Америка и жене: Без ње хиљаде жена би пролазиле кроз здравствене муке

Године 1951. тридесетједногодишња мајка петоро деце примљена је у болницу „Џонс Хопкинс" у Мериленду због, како је описала, „грудве у стомаку".

Испоставило се да је задебљање био малигни тумор који је најпре захватио грлић материце.

Ускоро ће умрети од тешких болова узрокованих том болешћу, која је међу узрочницима смрти америчких жена на првом месту.

Њено име је Хенријета Лекс и једног дана ће бити позната по нехотичном доприносу медицини.

После њене смрти, научници су извадили ћелије рака из њеног тела и репродуковали их у недоглед без знања њене породице, користећи их за испитивање других обољења, попут сиде и дечије парализе.

Да је урадила Папаниколау тест, Лекс би можда преживела.

Развијен неколико деценија касније, једноставни апарат за скрининг - назван по творцу, америчком гинекологу грчког порекла Џорџу „Пап" Папаниколауу - био је најновија технологија са највећим изгледима за успех у случајевима раног дијагностиковања рака.

Метод је постао незаобилазан приликом скрининга рака, и током наредних 50 година биће од неизмерне важности за драматично смањење стопе обољевања од рака грлића материце од 70 одсто.

Али добробит коју је тест донео нису могле да уживају све жене подједнако.

Водеће лице кампања за превенцију рака у Америци педесетих година прошлог века било је резервисано за добростојећу белу жену; рак репродуктивних органа код црних жена као да није ни постојао. (Чак и када је магазин Колијерс [Colliers] објавио причу о Лексовој, именовавши је као „госпођу Л", срачунато је био изостављен податак о њеној раси.)

Далеко мањи број црних жена је било подвргнуто тесту јер им доктори нису понудили ту могућност једнако као и зато што нису биле упућене па га нису ни тражиле.

Ипак, у време када се тумор код Лексове ширио, гинеколошкиња Хелен Октавија Дикенс се возила по Филаделфији у комбију Америчког друштва за борбу против рака нудећи црним женама бесплатан Папниколау тест.

Паркирала би комби у близини локалних цркава и позивала жене да уђу у возило и подвргну се, према њеним речима - „безболној петоминутној процедури".

На тај начин, у многим случајевима је био откривен рак и докторка је могла да оперише, након чега би те пацијенткиње постале пасиониране заговорнице Папаниколау теста.

Међутим, само наговарање жена да уђу у комби изискивало је велику храброст.

Осим са недостатком информација о раку репродуктивних органа, Дикенс је морала да се суочи и са дубоко укорењеним неповерењем у амерички здравствени систем.

Била је свесна тога да црне жене имају убедљиве разлоге због којих подозревају од прегледа грлића материце који обављају (најчешће) бели мушки доктори.

Ти страхови датирају уназад чак до Џејмса Мариона Симса, кога називају „оцем модерне гинекологије", а који је куповао поробљене црне жене које су патиле од фистуле како би на њима вршио експерименте у време када су интервенције извођене без анестезије.

Дикенс се трудила да умањи страхове код жена од медицинског експеримента и насилне стерилизације наглашавајући добробити теста за спречавање рака, тада познатог као „језива болест".

„Да се свака жена у Филаделфији подвргавала Папаниколау тесту једном годишње, ниједна не би умрла од рака материце", рекла је 1968. за Филаделфија ивнинг булетин.

Борбу против рака схватала је као облик расног напретка који ће ојачати црну заједницу и бити противтежа неадекватној здравственој нези која јој је била доступна у Америци Џима Кроуа.

Историчарка Мег Виџил-Фаулер, ауторка тезе о радним црним докторкама у Америци, сматра да су Дикенсова и друге црне докторке, њене савременице, биле „здравствене мисионарке".

„Иако су уложиле велике напоре како би постале докторке, усредсређеност на здравље целокупне црне заједнице био је најузвишенији циљ ка ком су стремиле", каже Виџил-Фаулер.

„То је била основа из које проистиче жеља за бављењем медицином."

Док је радила на остварењу тог циља, Дикенс се трудила да не говори много о огромним изазовима са којима се суочила као црна жена у медицини.

