Екстремисти и суђење за нападе у Паризу: Једнолични животи људи који су посегли за масовним убиством

Имали су срећна детињства у Бриселу, Малмеу или Тунису, са мноштвом браћа и сестара и родитељима који су вредно радили да би им обезбедили угодан живот.

На маратонском суђењу за нападе у Паризу претходних недеља могло је да се чује како су некада обични животи 14 људи на оптуженичкој клупи постали мешавина ситних послова и криминала.

Неки су се придружили рату у Сирији, а потом се уплели у заверу Исламске државе да изазову хаос терористичким нападима у Европи.

Све је кулминирало убиством 130 људи у ноћи 13. новембра 2015. године.

Ово је тренутак кад на важним суђењима у Француској тужиоци и адвокати добијају прилику да завире у приватне, радне и - и криминалне - животе оптуженика.

Питања о конкретним тачкама оптужнице или њиховим верским убеђењима председавајући судија је изузео до јануара.

После више недеља болних сведочанстава очевидаца, први пут се на суђењу откако је започело у септембру пажња преусмерила на оптуженике, а њихови гласови помажу да се изгради слика света из ког су потекли.

Кључно место у том свету заузима кварт Моленбек у Бриселу, а посебно тамошњи кафић Les Béguines, који је држао Брахим Абдеслам.

Брахим Абдеслам је био један од стрелаца са терасе кафића у новембру 2015. године.

Он се дигао у ваздух у Comptoir Voltaire-у.

Био је брат Салаха Абдселама, наводног „десетог" човека у нападима у Паризу и најпознатијег од оптуженика.

Говорећи прошлог уторка о детињству, Салах Абдеслам (32) деловао је потпуно другачије у односу на агресивно непоколебљив став који је до сада заузимао на суђењу.

Чак је неколико пута изазвао благи смех у судници.

Рођен у Бриселу од родитеља Мароканаца, са француским држављанством, описао је себе као „мирног - пристојног момка".

„Био сам популаран код наставника… био сам добар у неким предметима. Вредно сам учио. Дао сам све од себе. Био сам амбициозан."

Стекао је диплому из електромеханике и кренуо да ради, као његов отац, у бриселској фабрици трамваја. Али након годину и по дана добио је отказ.

„Зашто сте добили отказ", питао га је председавајући судија.

„Зато што сам био у затвору."

Крајем 2010. године, Салах Абдеслам учествовао је у неуспешној пљачки заједно са пријатељом Абделхамидом Абаоудом - истим оним Абаоудом који ће постати вођа напада у Паризу.

„Рођен сам и одрастао у Белгији. Ишао сам у државну школу. Живео сам онако како сам научен да живим на Западу. Као и сви други, желео сам да се оженим и добијем децу", рекао је он на суду.

„Али оставио сам све то по страни истог тренутка кад сам одлучио да се посветим једном другом пројекту."

Ком другом пројекту, питао га је судија.

„Стварима за које сам оптужен сада."

Још један стални гост кафића Les Béguines у Моланбеку био је Мухамед Абрини (36).

Он је оптужен да је у ноћи напада превезао париске џихадисте из Брисела.

Сматра се и да је био „човек са шеширом", који није успео да се дигне у ваздух у смртоносном нападу на бриселски аеродром у марту 2016. године.

Један од седморо деце грађевинског радника из Марока који је „имао добру плату - нисмо били ни богати ни сиромашни", прву судску пресуду (од шест) добио је са 17 година за крађу аутомобила.

Потом је уследио низ разноврсних послова, али био је и компулзивни коцкар.

Планирао је да се ожени, али кад му је млађи брат страдао у Сирији, зарекао се да ће и тамо отићи.

„Зар нисте желели да се одужите родитељима за њихову љубав и подршку?", питао је судија.

„Наравно да су били разочарани. Волео бих да је мој отац био поносан на мене. Наши родитељи су радили све што су могли да бисмо ми успели у животу. Покварило ме је окружење."

