Криминал и психологија: „Други човек постати нећете" - како оштећења мозга доводе до злочиначког понашања

Између 40 и 60 одсто затвореника има повреде мозга или озбиљне болести које утичу на њихово понашање, али се научници не слажу у којој мери то утиче на стопу криминалитета међу бившим робијашима.

Ипак, сагласни су да има места бојазни да ће затвореници опет починити злочине када се нађу на слободи.

Поједини лекари на Западу сматрају да не треба чекати да се иста грешка понови и позивају на улагање у опоравак док су преступници иза решетака.

Међу злочинцима са болестима мозга је и деветнаестогодишњи Илназ Гаљавјев, виновник случаја који је шокирао Русију.

Он је у оружаном нападу на једну школу у Казању средином маја 2021. године усмртио седморо деце и наставницу.

Његова тачна дијагноза није позната, али према подацима московског листа Комерсант ради се о атрофији мозга - постепеном одумирању можданих ћелија.

Ова болест доводи до губитка памћења и когнитивних функција, када човек губи способност здраворазумског мишљења и долази до помућења свести.

Временом долази до распада личности, а тај процес може бити праћен бројним менталним патолошким стањима.

Има много узрочника атрофије мозга, а један од најчешћих је је константни стрес због којег се у крви повећава ниво хормона кортизола.

Проблем може бити генетски, али и стечен - на пример, повредом лобање или мозга.

Научници из многих земаља виде директну везу између злочина и оштећења мозга која су или изазвана физичким повредама или настала током болести.

Истраживање спроведено на Оксфордском универзитету показује да су људи са повредама лобање или мозга, поготово ако су их задобили у раном узрасту, касније склонији извршавању насилних злочина од оних који нису имали сличне повреде.

Научници претпостављају да приликом повреде може доћи до оштећења префронталне мождане коре која је задужена за доношење одлука и интеракцију са другим људима.

Здрава префронтална кора формира везе између човекових поступака и његових могућих последица, предвиђа њихов исход, сузбија мисли које могу довести до друштвено неприхватљивих радњи.

Ако у префронталној кори дође до оштећења, човек може да испољи прекомерну агресију и импулсивност.

„Не сме ништа да нас кошта"

Затвор Свонси у Велсу је викторијанска зграда на обали Бристолског залива, са савременим помоћним објектима.

То је мушки затвор где у неким ћелијама осуђеници служе казну, а у другим чекају пресуду.

Режим није међу најстрожим у Британији - ретко ко је међу затвореницима осуђен на више од 18 месеци.

Затвореник Крис Ален провео је у Свонсију неколико година, а затворски чувари сматрају га озбиљнијим случајем.

„Понекад ми се чинило да лудим. Није ми било јасно шта се са мном дешава. Био сам врло агресиван", признаје Ален.

Из Свонсија поручују да поред основног циља имају још један циљ, а то је да смање ризик од рецидивизма.

Британска непрофитна организација Disabilities Trust, која се бави опоравком људи са повредама мозга, 2015. године поднела је извештај британској Влади.

Уз помоћ колега из других држава, стручњаци су израчунали да до 60 одсто затвореника имају повреде главе које могу утицати на њихово понашање, што би за резултат могло да има понављање злочина.

Организација се понудила да помогне, а министру правде идеја се допала, али је поставио неколико услова.

„То мора бити програм који може реализовати било који човек. Нећемо ангажовати психологе, неурологе и психијатре.

Потребно је да су у питању ствари које надзорници могу сами обављати и да не одузимају много времена. И не сме ништа да нас кошта".

Дисабилитиз траст је пристао на ове услове.

Тим од неколико њихових волонтера се појавио у Свонсију и прво се сусрео са Крисом Аленом.

Ален је из сиромашне породице.

Одрастао је у криминалном кварту, а највише времена је проводио са друштвом из улице.

У младости се забављао ситним крађама, због којих се више пута налазио на оптуженичкој клупи.

Пре пет година Ален је доживео саобраћајну несрећу, задобио теже повреде главе и упао у кому.

Спасао га је неурохирург.

Међутим, после несреће све се променило - Ален је постао агресивнији, а његови преступи све озбиљнији.

Притом, све чешће је заборављао детаље из свог живота.

„Када су ми људи препричавали шта сам радио, сам у то нисам могао поверовати. Нисам могао да се сетим већине ствари које су се десиле".

Малтене не схватајући кроз шта пролази, Ален је завршио у Свонсију.

С обзиром на то да му је казна била дужа од 18 месеци, требало је да буде пребачен у други затвор, али су ургирали волонтери из организације Disabilities Trust.