„Није желела то да истиче", каже њена ћерка Хелен Џејн Браун, докторка из Филаделфије.

„Једноставно је сматрала да треба да иде напред, да не треба тиме да се окупира."

Али само њено присуство у области у којој доминирају бели мушкарци - која је притом користила тела поробљених црних жена - већ представља скривену поруку.

„Није ми било јасно зашто не бих могла тиме да се бавим"

Дикенс је рођена 21. фебруара 1909. у Дејтону, у држави Охајо.

Њен отац, Чарлс Ворен Дикенс био је дете-роб и водоноша током Грађанског рата.

Имао је девет година кад се рат завршио, тек ослобођен и готово без икакве перспективе.

Сам је научио да чита тако што је запиткивао пролазнике на улици које је значење појединих речи, а име је узео од чувеног енглеског писца, кога је једном видео уживо.

Али због расизма тог доба, провео је свој радни век као домар.

Њена мајка, Дејзи Џејн Дикенс, радила је као кућна помоћница.

Иако је њен отац, када су се венчали, тражио од жене да буде домаћица, своју ћерку је подстицао да постане медицинска сестра.

Дикенс је, међутим, размишљала на другачији начин: „Увртела сам себи у главу да ако могу да будем медицинска сестра, исто тако могу да будем и докторка", рекла је 1988. током снимљеног разговора за пројекат Црне жене као докторке.

Дикенс никада није упознала жену са звањем докторке, ни црну ни белу.

И поред тога, „желела сам то да радим и нисам видела никакав проблем у вези са тим", рећи ће касније.

Њен отац је умро од последица инфекције зуба када је имала осам година, али је мајка помогла да његов сан о образовању не утихне.

Улазак у медицинску браншу није био лак.

Међутим, Дикенс је ишла и у вечерњу и у летњу школу и са 17 година је завршила средњу школу, после чега је стекла право да похађа колеџ Крејн џуниор, чикашки градски колеџ за који није била потребна школарина, где је похађала припремне предмете из области медицине.

Да би пријавила место боравка у Илиноис, преселила се код тетке и повремено радила у локалној бакалници „А&П" како би се издржавала.

У интервјуима се присетила методе коју је користила како би игнорисала расизам са којим се суочавала у учионици.

Пре почетка сваког часа, одмах би села у први ред.

„Уколико би други студенти желели да заузму добро место, морали би да седну поред мене", каже она.

„У супротном, то није био мој проблем, и могла сам јасно да видим професора и таблу пошто сам била одмах испред.

„На тај начин нисам морала да гледам друге студенте или њихове гестикулације, усмерене против мене или ка мени."

Међутим, иако се својски трудила, није могла да избегне предрасуде.

Приликом пријављивања за медицински факултет, први пут је осетила да њени пол и боја коже представљају препреку, присећа се.

Тада је схватила да многе школе не примају жене, док друге не примају црне студенте.

Касније ће изјавити да су „црнкиње имале двоструки хендикеп - расу и пол".

То је било веома тешко време за црне жене које су желеле да се баве медицином.

Током периода сегрегације након Грађанског рата, женски колеџи и црни колеџи су, упркос скромним буџетима, били најважнија места за обуку докторки из те заједнице.

Међутим, до 1900. друштвена клима им није ишла на руку.

Медицина је консолидовала моћ као поље чија је основа научно истраживање и у ком доминирају бели мушкарци.

До 1920, када су жене добиле право гласа, већина женских колеџа и сви црни, изузев два, били су затворени.

Преостале црне школе су увеле квоте за жене - то је био разлог због ког Дикенс није успела да се упише на два факултета који су били на врху њене листе жеља: Универзитет Хауард у Вашингтону и Медицински колеџ Мехари у Тенесију.

У међувремену, многе женске школе „изричито су одбијале да приме обојене студенткиње... што је за обојене девојке била готово непремостива тешкоћа", написао је један од првих бораца за грађанска права америчких црнаца В. Е. Б. Ду Боа 1933. у чланку „Може ли црна жена бити доктор?".

Притиснуте расизмом и сексизмом, многе црне студенткиње су одустајале.

Виџил-Фаулер је изнела податак да је 1920. само 20 црних жена дипломирало на медицинским факултетима, у поређењу са 47 у 1900. години. (Тај број је, заправо, вероватно нешто већи, будући да досијеи медицинских факултета нису увек бележили податак о раси студента.)

