Музика: Зашто је „Бели албум“ највећа плоча Битлса

Пре више од педесет година, девети албум Битлса „представљао је савршено прикладан епилог за једну од најлуђих, најузбудљивијих година 20. века", али до дана данашњег он остаје једнако мистериозан и неухватљив као Моби Дик.

Пре осам година, стајао сам у просторији у којој није било ничег другог сем Белих албума.

За инсталацију „Купујемо Беле албуме", калифорнијски уметник Радерфорд Ченг напунио је малу галерију на Менхетну са 693 винилне копије деветог албума Битлса, некима на зидовима, некима у рафовима.

Омот, који је дизајнирао поп-арт уметник Ричард Хамилтон, славно је празан, али свака од тих копија била је избледела, исфлекана, исцепана, исцртана, потписана или на неки други јединствен начин измењена, било људском руком или простим протоком времена.

Док сам их проучавао, слушао сам како истовремено свира више копија прве стране и полако престаје да буде усаглашено, претварајући ове изузетно славне песме у нешто језиво и необично.

Било да га сматрате најбољим албумом Битлса или не (ја да), то је свакако најбитлсовскији од свих албума

Има нечега у Белом албуму што мами слушаоце да се поиграју с њим.

Џоан Дидион је украла његов наслов за збирку есеја из 1979. године, елегију о калифорнијским сновима шездесетих.

Продуцент Danger Mouse исекао је његове делове и прекомбиновао фрагменте уз вокале Џеј Зија са његовог Црног албума да би направио меш-ап Сиви албум из 2004. године.

Џем бенд Phish обрадио је свих 30 песама на бини за Ноћ вештица 1994. године.

Чарлс Менсон је, озлоглашено, имао своје теорије.

Чак му је и наслов био прерађен: Битсли су га назвали Битлси, али су њихови обожаваоци имали неке друге идеје.

Ново реиздање изнова је учинило албум непознатим, са 27 демо снимака, 50 необјављених верзија и темељеном дигиталном реконструкцијом Џајлса Мартина, сина продуцента Битлса Џорџа Мартина.

Бели албум је једина плоча најанализираније групе у историји популарне музике која и даље задржава значајну дозу мистерије, просто зато што их садржи толико много.

Било да га сматрате најбољим албумом Битлса или не (ја да), то је свакако најбитлсовскији од свих албума.

„Велелепна вила"

Он, стога, привлачи две врсте обожавалаца: уреднике и ширитеље.

Уредник дотерује и скраћује плејлисту да би створио доследније задовољавајућу плочу.

Ширитељ је прихвата онаквом каква јесте, са свим њеним несавршеностима.

Некада сам се играо с тим да будем уредник (збогом „Wild Honey Pie", до виђења „Savoy Truffle") и завршио са тесно спакованом плејлистом беспрекорно савршених песама.

Али то није био Бели албум, исто као што Моби Дик не би био Моби Дик без оних опширних поглавља о индустрији лова на китове.

Радни наслов Белог албума био је Кућа за лутке и он заиста може да се упореди са некаквом велелепном вилом, њеним балским дворанама, спаваћим собама, дечјим собама, подрумима и просторијама пуним смећа које се ретко посећују.

Започиње вицом, а завршава се успаванком.

Између те две тачке, ова сваштоједна плоча загриза у фолк, блуз, рокенрол, ска, кантри, ду-боп, психоделију, Тин пен ели, musique concrete и шлагере, нудећи истовремено пионирске увиде у прог-рок и хеви метал.

Само „Happiness is a Warm Gun" је три песме у једној.

Инспирације за писање песама укључује бомбоњеру, часопис за оружје, филм са Литл Ричардом, сестру Мије Фароу, мајмунски секс и, у бодљикаво навијеној „Glass Onion", историјат самих Битлса.

Док га слушате, имате осећај да гледате експлозију на успореном снимку

Бели албум је био прво издање неког великог аутора које је некохерентност употребило као свесну уметничку стратегију.

Он садржи попуњиваче места иако не постоје места које треба попунити, а послаган је тако да додатно истакне мешање архаичног и авангардног, бесмисленог и дубоког, великодушног и токсичног, сировог и просветљеног, духовног и профаног, очајнички потресног и сувише глупог да би се дало описати.

Многи од езотеричних доприноса Џона Ленона сами су по себи атак на здрав разум.

Бити уредник је претпоставити да су Битлси некако погрешили и да би радије објавили 45 минута хитова.

Бити ширитељ је прихватити тај ретки, омамљујући квалитет који бисте могли да назовете свеопштост.

Можда су га због тога назвали Битлси.

Ово су Битлси 1968. године, сугерисао је наслов.

Све ово.

Читава та проклета збрка.

Током година смо сазнали скоро све што може да се сазна о околностима његовог настанка.

Знамо да се због разних свађа и напуштања снимања - прва фаза распада бенда - сва четворица Битлса појављују у мање од пола песама.

