Спорт и Формула 1: Ники Лауда - један од најхрабријих свих времена

Ники Лауда, који је 2019. умро у 70. години, био је троструки шампион Формуле 1, почасни председавајући у Мерцедесовом шампионском тиму и једно од највећих имена у историји мото спорта.

Био је и пилот и успешан бизнисмен заслужан за две авио компаније, а с времена на време је и пилотирао тим авионима у позним шездестим годинама живота.

Али пре свега ће бити упамћен по невероватној храбрости и отпорности коју је показао током опоравка од ватреног судара на Великој награди Немачке 1976, на застрашујућем Нирбургрингу.

Бранилац титуле и возач који је у том тренутку био водећи у укупном пласману, Лауда је по глави и лицу задобио опекотине трећег степена које су оставиле ожиљке видљиве до краја живота, удисао је токсичне гасове који су му оштетили плућа.

Стање је било толико озбиљно и тешко да је чак примио и последњи обред у болници.

Па ипак, само 40 дана касније је поново био на стази - завршио је као четврти на Великој награди Италије.

Пред крај трке, његове незалечене ране су крвљу натопиле његову поткапу.

Када је покушао да је свуче, схватио је да се залепила за завоје па је морао да је стргне са лица.

Био је то један од најхрабријих подухвата у историји спорта.

У то време, Лауда је умањивао тежину повреда.

Касније је, у потресно искреној аутобиографији, признао да је био толико уплашен, да је једва могао да вози.

„И тада и касније сам говорио да сам брзо и једноставно савладао страх", написао је Лауда у књизи До пакла и натраг.

„Била је то лаж. Али било би глупаво да сам ривалима открио сопствене слабости. Премро сам од страха у Монци".

Лауда је тог викенда возио јер је осећао да ће то бити „најбоље" за његово физичко и ментално стање.

„Лежање у кревету и премотавање филма из Нирбургринга би ме закопало", рекао је.

Ова несрећа је окончала статус Нирбургринга као стазе за трке Формуле 1.

Лауда је већ извесно време упозоравао да је стаза превише опасна за Ф1.

Њених 14 миља вијугања кроз планину Ајфел су значили да су службе хитне помоћи међусобно превише удаљене, рекао је Лауда.

Возач ког задеси несрећа наћи ће се у несразмерно великој опасности у ери која је иначе била екстремно опасна, додао је.

Оно што се догодило 1. августа само је потврдило његове речи.

Из непознатих разлога, Лауда је изгубио контролу када је у пуној брзини ушао у кривину Бергверк и ударио у банкину после чега је његов болид захватила ватра.

Заробљен у олупини, али свестан, био је извучен на чистину - четворица колега возача су га извукли, али не пре него што је већ задобио тешке повреде.

Лауда је до краја живота носио ожиљке, као и остатке десног увета, и увек је према тој унакажености имао изричит став.

Није му сметала, рекао је, а ако је неко мислио другачије, онда је то био његов проблем.

Повреде су, у ствари, често биле основа његове ледене духовитости.

Једном приликом му је било речено да, у складу са правилом које каже да се оригинални старт трке не рачуна уколико се догоди рестарт, он званично није ни учествовао на Великој награди Немачке.

„Ма да", рекао је брецајући се. „Па шта се онда десило са мојим уветом?".

Несрећа се догодила у тренутку када се чинило да Лауда лагано крстари ка другој узастопној титули за Ферари.

Његова одлучност да се врати на стазу је била одраз жеље да задржи предност која се убрзано смањивала под нападима Џејмса Ханта, возача британског Мекларена.

Наратив који је те сезоне био исписан је у ствари био каписла за тренутну глобалну популарност Формуле 1.

Прича је имала понешто за свакога - аскетског аустријског тркача/инжењера, познатог по клинички прецизном приступу и недостатку емоција, који притом вози за Ферари и згодног енглеског плејбоја и бонвивана из Меклареновог тима.

Лаудин удес и инспиративни опоравак су само били додатак узбуђењу.

Пред последњу трку у Јапану, Лауда је имао три бода предности, а када је на дан трке почела да пада снажна киша, он је после два круга одустао због тога што је, како је рекао, било превише опасно.

Лауда признаје да га је обузела паника - осећај који је корене имао у удесу - али је касније рекао да се каје због тога.

Ферари се успротивио таквој одлуци и покушао да га убеди да се врати у трку, али је он то одбио.

Хант је заузео треће место које му је било потребно да титулу освоји са једним бодом предности.

Њихова битка је добила и холивудску верзију, али су у њој двојица тркача били представљени као непријатељи, док су у стварности Лауда и Хант били блиски пријатељи.

Толики, да су и тог викенда у Јапану спавали у суседним собама, и да је Лауда тог јутра, на дан трке, кришом упао у Хантову собу у којој је он спавао са својом девојком и продрао се:

„Данас постајем првак света!".

Био је то без дилеме најдраматичнији, најинспиративнији и најфасцинантнији тренутак Лаудине каријере, али читав његов невероватан живот се у ствари одвијао у техниколору.

Био је јединствена личност, груб и директан, али са уврнутим смислом за хумор и независним духом.

После успеха у нижим категоријама, Лауда се изборио за место у Формули 1 1971, противно жељама своје богате породице, тако што је добио зајам од банке да би уплатио животно осигурање и његова каријера је тако започета у марту те године.