Према историчарки Дарлин Кларк Хајн, у држави је у то време било 65 црних докторки које су обављале праксу.

Дикенс је похађала Медицински факултет Универзитета Илиноис у многоме захваљујући државној стипендији, од које је издвајала 165 долара по семестру (око 2,500 долара по данашњим мерилима) као накнаду за похађање наставе.

Тамо се суочила са расизмом, распрострањеним не само међу студентима, већ и међу професорима.

Пошто је један професор изговорио расистичку опаску, Дикенс и други црни студенти су изашли са часа и никада се нису вратили.

Године 1934. дипломирала је као једина жена у класи од 175 студената.

На заједничкој фотографији са колегиницама са класе, са свих страна је окружена белим људима који носе јакне.

Истакнути подбрадак и пажљиво уназад зачешљана коса, са погледом директно усмереним ка камери, као да поручује: само пробај да ми оспориш право да будем овде.

Ванеса Нортингтон Гембл, историчарка америчке медицине на Универзитету „Џорџ Вашингтон", присећа се како је и она била принуђена да осећа да јој као црној жени није место на медицинском факултету.

Гемблова је похађала Медицински факултет на Универзитету Пенсилванија током седамдесетих и Дикенс јој је била менторка.

Када је са њом поделила властито искуство, Дикенс јој је рекла да су се на сличан начин опходили према њој.

„Како бих прешла пут до тачке у којој се сада налазим, знала сам да морам бити боља од њих", рекла јој је Дикенс.

„Била је веома поносна", каже Гембл.

Брига о женама

С дипломом у руци, Дикенс се суочила са још тежим изазовима

Почетком друге деценије 20. века, државни закони су прописивали не само да доктори морају имати диплому, већ и стаж у одређеној болници.

У то време само неколико болница је прихватало стажисте који су били црни или женског пола.

Међу установама где је то било могуће, болнице за црнце су најчешће ангажовале припаднике мушког пола, пише историчарка Рут Џеј Ејбрам.

Црне жене су морале да се међусобно такмиче за свега неколицину слободних места.

Изабела Вендервол, која је дипломирала 1915, била је једна међу перспективним докторкама које су се нашле пред овим проблемом.

„Током много година, обојене докторке су стажирале и напредовале", написала је 1917.

Али када је стаж био прописан као услов, „огроман зид, готово непробојан, наједном се истурио на путу докторки са другачијом бојом коже."

Вендервол је, најзад, обезбедила стажирање у њујоршкој болници - барем док нису схватили да је црна, а онда су је послали кући.

Дикенс је такође наишла на ову тешку препреку.

На крају су прихватили њену молбу за стажирањем у болници Провидент, једној од првих у власништву црнца.

Будући да је реч о малом здању са 200 кревета, Провидент је примао углавном црне пацијенте из јужне четврти Чикага, сиромашног краја града.

За разлику од доктора на специјализацији, који су живели у посебном блоку за стажисте унутар болнице, специјализанткиње су делиле просторије намењене становању жена удаљене један блок низ улицу од болнице.

То је значило да су често морале да претрчавају одређену деоницу до болнице током ноћи да би помогле при порођају.

Међутим, „уколико си желела посао, морала си да га прихватиш такав какав је", сећала се Дикенсова.

„То је важило како за црне, тако и за беле жене."

После две године током којих се бавила лечењем туберкулозе и порођајима, Дикенс каже да је била „нестрпљива да помогне људима из њене заједнице", присећала се.

Та прилика се јавила у облику поруке на огласној табли.

Докторка Вирџиниjа Александер из Филаделфије је тражила специјалисткињу са „друштвеном визијом" која је могла да се „уклопи у мој пројекат који се бави здрављем заједнице".

Алескандер, црна квекерка, знала је да у њеном граду не постоји институција која се брине о сиромашним мајкама.

Почела је да лечи пацијенте ван своје куће, у једној из низа троспратница, која је на крају постала трокреветна болница названа Здравствени центар Аспиранто.

Осим тога што је Александерова порађала труднице, подучавала је нове мајке о правилној нези бебе, давала им је контрацепцију, и обезбедила безбедно место за посете.

