Русија, тајна служба и председник: „Путинови људи” - одисеја службеника КГБ-а који је заувек остао у Дрездену

Алберт Ајнштајн је једном приликом асистенту дао испитна питања намењена студентима Принстон универзитета.

Асистент их је прелетео погледом и изненађено упитао: „Нису ли на ова питања одговарали прошле године?"

Ајнштајн је потврдно одговорио и додао: „Од тада су се променили одговори".

На Западу су објављене десетине књига о Путину и Русији под његовом влашћу.

Наслови су, углавном, помпезни: Путинова клетпократија, Држава-мафија, Кодекс путинизма.

Да ли је данас могуће дати нове одговоре на стара питања о руској власти?

Може ли се испричати неиспричано о руском лидеру и његовом окружењу? Има ли новина у сукобу између Русије и Запада?

Нова књига Путинови људи: Како је КГБ повратио Русију и кренуо на Запад (Putin's People: How the KGB Took Back Russia and Then Turned on the West) - покушај је да се дају нови одговори на стара питања.

Ауторка књиге је Кетрин Белтон, бивша дописница дневника Фајненшл Тајмс из Москве, која је у Русији провела 16 година.

Рад за Фајненшл Тајмс у Москви јој је, како признаје у интервјуу за ББЦ - првом у њеном животу где не поставља питања, него на њих одговара - помогао да се упозна са олигарсима, функционерима, припадницима специјалних служби и инсајдерима из Кремља.

Књига је конципирана као новинарско истраживање, са мноштвом референци и извора од којих је већина остала анонимна.

Белтон говори да се ухватила у коштац са истраживањем јер су остале књиге о Путину, према њеном мишљењу, мало површне.

Као примере добрих књига, са бројним изворима и истраживањима, наводи радове посвећене Русији из 1990-их година, Дејвида Хофмана Олигарси (2001) и Христине Фриленд Продаја века (2000).

У њеној књизи, припадници специјалних служби, криминалци, олигарси, функционери и политички eмигранти стално мењају улоге.

Оно што се не мења је борба за власт и ресурсе, повлачење руског капитала на Запад који се, између осталог, користи и за обрачун са Западом.

Руски, али и западњачки јунаци књиге представљени су као бескрупулозни и похлепни.

Нико од њих није симпатичан.

„Леватори" и технологија?

Белтон приказује како се службеник КГБ-а развијао, при чему није успео да се промени.

У међувремену, постао је председник Русије.

Један од најконтроверзнијих делова књиге одвија се у Дрездену, у другој половини 1980-их година, када је тамо радио Путин.

Ауторка читаоца враћа у Дрезден како би објаснила мотиве и методе рада руског председника, а такође и његове погледе на свет и страхове.

Сматра се да будући руски председник није обављао претерано занимљив посао у Источној Немачкој - нешто налик на канцеларијски посао, без икаквих назнака бондовског гламура.

Тадашњи Дрезден је наводно био град на периферији деловања КГБ-а и источнонемачке тајне полиције Штази.

Ипак, у књизи Белтонове не изгледа све баш тако.

Отприлике у време када је Путин дошао у Дрезден, Западна Немачка постала је главни извор шверца високотехнолошке робе у СССР-у и Источној Немачкој, пише Белтон.

Непосредно пре тога, Владимир Ветров, запослен у војно-техничкој обавештајној служби, пренео је Западу детаљне податке о совјетској индустријској шпијунажи на Западу.

Последично, само из Француске је протерано 47 совјетских обавештајаца.

Тежиште деловања совјетских специјалних служби пребацило се у Немачку.

„Дрезден је био једно од места где су се крале тајне технологије Запада које СССР није могао да увози због ембарга.

„У Дрездену је постојала фабрика Роботрон у којој су клонирали рачунар ИБМ. За ову фабрику везани су бројни споразуми које су документовале немачке власти", говори Белтон.

Историја источнонемачког Роботрона, где су још 1970-их покушавали да ископирају технологије ИБМ-а, поприлично је добро проучена у Немачкој, као и његове пословне везе са совјетских предузећима.

„Дрезден је био место сусрета чланова Фракције Црвене армије (РАФ, левичарска терористичка група из Западне Немачке - напомена ББЦ-ја) са КГБ-ом и Штазијем", наставља ауторка.

РАФ иза себе има десетине убистава и задржавања талаца.