„А опет је ваш брат, који одрастао на истом месту - успео у животу."

„Ако саберете све оне који нису успели и који су успели, однос је отприлике 80-20. Ја сам један од оних који није успео."

Хамза Атоу (27) такође је излазио у Les Béguines.

Најмлађи од шесторо деце рођених у белгијско-мароканској породици рекао је да је имао добро детињство, али је након што је завршио школу развио зависност од канабиса.

Да би могао да је финансира, почео је да растура дрогу.

„Тако сам живео. Продавао сам смолу канабиса. Знам да је то кривично дело. Нисам поносан на то. Али нисам могао да замислим себе да пљачкам друге људе."

Оптужен је да је возио из Брисела како би покупио Салаха Абдеслама касно увече у ноћи напада.

Као један од тројице оптужених који не бораве у притвору током суђења, ипак је утврђено да је повремено кршио услове условне слободе, највише оставши до касно увече у изласку.

„Зар не знате да можете да идете у затвор због тога?", питао је судија.

„Често у животу урадим нешто без размишљања. Тако сам завршио овде где сам", рекао је он.

Још један Белгијанац мароканског порекла Мухамед Бакали (34) одрастао је као један од шесторо деце „у лепој кући са вртом".

„Били смо сложна породица. Играо сам фудбал у локалном клубу и редовно ишао у општинску библиотеку. Пуно сам читао."

Пошто је завршио школу, радио је с оцем у гаражи.

„Тад сам почео да учим арапски, да бих могао да разговарам са муштеријама."

Код куће су говорили берберски.

Али онда је почео да продаје фалсификовану робу:

„Одећу, патике, сатове, парфем - све сам продавао."

Бакали је оптужен да је пружао логистичку подршку нападачима.

Он служи затворску казну за сличну улогу у тзв. нападима на Талис из августа 2015. године.

У затвору, где као и други оптуженици борави у изолацији, почео је да студира социологију.

„Прво сам желео да студирам етнологију, да бих сазнао више од берберском народу и свом пореклу", рекао је он. „Али онда сам открио социологију. Помогла ми је да разумем сложеност ствари. Учим о ономе што више немам - друштвеним односима."

Иако већина оптуженика има белгијско или француско држављанство, четворица њих су одрасли у Шведској, Тунису, Алжиру и Пакистану.

Ишли су у Сирију да се придруже екстремистима Исламске државе и потом 2015. године прешли у Европу.

Осама Крајем (29) је рођен у Малмеу, као син оца Сиријца и мајке Палестинке.

Са 12 година појавио се играјући фудбал у шведском телевизијском документарцу о успеху имигрантског искуства.

„Дакле, били сте представљени као пример интеграције?", питао је судија.

„Вероватно."

„Јесте ли се у том тренутку осећали као да сте успешно интегрисани?"

Не, одговорио је он:

„Живео сам у крају у ком није постојао ниједан Швеђанин."

Пакистанац Мухамед Усман изгубио је оца фармера као веома млад.

Он се сећа да је као дечак волео крикет, али није могао да каже колико је година провео радећи на њиви, а колико студирајући у медреси.

„Не знам колико година сам имао кад сам прекинуо студије. У мом народу се не славе рођендани."

Што је проблем, јер нико не може да утврди колико година има данас.

Лажна документа која је носио кад је ухапшен у Грчкој кажу да је рођен 1981, али лична карта коју је послала пакистанска полиција каже да је 1993. годиште.

Судија је рекао да изгледа много старије него да има само 28 година.

„Знам да не изгледам као да имам толико година. То је зато што сам био у изолацији", рекао је он.

Верска мотивација оптуженика није разматрана, нити кораци које су предузели да би стигли ту где јесу.

Све то мора да сачека ново поглавље суђења.

Погледајте видео о нападима екстремиста у Бечу у новембру 2020.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]