Израел, Палестинци и Газа: Шта закон каже о оружаном сукобу

Међународни закон регулише употребу војне силе и примену непријатељстава међу државама.

Као и кад је у питању буквално сваки други савремени сукоб, у току је жустра расправа о законитости потеза које повлаче две главне сукобљене стране - Израел и Хамас.

Самоодбрана

Дефинисано у Члану 51 Повеље УН, право на самоодбрану је фундаментално начело међународног права.

Иако се аспекти овог начела оспоравају, сви се слажу да држава сме да се брани од оружаног напада.

Расправља се о томе који је то степен интензитета који оружани напад треба да достигне па да држава сме законски да прибегне самоодбрани.

Већина међународних правника сложиће се да ракетирање цивила које омета друштвени живот једног дела земље чини оружани напад како је он дефинисан у Члану 51.

Међутим, чињенице које би поткрепиле самоодбрану често се оспоравају.

Учеснице у сукобу ретко се слажу око тога ко је нападач а ко бранилац - а сукоби Израела и Палестине у том погледу нису изузетак.

У овом случају, критичари израелског става позивају се и на два правна аргумента.

Прво, они тврде да је право на самоодбрану доступно само против неке друге државе, али не и против недржавног ентитета као што је Газа.

Државна пракса, нарочито после напада од 11. септембра 2001. године, у супротности је с овим тумачењем самоодбране, али јуриспруденција Међународног суда правде није још разрешила ово питање.

Друго, Међународни комитет Црвеног крста, између осталих, сматра да се Газа и даље налази под израелском окупацијом због степена контроле који Израел врши над овом територијом и око ње.

Израел тврди да није окупирао Газу од повлачења из 2005. године и да територија не може да буде окупирана без „чизме на терену".

Право на самоодбрану није бланко чек.

Међународно право дозвољава државама да се бране у правим околностима, али само силом која је нужна и пропорционална.

Честа је заблуда да пропорционалност у самоодбрани значи око за око, ракета за ракету или жртва за жртву.

Није тако: у међународном праву нема места употреби силе из освете.

У неким случајевима, нужан и пропорционалан одговор подразумеваће већу војну силну него што је употребљена у првобитном нападу; у другим случајевима, биће могуће да се земља ефикасно одбрани са употребом мање силе.

Закон о оружаном сукобу

Начело самоодбране припада телу међународног закона које регулише прибегавање сили или „уласку у рат" (на који се често позива латинским изразом jus ad bellum, што ће рећи, „право на рат").

Посебна категорија међународног права регулише употребу непријатељстава једном кад избије сукоб.

Она је позната као закон о оружаном сукобу (или jus in bello, „правда у рату").

Закон о оружаном сукобу важи само за ситуације које могу бити класификоване као оружани сукоб, са различитим низом правила који регулише међународне и немеђународне оружане сукобе.

Закон о оружаном сукобу важи невезано за разлоге који су навели неку страну да прибегне сили.

Ако рат започне на „правој" страни закона, то држави не даје више права на примену непријатељстава од њеног непријатеља.

Могуће је да држава која је законски прибегла сили почини незаконита дела током оружаног сукоба - и обрнуто.

Закон о оружаном сукобу укључује детаљна правила о различитим аспектима примене непријатељстава (заштита цивила, опхођење према ратним заробљеницима, окупирана територија, и тако даље).

Сва ова правила почивају на балансирању четири кључна начела: хуманост и војна нужност, разликовање и пропорционалност.

Хуманост и војна нужност

Начело хуманости од зараћених страна захтева да избегавају непотребну патњу и свирепост.

Његова противтежа је војна нужност.

У правном приручнику који користе британске оружане снаге наводи се да војна нужност дозвољава држави да употреби силу, осим ако она није на неки други начин забрањена, која је „нужна да би се постигао легитимни циљ сукоба, конкретно потпуно или делимично потчињавање непријатеља у најранијем могућем тренутку и уз минималне губитке живота и ресурса."

Аргумент да је израелско бомбардовање Газе неефикасно зато што никад није успело да заустави ракетне напада може, у неком смислу, да представља доказ узалудности употребе силе у овом контексту.

Али из перспективе војне нужности, оно може да оправда употребу веће силе као нужне за постизање циља спречавања напада.

Наравно, чињеница да закон допушта одређено дело не значи да је оно паметно у политичком, моралним или стратешком смислу.

У сваком случају, војна нужност не може да оправда дела која су забрањена конкретним прописима (што ће рећи, она који се тичу заштите цивила и избора дозвољених мета) или које, у општем смислу, резултирају „наношењем патње зарад патње или освете" (према речима Либеровог кодекса, једне од првих кодификација правила оружаног сукоба које је применио председник Абрахам Линколн у Америчком грађанском рату).

Разликовање и пропорционалност

Камен темељац у закону о оружаном сукобу јесте начело разликовања: зараћене стране морају у сваком тренутку да разликују борце и цивиле.