Из откривених докумената Штазија се види да је РАФ добијала финансијску и организациону подршку специјалних служби Западне Немачке које су члановима групе помагале да се пребаце у Источну Немачку.

До данас није најјасније шта су знале и коју су улогу играле совјетске специјалне службе у овим процесима.

Међутим, Белтон у књизи наводи разговоре са бившим припадником РАФ-а који јој је причао о сусретима са Путином у Дрездену.

Ове поприлично озбиљне оптужбе на рачун Путина, као ни имена ауторкиних саговорника није могуће проверити.

Путин је био шкрт на речима када је говорио о Дрездену где је, како каже, обављао обичне обавештајне активности попут прикупљања, добијања, обраде и слања информација у центар.

Опис посла Путина и његових колега у Дрездену ауторки књиге коментарише Хорст Јемлих, помоћник шефа дрезденског одељења Штазија за координацију рада са совјетским обавештајцима.

„Знам да је Путин и његов тим сарађивао са Западом где су имали контакте.

„Углавном су се овде [у Источној Немачкој] бавили врбовањем", говори Јемлих.

„Циљна група су им били студенти који су одлазили на Запад".

У књизи Белтон гради општу слику тадашње средине која је окруживала будућег председника Русије у Дрездену.

У тој средини је, на овај или онај начин, радио. врбовање зарад добијања информација са Запада, организација посла усмереног на производњу западних технологија праћених сумњивим финнасијским операцијама и средствима намењеним подршци разних организација од којих су КГБ и Штази имали користи - од РАФ-а до легалних комунистичких партија.

Последњи елемент који за Белтон постаје и главни у ланцу који је обликовао поглед на свет и начине деловања специјалних служби огледао се у подршци и финансирању људи корисних КГБ-у.

Право лице

Белтон процењује да је долазак Путина, или неког другог КГБ-овца, на власт био неизбежан.

Методе су такође јасне. Човек се тешко одриче навика.

Уколико се раније бавио шверцом, користио црне фондове, и на тај начин испуњавао радне задатке, зашто би се онда сада одрекао офшор активности и сарадње са сумњивим, али ефикасним људима?

А уколико је задатак била дестабилизација Запада, зашто онда не искористити овај начин, а претходну идеологију заменити неком новом?

Белтон чак и деловања Путина у Украјини 2014. године повезује са Дрезденом и психолошком траумом која је настала у Источној Немачкој.

„Чини се да су реторика и државна пропаганда, које су пратиле војне акције (Русије на Украјину - напомена ББЦ-ја), биле одраз акутне параноје која је пратила Путина и његове људе још од времена Наранџасте револуције 2004. и непосредно пре ње.

„Тада је Путин посматрао распад совјетске империје из виле КГБ-а у Дрездену, над Елбом", пише Белтон и додаје да је 2014. године Путинов режим неочекивано показао право лице.

Логику понашања руског председника и његових људи ауторки књиге објашњава Владимир Јакунин.

Бивши запослени Прве главне управе КГБ-а, један од суоснивача задруге Озеро и бивши шеф Руских железница прича британској новинарки о подмуклости ЦИА-е и поноси се чињеницом да се налази на листама санкционисаних.

Додаје да власти САД одавно нису у току свега што се дешава у Русији ако Генадија Тимченка и Јурија Коваљчука сматрају Путиновим банкарима.

„Руски председник има приступ финансијским средствима читаве државе", - напомиње Јакунин.

Према његовим речима, у борби са Западом Русија је заузела улогу хуманитарног, традиционалног друштва, којем је супротстављено апсолутно потрошачко друштво.

Управо ову борбу Москва користи са циљем да поново постане светски лидер, сматра он.

А кривцем сукоба са Западом сматрају се сада већ учестале примедбе Москве: ширење НАТО-а на Исток, размештање противракетне одбране у Румунији и Пољској, цветне револуције.

Владимир Путин: Најдуговечнији владар у модерној историји Русије

Корумпирати Запад

Белтон пише на ироничан начин о стратешким грешкама Запада у односу са Путином.

Према њеном мишљењу, Запад није одмах схватио колико се промена догодило по Путиновом доласку на власт.

Наравно, било је тешко не приметити како су потомци КГБ-а, који су били део Путиновог окружења, добили контролу над стратешким енергетским комплексом Русије.