Био му је потребан и други зајам да би се две године касније преселио у БРМ (Бритиш Рејсинг Моторс).

Био је то потез који је обележио његову каријеру.

Импресионирао је тимског колегу Клеја Регацонија и када је Швајцарац 1974. потписао за Ферари, препоручио је и Лауду.

Легендарни италијански тим је 1973. имао „мртву сезону", али су се полако будили вођени бриљантним Луком ди Монтецамолом.

Лауда је 1974. године препустио титулу Меклареновом Емерсону Фитипалдију само због неискуства, али је све то била само најава доминације која је уследила 1975, у сад већ легендарном Ферарију 312Т.

Титула 1976. године му је измакла за длаку, али је Лауда поново тријумфовао 1977. и поред тога што се сукобио са Енцом Фераријем, чија је подршка изостала и после несреће на Нирбургрингу, што је и коначно сломило њихов однос.

И поред захлађења услед поремећених односа са власником тима и неслагањем са новим колегом Карлосом Ројтеманом, Лауда је остао у Ферарију 1977.

То му је било довољно да осигура титулу и одустане од последње две трке, пре него што је прешао у Брабам, тим Бернија Еклстона, 1978. године.

Брабхамов болид је био диван, али његов Алфа Ромео мотор није био компетитиван, па је Лауда почео да губи интересовање за Формулу 1.

На трци за Велику награду Канаде, претпоследњој у 1979, на пола тренинга је изашао из возила и рекао Еклстону да се повлачи, уз речи: „Постало ми је досадно да возим у круг".

Вратио се у Аустрију не би ли се потпуно посветио вођењу властите авио компаније Лауда Ер.

Али само две године касније вратио се у Формулу 1 јер га је заинтригирао позив Меклареновог шефа Рона Дениса, као и зарада од три милиона долара - у то време убедљиво највећа у спорту.

Лауда је победио на трећој трци у Лонг Бичу у Калифорнији, а тим је 1984. био доминантан са новим болидом МП4/2 и Поршеовим мотором који је финансирао ТАГ, нови Мекларенов спонзор.

Бржи од Лауде је био његов тимски колега Алан Прост, али је Аустријанац, који је победио у пет трка у односу на седам Простових тријумфа, шампионат освојио углавном као резултат тога што Француз није имао довољно среће или услед бројних одустајања.

Титулу је однео за пола бода, што је била најмања разлика у историји спорта.

У тиму је остао још једну годину, али више није био у трци за титулу иако је успео да победи у Холандији где је издржао све нападе Проста.

Са 36 година се потом и дефинитивно повукао из аутомобилистичког спорта.

Оба његова боравка у Формули 1 су била обележена елегантним возачким стилом и економичном и складном вожњом.

Та вожња је била одраз његовог веровања да је посао возача да што напорније ради на техничким аспектима болида не би ли га направио компатибилним сопственом стилу вожње.

Она није била спектакуларна, али је у сваком случају била ефектна, што су доказали и Прост, као и Џеки Стјуарт, који су имали сличну визију и који су заједно освојили седам титула.

Међутим, крај Лаудине каријере није означио и крај његових веза са Формулом 1.

Каријера Никија Лауде:

Трке - 171Победе - 25Титуле - 3Водећи на старту (пол позиција) - 24Подијуми - 54

Монтецемоло му је 1993. понудио улогу саветника у Ферарију, али то није потрајало дуго јер је тад стигао нови шеф тима Жан Тод, који ће касније постати главни творац доминантне ере Михаела Шумахера.

Лауда је 2001. преузео Фордов Јагуар тим, али је отпуштен крајем 2002. са још 70 других кључних људи када је успех изостао.

Од тог тренутка, он је углавном комбиновао посао вођења нове авио компаније Ники, основане 2003, пошто је Лауда Ер 1999. продао националној аустријској авио компанији, са послом аналитичара трка Формуле 1 на немачком ТВ каналу РТЛ.

Затим га је управљачки борд Мерцедеса, незадовољан лошим резултатима Роса Брона, именовао за једног од директора у тиму.

Борд је желео неку врсту шпијуна у тркачкој испостави.

Заједно са Броном, Лауда је одиграо кључну улогу у довођењу Луиса Хамилтона који је заменио Шумахера крајем 2012.

А почетком 2013. постао је деоничар у Мерцедесу са 10 одсто, у исто време када је Тото Волф добио 30 одсто акција.

Волф, који је иницијално био постављен на место извршног директора, је сменио Брона са места шефа тима 2014. и после тога Мерцедес је започео доминацију у ери турбо-хибридних мотора.

Лауда је био присутан на тркама као саветник Волфу и управном одбору Мерцедеса.

Јула 2018. је добио тешку инфекцију плућа, после чега су му пресађена оба плућна крила.

У новембру те године је са својим тимом на друштвеним мрежама објавио видео у којем је рекао да се на посао враћа „ускоро".

Ипак, у јануару је добио запаљење плућа, после чега је био примљен у болницу у Бечу.

Иза Лауде су остали његова супруга Биргит, близанци Макс и Мија, рођени 2009, затим два сина из првог брака са Марленом Кнаус - Матијас и Лукас, као и Кристоф, син из његове треће везе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]