашни и од рибе смо живели. Свако вече отац и ја бисмо ишли да бацамо мрежу.

„Овде је одувек било рибе, све док се почетком 1980-тих година нису појавили први велики рибарски бродови близу обале", почиње причу Паоло Фанћули.

Метода риболова путем повлачење мреже по морском дну позната је као кочарење и користи се за комерцијални риболов.

Кочарење је илегално и забрањено на удаљености мањој од пет километара од морске обале.

Међутим, како је комерцијални риболов постајао све популарнији тих година, забрана није спречавала велике произвођаче да интензивно лове рибу у близини обале.

Ситуација је данас најалармантнија управо у Медитеранском мору, где се две трећине комерцијалних врста риба прекомерно изловљава, у поређењу са глобалним просеком од једне трећине.

Према подацима Организације Уједињених Нација за храну и пољопривреду, укупна популација медитеранских риба, као што су туна, сабљарка, инћуни и сардина, смањила се за трећину у последњих 50 година.

„Углавном би се током ноћи бродови приближавали обали. Покушавао сам да их спречим. Једном сам се прерушио у полицајца обалске страже", прича Фанћули.

Додаје да то није било довољно и да је рибе било све мање.

„Мрежа коју ја спуштам у море не угрожава никога. Међутим, кочарење је врста риболова када се морска мрежа спушта на дно мора.

„Она уништава морско дно и целокупни екосистем", каже Фанћули.

„Кочари су као булдожери. То вам је као када би ловац палио шуму како би лакше уловио дивљу свињу."

Мреже које велики бродови вуку по морском дну су огромне и тешке.

Осим рибе, ове мреже повлаче са собом морску траву посидонију и цео морски свет који настаје око ње.

Када би море остало без посидоније

„Посидонија су плућа мора и у њој многе врсте риба полажу јаја. У Медитеранском мору, посидонија изумире", жали се Фанћули.

У последњих неколико деценија забележено је повлачење раста ове морске траве за 34 одсто само у Медитеранском мору.

А природно обнављање оштећених подручја јако је тешко, будући да се ливаде посидоније шире изузетно споро.

Процењује се да посидонија расте само један центиметар годишње у идеалним условима.

Ливаде ове морске траве заслужне су што се више од 10 одсто угљен-диоксида сачува у океанима, иако заузима тек 0,2 процената укупне површине морског дна.

А очување ове морске траве важно је и зато што њеним уништавањем долази до ослобађања додатних количина угљен-диоксида у атмосферу.

Погледајте видео о пластичноим отпаду у морима и океанима

Фанћули је, каже, пре неколико година одбио понуду од 100.000 евра шведске компаније Финдус да буде заштитно лице за њихову кампању лансирања био-производа.

„Финдус је у Италији лидер за прозводњу замрзнуте рибе. Они су велики уништивачи посидоније и мора."

Паоло је платио високу цену

Иако је више пута пријављивао полицији и жалио се локалним властима на опасност илегалног риболова, Паоло је годинама остајао сам у борби, све док није почео јавно да говори о проблему пред којим су надлежни и институције затварали очи.

Са групом активиста из организације Гринпис и другим локалним рибарима, 1990. године организовао је протесте и блокаду једне од најважнијих лука у овом крају, Свети Стефан.

Због активизма је платио високу цену - избачен је са тржишта и забрањено му је да продаје рибу на свим локалним пијацама у овом крају.

Оно што улови, Паоло данас продаје удружењу локалних прозивођача хране „Економија солидале".

„Његова борба да спаси и то мало морског света што је остало у Медитеранском мору, више пута га је скупо коштало", каже новинарка Иларија Бернардис, ауторка књиге „La casa dei pesci" (Кућа риба)", посвећена Паолу и његовој борби.

Сав новац од продаје књиге иде у удружење Кућа риба, чији је оснивач управо Фанћули.

Настало је 2012. године у тренутку када он долази на идеју да једино уметност може да спаси море.

Уметношћу против кочарења

Регионалне власти у Тоскани су 2006. године изашле у сусрет иницијативама и предлозима овог рибара - на морско дно спуштени су први велики мермерни блокови како би се отежао илегални риболов.

Међутим, како наглашава Фанћули, то није било довољно, јер су ти блокови доста удаљени један од другог, тако да рибарска мрежа свакако може да прође између њих.

Франко Баратини је италијански скулптор и власник каменолома Микеланђелова шпиља (Cave di Michelangelo) у месту Карара, а одакле је чувени уметник Микеланђело узимао материјал за своје скултуре.

Када је Баратини чуо за причу о Паолу и ономе што ради, одлучио је да му донира сто мермерних блокова.

Од њих су настале уметничке скултуре, на којима су радили многи уметници, попут Емили Јанг, познате британске вајарке, као и италијанских уметника Масима Каталанија и Ђорђа Бутинија.

„Уметници су се придружили нашем пројекту и радили су бесплатно. До сада су направили 39 скулптура", каже за ББЦ на српском Иполито Турко, председник удружења La casa dei pesci.

„Спуштање једне скулптуре у море кошта око 5.000 евра и сав новац смо прикупили путем донација", додаје Турко.

Скулптуре стварају физичку баријеру за мреже и јединствени подводни музеј.

Постављене су у круг, на удаљености од четири метра једна од друге, а на некима од њих поново је почела да расте морска трава посидонија.

„Чини се да се морски живот полако враћа. Морска трава напокон опет расте на овим скулптурама, а ту су се населили и јастози", каже Фанћули.

„Такође су поново виђени делфини, јер сада овде имају храну."

Овај музеј подводних уметничких скулптура помало подсећа на неку верзију Фанћулијевих старих морских олупина, које је волео као дечак.

Овај визионар не престаје да сања и каже да му је циљ да у наредне три године постави сто оваквих скулптура - он хоће да спаси море.

Погледајте видео: Како све човек угрожава морски свет

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]