Знамо за свађалачко присуство Јоко Оно, Рингово увређено одсуство са „Back in the USSR", Џонов презир према Половој „безвезној музици за бакице", и тако даље.

Знамо да су били мање од годину дана удаљени од тренутка када ће се последњи пут заједно појавити у студију, мада на новообјављеним демоима можемо да чујемо и да је ту још увек било много забаве, упркос тим напрслинама.

Чак и у то време, замишљам, човек може да чује групу другара из квинтесенцијалног поп бенда како се цепају на четири појединца, а њихове музичке фузије распадају у дискретне жанровске вежбе.

Кад га слушате, имате осећај да гледате експлозију на успореном снимку.

„Дивљи, усковитлани дух"

Бели албум је, стога, представљао савршено прикладан епилог за једну од најлуђих, најузбудљивијих година 20. века.

Битлси су ушли у студио Еби Роуд да би започели снимање 30. маја, а финалне радове обавили 14. октобра 1968. године.

Током тог периода:

И то све за само 20 недеља колико су Битлси провели у студију.

Била је то година у којој се све десило одједном.

Ако сте мислили да се ствари распадају а центар више не држи све на окупу, како су само Битлси имали савршену плочу за вас.

Бели албум изричито не региструје готово ништа од тога.

У ретким тренуцима кад постане политичан, он је расплинут, ситничав или нејасан.

Џон Ленон је био толико сучељен поводом пролећног таласа протеста да је сав улог ставио на „Revolution 1" („Don't you know that you can count me out… in"), а његов недокучиви штокхаузеновски колаж семплова „Revolution 9" сакривао је више него што је откривао.

Тек је деценијама касније Пол Макартни обелоданио да је „Blackbird" замишљена као ода женама из покрета за грађанска права.

„Piggies" Џорџа Харисона је јетка сачма мизантропије испаљена ка сваком довољно глупом да буде обичан.

Већина песама је написана током курса Трансценденталне медитације у Индији, далеко од барикада Париза или Прага.

Неки радикали из '68 негодовали су због дистанцираности Битлса од прве линије фронта (и сасули то Ленону у лице), али Бели албум није морао да опише догађаје из те године да би дочарао њену дивљу, ускомешану природу.

Попут албума OK Computer групе Radiohead или песме „Ghost Town" групе Specials, то је једна од оних плоча на којима су се унутрашња превирања бенда помешала са немиром ширег света: тиме што су остали верни властитим тензијама и несигурностима, Битлси су се моћно повезали са свим тим осећањима код њихових слушалаца.

За многе људе, 1968. је била узбудљива, излуђујућа, ослобађајућа, застрашујућа, смешна, тужна, депресивна, исцрпљујућа и збуњујућа година.

Са котрљајућим лудилом у „Helter Skelter", беспомоћним воајеризмом у „While My Guitar Gently Weeps", самоубилачким трењем у „Yer Blues", морбидним каприцом у „Rocky Raccoon", пораженим уздахом у „I'm So Tired", халуциногеном несвестицом у „Dear Prudence", звучном олујом у „Revolution 9" и нежним стоицизмом у „I Will", био је то албум који је изразио сваку емоцију баш као и њену супротност.

Ако сте мислили да се ствари распадају а центар више не држи све на окупу, како су само Битлси имали савршену плочу за вас.

У листу Сандеј тајмс, Дерек Џуел је написао да су Битлси „настали од, и стварали за, своје доба."

У много мање безвременом приказу, критичар Њујорк тајмса одбацио је албум као „помодна музика за лифтове, саундтрек за кофи шопове, журке и дискотеке" и неповољно га упоредио са џез-рок групом Blood, Sweat and Tears.

Упс.

Али саосећам са сваким ко је добио задатак да напише приказ за Бели албум оне недеље кад је изашао, зато што га је чак и данас немогуће сумирати.

То га и чини толико живим.

Његов раскошни претходник, Sgt Pepper's Lonely Hearts Club Band, понекад подсећа, деценијама касније, на 1967. годину у облику снежне кугле: изврстан албум, наравно, али тесно запечаћен, непробојан за нове интерпретације.

Бели албум звучи пространо, незаштићено и, на неки чудан начин, флексибилно.

Сваки пут кад га чујем, увек постоји нешто што сам заборавио или што не могу да дефинишем.

На први поглед, један од оних претрпаних, дисонантних поп-арт колажа који су прославили Ричарда Хамилтона могао је да буде прикладнији дизајн омота за албум из ког толико тога прелива, али његов минимализам празне табле шаље другачију поруку: схватите га како хоћете.

Као што је Е.М. Форстер рекао за роман Хермана Мелвила, „Моби Дик је препун значења: његово значење је већ други проблем."

Више од педесет година касније, у још једној ери превирања, дислокације, параноје и конфузије, Бели албум остаје велики бели кит популарне музике: вечито узбудљив, вечито неухватљив.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]