„Они изгледају исто као ми"

Неуропсихолог Иван Питман је целог живота радио са људима који имају оштећене функције мозга.

Последњих неколико година пружа помоћ затвореницима у нади да ће једног дана они изаћи на слободу и успети да се врате нормалном животу.

„Најтежи део мог посла је да утврдим има ли поремећаја", објашњава Питман.

„Ако погледате моје пацијенте никада не бисте претпоставили да им нешто фали. Они изгледају као и ми".

Када је почео да ради са затвореницима, Питман је провео неколико месеци разговарајући са својим пацијентима кроз прозорчић на вратима ћелије.

Мушкарци у ћелијама нису били расположени за разговор, али је поверење из дана у дан расло.

После неколико дугих недеља, врата ћелије била су отворена.

Питман је стајао на прагу, а поред њега два чувара и тако неколико недеља.

После одређеног времена, Питман је успео да издвоји групу од 15 људи који су више од других имали жељу за контактом, те потврдили да имају оштећења лобање и мозга.

Затвор им је доделио засебну, мању просторију тако да је Питмана од других затвореника одвајао само сто.

Пацијенти више нису испољавали агресију.

„Већ у овој фази знам да су њихове способности памћења и обрађивања информација оштећене", наводи Питман.

„Зато, временом, почињемо од најпростијих ствари: сваки дан састајемо се у исто време, потом 15 минута разговарамо, затим пет минута пијемо чај, одлазимо напоље и играмо се лоптом 20 минута.

„Мој задатак је да све наместим тако да се они осете безбедно, да увек знају шта се догађа и да не испољавају агресију. Па, када осећамо узнемиреност? Када не контролишемо ситуацију".

У таквој ситуацији, говори Питман, човеку срце креће убрзано да куца, почиње да се зноји и производи адреналин.

Здрав човек готово увек без по муке пронађе начин да се смири, али не и Питманови пацијенти.

„Ако су нервозни, ићи ће до крајњих граница и врло вероватно ће те ударити".

У којој мери је у таквом понашању одговорна повреда главе?

Она ни на који начин не утиче на то да ли човек осећа агресију или не, али она доприноси њеном испољавању.

„Оштећења у мозгу вас никад неће променити у другу особу, али вам могу покварити све кочнице", каже Питман.

На семафору је увек зелено

Пол Ворен недавно је отпуштен са одељења неурохирургије једне болнице у Ливерпулу.

Физички се осећа добро, али није у стању да живи као раније.

Сваки дан Пол одлази у продавницу иза ћошка где га дочекује продавачица азијског порекла коју познаје неколико година.

Међутим, после повреде, сваки пут када би је видео упућивао би јој расистичке увреде.

„Тако нешто себи, никада раније, није дозвољавао, што не значи да никада није помишљао тако. Само сада, када тако мисли, то и каже. То је разлика између човековог понашања пре и после повреде", говори Питман.

Према речима стручњака, главни задатак у раду са таквим људима јесте да им се створи предвидљиво окружење.

„Као да се возите на посао, а на свим семафорима светли зелено. Црвено се једноставно не пали. Ви се не заустављате, не нервирате се и не љутите се", наводи.

У Британији, у готовом свим ситуацијама, људи добровољно одлазе на психијатријско лечење.

Међутим, Закон о менталном здрављу у неким случајевима допушта смештање пацијента на принудно лечење.

Први документ у земљи, који је увео овакву праксу, донет је 1800. године после покушаја убиства краља Џорџа III.

Испоставило се да је атентатор био Џејмс Хедфилд, бивши војник.

Једне мајске вечери, током изведбе краљевске химне у позоришту, Хедфилд је покушао да пуца на краља, али је промашио.

Два хирурга су на суду потврдила да је Хедфилд приликом ратовања задобио неколико повреда главе.

Одбрана је инсистирала на томе да је у моменту атентата он био неурачунљив.

У та времена, преступници који су проглашени правно неспособнима ослобађани су казне.

Да се тако нешто не би догодило и са Хедфилдом, парламент је хитно усвојио закон који допушта принудно лечење.

„Више пута смо виђали да људи због својих злочина заврше у затвору, а годинама после тога сазна се да имају озбиљне здравствене проблеме - криминално понашање може бити први симптом болести", сматра чланица Шведске медицинске асоцијације Маделин Лeлегрен.

Они предлажу да људи старији од 55 година, а које су први пут починили прекршај, треба да прођу испитивање на неуродегенеративне поремећаје.

„Сигурна сам да би друштво, када дође до напретка неуробиологије, заступало неко мишљење о моралној одговорности, а напредак ће утицати на то како ћемо се у будућности односити према криминалном и друштвено неприхватљивом понашању", додаје.