Међутим, за западног посматрача, пише Белтон, остали послови у Русији деловали су независни.

Олигархе из доба Јељцина многи су на Западу сматрали прозападном силом руске економије.

Најважније је што је Запад очекивао да ће растућа средња класа Русије захтевати већи удео у политичком животу државе, а посебне наде полагале су се у укључивање Русије на западна тржишта.

Ипак, ништа од тога није променило Русију - напротив, Русија је мењала Запад, пише ауторка.

На Западу су се надали да ће руски олигарси који су се доселили у Лондон постати независна покретачка сила, иницијатори промена, али су они постајали све зависнији од Кремља.

„Претворили су се у вазале Путинове ауторитарне и клептократске државе... и постепено су почели да корумпирају Запад", - пише Белтон.

Западни политичари, бизнисмени и адвокати представљени су у књизи као похлепни конформисти, које готово да не брине порекло новца њихових руских клијената и партнера.

Бивши западни партнери некада највеће руске нафтне компаније Јукос без икакве гриже савести покушавају да уграбе за себе делић империје Ходоровског када он завршава у затвору.

Чланови британског Дома лордова улазе у управне одборе руских државних корпорација за пола милиона фунти, Руси сумњивим средствима купују елитне некретнине у Кенсингтону, као и у другим престижним деловима британске престонице.

„У Лондону је могуће све и сваког купити. Руси су дошли у Лондон да корумпирају британску политичку елиту", одлучно изјављује у књизи, такође анонимни, руски олигарх.

Једна од главних грешака је, према мишљењу Белтон, схватање руског новца искључиво као краденог, који се прао у циљу личног богаћења и легализације на Западу.

Касно су схватили да се ради о црним фондовима за стратешке операције Русије за дестабилизацију Запада.

„Нису схватили поенту. Битка са Западом крчкала се много пре тога.

„Припремала се пре распада СССР-а када су поједине структуре КГБ-а покушавале да сачувају своје мреже агената и после преласка на тржишну економију, те на тај начин помагале Путину да дође на власт", - пише Белтон.

Непоуздани сведок

Један од људи који су доста тога испричали ауторки књиге о режиму Владимира Путина био је одбегли олигарх Сергеј Пугачов.

Пугачов је био познат и као банкар Кремља током власти Бориса Јељцина.

Милијардер тврди да је он довео америчке политикологе који су помогли Јељцину да буде поново изабран за председника 1996. године.

Те зиме је рејтинг руског председника био око три одсто, а на лето, у другом кругу избора, освојио је скоро 54 одсто гласова.

Ови избори остали су упамћени по памтљивим слоганима Јељцинове кампање: „Гласајте, или ћете изгубити!, Не дај Боже!, Купи храну последњи пут!"

Додуше, и даље није тачно познато ко је иницирао долазак прекоокеанских гостију и од колике важности је била њихова улога на тим изборима.

Једна од највећих звезда руске телевизије 1990-их, Јевгениј Кисељов, био је скептичан према њиховој мисији.

„Постојала је легенда да су Јељцину победу донели одређени амерички политиколози и саветници. Заиста и јесте било америчких саветника које је довео Олег Сосковец, одсели су у хотелу Президент на Јакиманки и ништа нису радили.

„С времена на време су их из пристојности посећивали Јумашев или Дјаченко, слушали су све те глупости које су говорили јер нису имали појма о стању руског јавног мњења, као ни о политичкој ситуацији", рекао је Кисељов у интервјуу за ББЦ.

Сергеј Пугачов говори да се са Путином упознао почетком 1990-их, а да су већ крајем те деценије заједно радили и свакодневно се виђали када је Путин постао помоћник Павела Бородина, начелника кабинета председника Русије.

Како Руси реагују на портрет Владимира Путина у лифту

Пугачов бестидно назива Путина својим штићеником и говори да га је управо он изабрао за Јељциновог наследника јер је мислио да га је било могуће контролисати.

Тврди да је наговорио Јељцинову ћерку Татјану и њеног будућег мужа Валентина Јумашева, шефа председникове администрације, да именују Путина за премијера, а потом да убеде Јељцина да поднесе превремену оставку.

Татјана Јумашева је речи Пугачова окарактерисала као потпуну глупост.

У Русији је против Пугачова покренут кривични поступак због оптужби за намерно довођење Межпромбанке до банкрота.

