Музика и родна равноправност. Зашто ретко срећемо жене на листама најбољих хип-хоп извођача

Жене су подједнако део хип-хопа и репа колико су то и њихове мушке колеге.

Без обзира на то да ли је реч о вештини реповања, интерпретацији или иновативним идејама иза завесе, даме увек изнова потврђују да хип-хоп није само мушки спорт.

У скорије време, одабран круг реперки попут Тијере Век и Рапсоди прокрчиле су пут до хип-хоп пантеона захваљујући изузетним пројектима и „скиловима" који су све бољи.

Међутим, упркос труду, оне бивају константно изостављане у расправама о најбољим уметницима у жанру.

Када је подкаст „The Brew Podcast" пре две године сачинио листу 50 најбољих репера свих времена, корисници друштвених мрежа су бурно реаговали јер на њој није било жена.

У септембру исте године накнадно повучена најава окончања музичке каријере Ники Минаж наишла је на најразличитије реакције - од туге, преко збуњености до потпуне равнодушности.

Многи су сматрали да Минаж треба да буде уврштена на листу 10 најбољих репера свих времена, што је покренуло расправе о њеној дискографији и о томе да ли она заслужује такво признање?

Исте године се појавила Листа највећих хип-хоп песама свих времена, на којој су се нашле и две реперке, додуше међу првих 25 а не 15 места.

Зашто их хип-хоп и даље игнорише?

„Реперке су увек биле део жанровске породице", каће критичар културе Тејлор Крамтон за ББЦ Мјузик.

„Па ипак, због односа моћи, они који врше одабир су одлучили да њихов пол искористе као муницију при покушају да им оспоре позицију која им по заслузи припада."

Историјски гледано, мушкарци слушају реп музику више од жена, што је вероватно утицало на начин на који оне схватају жанр.

Студија „Audience Insights" компаније Нилсен из 2015. показала је да су највернији слушаоци репа млади Афроамериканци и мушки припадници Латино (Хиспано) заједнице у узрасту 18-24 године.

Кад је реч о пословној страни хип-хопа, мушкарци готово без изузетка воде издавачке куће и послове.

Према музичком новинару Киту Марфију, главешине хип-хоп сцене контролишу ко ће добити публицитет и финансијску подршку, остављајући многе женске емсијеве по страни зарад љима „блискијих" мушких колега.

„Реч је о мизогином начину писања хип-хоп историје", каже он.

Музичка уредница дигиталног сектора канала „BET" (Black Entertainment Television - Црначка забавна телевизија) слаже се са тим, додајући да су дуготрајна објектификација и обезвређивање реперки били непроблематизовани на том пољу.

Међутим, реперке у последње време узвраћају ударац.

Владају врховима топ листа синглова, распродају концерте и имају армију фанова који их обожавају, што је довело до успостављања здраве конкуренције и рањавања ега оних аутора који су некада били неприкосновени.

Ова три стручњака верују да постоје одређени стандарди којих реперке морају да се продржавају како би их прихватили мушки фанови и моћници у индустрији.

Морају да буду креативне, радознале и извештене у свом занату, док, с друге стране, њихове колеге не морају да се придржавају сличних строгих критеријума како би придобили пажњу.

На пример, Ники Минаж и Меган Ди Сталион су безброј пута показале реперске способности; међутим, критикују их због текстова који говоре о сексу и новцу.

На сличан начин, репери који владају топ листама Future и Migos праве риме о сексу, дрогама и насиљу, које им обезбеђују статус успешног мејнстрима иако добрано користе мотиве из сличног фундуса.

На начин на који хип-хоп слушаоци схватају реперке такође утиче стање у музичком мејнстриму.

Временом је уверење да сваки период може да изнедри по једну успешну реперку постало архаично.

ТТо се подразумевало 80-тих и раних 90-тих, али после подробно забележеног сукоба Фокси Браун и Лил Ким, све до скора искрсавају „битке" за титулу даме која ће засести на мејнстрим трон.

Ипак, изгледа да тема естетике игра све важнију улогу у расправама о томе ко привлачи пажњу мејнстрим публике.

Џорџ Флојд: Зашто су споменици и статуе важн

Како историја показује, реперке које се уклапају у стереотип видео-лисица - једре и оскудно одевене - придобијају више пажње мејнстрима.

Хилијер каже да и поред тога што је данас прихваљивија разноврсност кад је реч о звуку, медији дају предност одређеним визуелним садржајима науштрб других.

Естетика и умешност нису међусобно искључиве, па ипак, уметницама чији стил делује као супротност стереотипне женске реп естетике се не даје довољно простора, упркос квалитету њиховог дела.

Због тога данас мејнстрим више пажње посвећује Карди Би него Чики, као што је некада Лил Ким била заступљенија од Миси Елиот.

„То питање снажно утиче - а понекад и одређује - позицију реперке у хип-хоп трци", каже Хилијер.

„То не значи да реперке треба да 'смање тон' кад је реч о расном елементу њиховог имиџа, или да се у песмама мање баве сексуалношћу."

Дакле, постоји могућност да публика окренута репу не истражује дубље жанр или не открива женске емсијеве ван онога што пропагира мејнстрим.

Услед тога су на губитку ти уметници и слушаоци, који немају представу о пуном обиму онога што жанр има да понуди.

Међутим, платформе за стриминг попут Спотифаја и Епл мјузика омогућиле су озбиљним музичким фановима да сами, без утицаја мејнстрима, дођу до нове музике.

„Публика с пажњом прати успон [уметника] јер поседује културно памћење на њихове прве микстејпове на Саундклауду а затим на појаву првих музичких пројеката за издавачку кућу", каже Крамптон.

Међутим, реперке немају већу корист од друштвених група и стриминга јер ти сервиси нису више утицајни као у време кад је хип-хоп био у зениту (90-те и прва деценија 21. века).

Марфи верује да би уметнице попут Емси Лајт, Мија Екс и Јо Јо профитирале од проналаска стриминга јер би то резултовало њиховом заступљеношћу на листама најбољих.

То не значи да се мејнстрим медији не труде да прикажу разноликост коју женски реп нуди; међутим, може се више учинити.

Уместо што дају велики простор гласовима и појавама који стичу популарност или је већ имају, треба више пажње да усмере ка онима уметницама које су још увек на маргини.

Срећом, постоји неколико онлајн и видео медија који се својски труде да представе реперке без обзира на њихову популарност или изглед.

Нетфликс је објавио филм о Роксен Шанте.

Пејпер магазин је почетком 2019. објавио специјално издање под називом Жене у хип хопу, посвећено појави све већег броја женских емсијева, попут Рико Насто и Кои Лиреј, познату по отром језику.

Генерално гледано, иако у репу има места за све, начин размишљања многих фанова, уметника и људи који одлучују представља можда највећи камен спотицања.

Омогућавање женама да у областима за која се тако здушно боре како би постале њихов део (без обзира на изглед и таленат) буду цењене представљао би корак напред ка листама најбољих на којима би биле правично заступљене у будућности.

„Први пут током дуго времена [жене] поново преузимају у своје руке еманципацију нашег искуства, наших тела и наших историја и очекивања на начин који је забаван и нама смислен", каже Хилијер о женским уметницама.

„Умногоме налик томе, то може бити и слушалачко искуство мушкараца, са којима имамо више заједничког него што су они у стању да појме."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]