Маделин Лелегрен говори да нису само повреде главе те које могу утицати на човеково понашање.

Спровела је сопствено истраживање и открила да злочине често чине особе са фронтотемпоралном деменцијом - посебним обликом дегенеративне деменције која доводи до одумирања нервних ћелија у предњим деловима мозга.

„Ови делови мозга играју пресудну улогу у изградњи односа са другим људим и у контролисању импулса.

Можемо ли поуздано рећи да су ти људи донели одлуку да изврше злочин или је злочин резултат њихове болести?

Мислим да је истина негде између.

Разумно је сматрати да промене у мозгу човека, које настају услед фронтотемпоралне деменције, могу бити узрок криминалног понашања.

„Притом, психопате, код којих је способност емпатије искључена, подложније су извршавању злочина, али уколико дуго узимају лекове могу одустати од такве идеје", наводи Лилегрен.

Судији је ствар јаснија када се ради о тумору мозга

Лекари су упознати са бројним факторима ризика који у човеку изазивају друштвено неприхватљиво понашање.

Када специјалисти говоре о повредама главе, не мисле само на потрес мозга - понекад је довољан и благи ударац.

У већини случајева људи, који нису изгубили свет после повреде, не одлазе код лекара с обзиром на то да су заузети свакодневним обавезама и једноставно пију лекове против болова.

Познати су и други фактори ризика попут менталних болести које утичу на доношење одлука - шизофренија, биполарни поремећај (болест коју прате нагле промене расположења) и чак депресија.

„Истраживања која спроводе научници говоре о томе да овакви здравствени проблеми могу повећати шансу за настанак антисоцијалног понашања у отприлике 10 одсто случајева, што није велики проценат", каже доктор психијатрије Сина Фајзел са Оксфордског универзитета.

„За већину других није довољно само задобити повреду главе - у питању је комбинација фактора.

„Ако сте одрасли у, на пример, породици где је ваш отац испољавао неки облик насиља, био агресиван или у затвору, ризик се такође повећава", додаје.

Бројна истраживања потврђују да велика већина људи, која има менталне проблеме, није насилнија од осталих.

Највећи број насилничких радњи извршавају људи који немају дијагностификоване психичке поремећаје.

Фајзелова признаје да никада не говори да су ови или они здравствени проблеми могли бити узрок извршеног злочина.

„То можемо рећи за мали број случајева. На пример, један мој пацијент напао је човека јер је мислио да га он шпијунира. Из његовог угла он се само бранио.

У другим случајевима дијагнозе не доприносе много смањењу степена одговорности, али је, свакако, не поништавају", наводи.

Када дође до суђења, судији или пороти много је лакше да схвате ситуацију ако се ради о неком већем проблему - на пример, о тумору мозга или озбиљнијој повреди главе.

Одбрана најчешће може показати снимак магнетне резонанце и, ослањајући се на технологију, указати на разлику у функционисању здравог и оштећеног мозга.

Ипак, у многим случајевима снимци нису репрезентативни - чак код шизофреније и Алцхајмерове болести често је немогуће уочити значајније промене.

„Морате се ослањати на закључке лекара који су базирани на разговорима са пацијентом, историји болести и на томе како други људи процењују понашање тог човека", каже Сина Фајзел.

Хју Вилијамс, британски професор клиничке неуропсихологије, има строже критеријуме: он тврди да од 100 људи само код једног или два човека оштећења мозга доводе до трајних последица.

Он се у потпуности слаже са својим колегама када је реч о међусобној повезаности фактора који подстичу човека на злочин, како друштвених, тако и здравствених.

„Замислите да сте дете које нема више од пет година и да спадате у пет одсто најсиромашнијег становништва, па озбиљнију повреду главе можете добити само због места у којем одрастате", наводи професор.

Вилијамс оно што се догађа са људима које посматра пореди са мамурлуком који заувек траје.

Управо тако своје стање описује и Крис Ален из затвора Свонси.

Сада му у рехабилитацији помажу волонтери који уче Алена основним стварима: како се носити са стресом, како се смирити и поштовати режим.

Све то како би догађаји били увек предвидљиви и како би се на путу до посла чешће палило зелено светло на семафору.

Волонтери се надају да ће једноставне методе помоћи Алену да изађе из затвора и да се више никада ту неће вратити.

„Много сам од њих научио, најважније од свега ми је што су ме научили да се смирим и да избегнем конфликте са другима", каже Ален.

„На томе сам им веома захвалан".

Мистерија огледала у једном њујоршком стану

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]