Разна конкретна правила истичу садржај овог начела.

Напади на цивиле и цивилне објекте увек су забрањени.

Напади смеју да се изводе само против бораца или небораца који директно учествују у непријатељствима, као и против војних објеката.

Начело разликовања исто тако забрањује насилна дела или претњу насиљем са циљем ширења терора међу цивилима, као и нападе извршене са циљем који, по својој природи, не могу да остваре неки конкретан војни циљ.

Лансирање ракета на јужни Израел, на пример, каже се да крши начело разликовања због своје суштински неселективне природе.

Али кад неки објекат постаје легитимна војна мета?

Међународно право дефинише објекте као „објекте који пружају значајан допринос војној акцији... и чије потпуно или делимично уништење остварује недвосмислену војну предност."

У ову категорију спадају тенкови Израелских одбрамбених снага или ракетирање Хамаса.

Проблеми настају код такозване дуалне употребе мета, као што је била српска телевизија коју је бомбардовао НАТО током рата на Косову 1999. године.

Али најтежа питања јављају се кад се дозвољени војни циљ, као што је лансер ракета или складиште муниције, налазе у близини цивила или цивилних објеката.

Буквално свака одлука приликом одабира мете у густо насељеној области као што је Газа довешће до једне такве ситуације.

Тад на дело ступа начело пропорционалности.

И док је пропорционалност важан концепт у другим областима права, међу којима и закон о људским правима, он има посебно значење у закону о оружаном сукобу.

Кад год постоји ризик од губитка цивилних живота или штете по цивилну имовину, од зараћених страна се тражи да одмере очекивану војну предност према ризицима по цивиле и њихову имовину.

У неким случајевима, то ће значити - као што је у пресуди написала бивша председница Међународног суда правде суткиња Розалин Хигинс - да „чак и легитиман циљ не сме да се нападне ако ће колатерална цивилна штета бити непропорционална конкретној војној предности стеченој у нападу."

Нападач је исто тако у обавези да сместа опозове напад ако, током њега, схвати да ће се цивили нађи у претераној опасности.

Сваки нападач који бира војне циљеве у густо насељеним областима мораће да уради све што је у његовој моћи да потврди природу мете и избегне грешке.

Пракса бацања летака или звања грађана пре бомбардовања Израел представља као доказе властитих напора да поштује ова правила, мада критичари одговарају да ти методи нису увек ефикасни у спречавању губитака живота и да, чак и кад јесу, не могу да избегну уништење цивилне имовине као и наношење патње и бола цивилима.

С друге стране, честе су оптужбе на рачун Хамаса да он намерно угрожава властите цивиле смештајући војне циљеве међу њих.

Уколико је то истина, то би несумњиво било озбиљно кршење закона о оружаном сукобу, али то не умањује обавезу Израела да настави да предузима све мере предострожности како би минимизовао губитке цивилних живота.

Све савремене оружане снаге, укључујући Израелске одбрамбене снаге, имају специјалисте за закон о оружаном сукобу који учествују у одобравању мета.

Законитост неке конкретне одлуке приликом одабира мета често ће зависити од чињеница.

Је ли постојао легитиман војни циљ?

Је ли могуће у тим условима погодити ту мету истовремено избегавши губитак живота цивила?

Шта је нападач унапред знао или требало да зна?

Утврђивање ових чињеница током оружаног сукоба или после њега није нимало лак задатак.

Међутим, кад нападач намерно одабере цивиле или цивилне објекте за циљ, не постоји та верзија чињеница која може да оправда његова дела према закону о оружаном сукобу.

Људска права

Међународни суд правде изнова је доносио пресуду да примена закона о људским правима не престаје да важи током рата, истовремено тврдећи да је закон о оружаном сукобу специјалан закон који регулише ову област јер је осмишљен да се посебно осврне на јединствене изазове рата.

Шта то значи у пракси није увек најјасније, нарочито у вези са одлукама о одабиру мета.

Кад су у питању сукоби у арапским селима у Израелу, не постоји, међутим, подударна примена закона о оружаном сукобу: да ли је реакција израелских снага реда и мира и безбедносних снага у складу са међународним законима у тим случајевима зависиће искључиво од примене закона о људским правима.

Источни Јерусалим представља сложенију ситуацију зато што, иако је Израел анектирао његову територију, буквално га сви други сматрају делом окупиране палестинске територије, међу којима и Међународни суд правде, који је 2004. године изрекао Саветодавно мишљење о Правним последицама изградње зида на окупираној палестинској територији.

И на крају, и не мање важно, не сме да се заборави да закон о оружаном сукобу само може да ублажи ужасе рата.

Рат вођен уз ревносно поштовање свих прописа из правилника - кад би постојао - и даље ће бити стравичан.

Гуљелмо Вердираме је професор Међународног права на Катедри за ратне студије и Правног факултета Диксон Пун, на Кингс колеџу у Лондону

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]