Модна фотографија и Кенија: Моћне фотографије жена које ћете приметити упркос камуфлажи

Кенијска фотографкиња Тандиве Муриу жели да се њени модели истовремено утопе у простор и штрче и истакну се.

Фотографије из њене серија Камо, што је скраћеница за камуфлажу, праве оптичку илузију где модел готово нестаје у позадини, али је свеједно немогуће игнорисати га.

Разиграни радови ове младе Кенијке изгледају као из модних часописа о високој моди, али имају и дубље значење.

„Волим модну фотографију, могла бих тиме да се бавим по цео дан, али сам схватила да се морам бавити фотографијом која ће бити одраз онога ко сам и одакле долазим", каже Муриу за ББЦ.

„Тако је настао Камо".

Фанки материјали, компликоване фризуре и импровизоване „наочаре" на атрактиван и духовит начин славе кенијску културу у којој је одрасла ова тридесетогодишњакиња.

Међутим, Муриу својим радовима жели и да критикује.

Она каже да је по среди „ размишљање о личном доживљају да могу да утопим и нестанем у својој култури".

„А моје животно искуство као жене која се бави комерцијалном фотографијом било је да сам веома брзо схватила да бих лако могла да нестанем јер сам олако схваћена".

Самостално се образовала - како сама каже, школовала се на „универзитету Јутјуб", а на то ју је подстицао отац.

Пошто је имао четири ћерке и ниједног сина, хтео је да стане на црту патријархалним предрасудама, каже Мурију.

Ћерке је подучио практичним стварима - како да промене гуму на аутомобилу, спреме роштиљ и најважније - како да користе фото-апарат.

Када је Мурију размишљала о томе којим послом би желела да се бави, отац ју је охрабрио да се посвети страсти према фотографији.

Фотографија је за њу „савршен спој науке и уметности".

Инспирисана фотографијама које је видела у магазину Вог, чија је издања сакупљала њена сестра, Муриу се прво окренула комерцијалној фотографији - сфери којом у Кенији доминирају мушкарци.

„Ниска сам, изгледам веома младо и често се дешава да ме људи једноставно не схвате озбиљно.

„Појавила бих се на сету са мојим мушким асистентом и људи би претпоставили да је он фотограф, а не ја.

„Морала сам да научим како да будем храбрија и ставим до знања да сам ја овде главна".

Помоћ да усаврши фотографски занат Муриу је добила од групе фотографа из Кеније који су постављали нове темеље домаће фото-сцене.

Један од њих, Озборн Макариа, охрабио је Муриу да издвоји време за уметнички пројекат који не би имао везе са комерцијалним ангажманима.

Тако је 2015. године настао пројекат Камо.

„У почетку сам само хтела да истражим своју креативну страну", каже.

Међутим, чак и њени рани радови имају оно што сама назива „Тандивин печат" - „све је јарко, готово на уврнут начин".

„У прво време сам хтела да скренем пажњу на предивне материјале и живописну културу у којој живим и са којом се свакодневно сусрећем".

Намерно је бирала моделе што тамније боје коже, како би се супротставила тренду избељивања коже који постоји у Кенији - поједини сматрају да је светлији тен лепши.

Први модели су такође имали рупицу међу предњим зубима, што се у култури племена Кикују сматра „симболом лепоте", а желела је и да то буду девојке са природном косом.

Муриу каже да је желела да нека десетогодишња девојчица из Кеније може да се препозна када види фотографије и каже: „То сам ја".

Када их погледате, постаје јасно да је планирање кадрова био комплексан подухват.

Прво је бирала тканине, а каже да је то био један од најтежих делова, који јој је истовремено донео и највише задовољства.

Проводећи сате у продавницама материјала у Најробију, Муриу пребира по комадима тканине који су увезени из разних делова Африке и наслагани по радњи од пода до плафона.

Тражи „нешто веома гласно, готово психоделично, што ће учинити да материјал изгледа као да је жив и да се креће, збуњујући око посматрача".

Жели нешто препознатљиво афричко, али не нужно са традиционалним шарама.

„Живимо у новој Африци, ми смо нова генерација, која воли све наше принтове, али не жели да их носи на конвенционалан начин".

Још један важан део је коса. Како се пројекат развијао, Муриу је све више желела да истражи афричку лепоту.

Бацила се на прикупљање информација о традиционалним фризурама, а уз помоћ стилисте успела је да им да „модерну, врцаву ноту иако су то у основи фризуре какве су носили наши преци", каже.

„За мене је то постало више од пуког разгледања лепоте, почела сам да се питам постоје ли неки симболи лепоте које смо временом изгубили?", објашњава.

„Наочаре" које модели носе направљени су од лименки сока, штипаљки за веш, четки за прање флаша и других предмета, што треба да прикаже иновативност у коришћењу предмета за свакодневну употребу у Кенији, где се многи користе за алтернативне намене, додаје Муриу.

Такође је хтела да у фотографије убаци дозу хумора и учини их визуелно стимулативним и лепим за гледање, док се истовремено кроз њих бави важним питањима.

А пројекат није завршен.

„Увек ћу радити на томе - био би животни изазов да покушам да их све документујем и постанем прва савремена архивисткиња фризура и материјала. Што да не?"

Све права на фотографије припадају Тандиве Муриу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]