На Високом суду правде у Лондону, Москва је успела да замрзне имовину Пугачова у Енглеској.

Суд је Пугачову забранио да напусти територију Енглеске и Велса, али је он ипак побегао у Француску, те у Британији добио две године затвора за непоштовање суда.

Британска суткиња која је осудила Пугачова, прогласила га је за непоузданог сведока.

„Јасно је да се његови искази по многим темама мењају у зависности од тога шта он сматра најповољнијом верзијом догађаја у датом моменту", образложила је она.

Може ли се веровати речима таквог човека?

„Он није анђео, сакрио је рачуне од енглеског суда", - одговара Белтон.

„Пугачов је сматрао да су сва та правила енглеског суда ситница у поређењу са оним што се догодило његовој империји".

„Ипак, постоје фотографије на којима се види да деца Пугачова разговарају са Путиновом, где он вечера са Сечином, Патрушевом, Устиновом и Виктором Ивановом", додаје Белтон.

Она објашњава зашто га сматра прилично поузданим извором.

„Постоје снимци након бега у Француску које су открили британски детективи на којима он отворено говори са високопозиционираним људима".

Тежак избор и анонимни извори

Посебна пажња придаје се делу књиге са мноштвом анонимних извора који препричавају анегдоте - попут посете неименованог страног инвеститора разбојничком Петербургу деведесетих, ког су на преговоре, уместо у кабинет градоначелника, одвезли у викендицу разбојника у тренерци и папучама.

Бројни рецензенти, одушевљени књигом, не обраћају пажњу на овај део. Проблем не види ни Кетрин Белтон.

„Битније је схватити причу него терати људе да иду пред камеру", каже она.

Додаје да је многим саговорницима питање анонимности било од кључног значаја због личне безбедности.

Према речима још једног анонимног извора пише и о терористичком нападу у центру Москве, на Дубровки, као о операцији руских специјалних служби која је пошла по злу.

„Ово је био тежак избор. Начелно нисам планирала да пишем о Дубровки, Беслану и експлозијама.

„Хтела сам да пишем о новцу, о томе како је Кремљ успоставио контролу над економијом", - признаје Белтон.

Она додаје да је овај део за њу био најшокантнији у процесу писања књиге.

Каже да је осећала дужност да подели сумње када је чула верзију једне познате особе која је знала детаље о операцији у позоришном центру на Дубравки.

„Ми не тврдимо да је све ово 100 одсто тачно, али када је човек из тако уског круга друштва спреман да говори у поверењу, наша је обавеза и одговорност да о томе известимо", објашњава Белтон жељу да подели шокантну причу коју је немогуће проверити, као и још неке друге у њеној књизи.

Као бивша новинарка, Белтон се обратила властима за коментар.

Портпарол Владимира Путина Дмитриј Песков причу инсајдера назвао је потпуном бесмислицом.

Књига Кетрин Белтон постала је бестселер и критичари су је са одушевљењем дочекали.

Британски дневници Тајмс и Фајненшл тајмс назвали су је најбољом књигом о савременој Русији, Путину и његовом окружењу.

Дневник Гардијан је пореди са романима Џона ле Кареа и пише да ово дело представља до танчина истражену анатомију Путиновог режима.

Спектејтор пише да ауторка не само да је документовала успон КГБ-овца на врх власти, него је и испитала како је његово окружење заробило читаву земљу и њене финансије.

„Белтон осликава портрет лидера и његових погубних погледа на свет са краја деведесетих, у којем се изједначавају и мешају мафијашки идеали и патриотске фантазије, где правила важе само за део људи, а опстају јунаци са опасном паранојом", пише Спектејтор.

Ауторка каже да није „желела да људи мисле да је ово антируска књига".

„Пишем о групи људи који су се дочепали власти, описујем њихове начине рада и размишљања. То су остаци осамдесетих", каже.

Михаил Зигар у књизи Сви људи Кремља говори да је Путинова прича у ствари, прича како је човек случајно постао краљ.

Прво је постао успешни реформатор - краљ Лавље Срце, затим хедониста - краљ Величанствени и на крају, краљ који је схватио да је део историје и постао цар Иван Грозни.

За Кетрин Белтон је Путин, по чину потпуковник КГБ-а, на крају остао потпуковник КГБ-а, чак иако је постао „краљ"..

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]