Сопствени пројекат је описала као „социјализована" медицина.

„За њу је та активност била антипод расизму присутном у филаделфијским болницама у то време, стога је сваком човеку прилазила с поштовањем, уважавајући његово достојанство", каже Гембл која пише Александерину биографију.

Погледајте видео: Муке Пољакиња које желе да абортирају

Дикенс је спаковала ствари и отишла да ради са докторком Александер.

Поново, њени пацијенти су били сиромашни и углавном црнци.

Приликом једног порођаја, схватила је да у кући породиље није било струје, па је померила кревет близу прозора како би на дневном светлу обавила порођај.

Међутим, Дикенс каже да Александерова „није имала никакву представу о новцу"; понекад би за преглед свих чланова породице наплатила три долара (према данашњим мерилима, око 50 долара).

После годину дана, Александер је напустила Аспиранто како би постала прва црна студенткиња на Факултету за јавно здравље при Универзитету Јејл.

Сада, са 27 година, Дикенс је постала главна докторка ординације за порођаје - прихвативши и бригу о Александерином оцу, који је живео на трећем спрату зграде.

Током седам година колико је водила Аспиранто, Дикенс је постала особа од поверења унутар заједнице, држала је говоре у црквама и радила у дечијим болницама за социјално угрожене.

Године 1935, Александер је објавила извештај у коме је утврдила да је стопа смртности црних беба два пута већа у поређењу са смртним случајева белих беба.

Захваљујући том искуству могла је веома темељно да види шта све недостаје црним женама.

Године 1935. Александер је објавила извештај у коме је утврдила да је стопа смртности црних беба два пута већа у поређењу са смртним случајевима белих беба, као и да од туберкулозе умире шест пута више црних специјализаната у односу на њихове беле колеге - огромна диспропорционалност која се приписује неадекватним условима живота, здравственој заштити и незапослености.

Подстакнута „бригом о женама", како је звала ту област, Дикенс се вратила на факултет како би добила мастер диплому из акушерства и гинекологије.

Време њене обуке се подударило са проналаском Папаниколау теста, нове технологије која ће значајно одредити други део њене каријере.

Крсташки рат против рака

До краја Другог светског рата, доктори су трагали за оружјем које би окончало другачију врсту борбе: рат против рака.

Појавио се Папаниколау тест.

Приликом једноставног поступка, доктор покупи узорак ћелија са грлића материце, положи их на површину стакла и проучава кроз микроскоп тражечи набрекле или фрагментисане нуклеусе, који указују на рак или потенцијални рак.

Папаниколау тест је разбуктао наду да наука може одстранити рак практично пре његовог јављања.

Истовремено, доктори су наставили да воде расправу о томе да ли црни и бели људи пођеднако обољевају од рака, пише историчар Кит Вејлу у књизи Како је рак прекорачио границу боје коже.

На рак се још гледало као на „болест цивилизације" - болест белих људи.

Та расна неравнотежа значила је да тренутак дијагнозе рака грлића материце код црних жена најчешће долази прекасно.

Дикенс је сматрала да Папаниколау тест представља шансу за промену тог неуравнотеженог наратива и превенцију беспотребног губитка на хиљаде живота црнаца.

Свој циљ је формулисала имајући у виду расни напредак.

„Нeопходно је да будуће мајке имају благовремену и претпорођајну негу како бисмо могли да изградимо физички јаку расу отпорну на болест", рекла је 1946. за Филаделфија трибјун.

Њен крсташки поход против рака био је испреплетен бројним достигнућима и похвалама.

Исте године, пошто је дипломирала на Медицинском факултету Универзитета у Пенсилванији, постала је прва црна дипломирана гинеколошкиња у Филаделфији.

Године 1948. именована је за начелницу одељења за акушерство и гинекологију у болници „Мери Даглас" у Филаделфији, поставши прва жена која је обављала ту функцију.

Две године касније постала је прва професорка на Америчком колеџу за хирурге.

У међувремену, упознала је специјалисту Первиса С. Хендерсона, с којим се венчала.

Стицај околности наметнуо им је брак на даљину: Хендерсон се вратио у Савану (Џорџија) како би специјализирао хирургију, док је Дикенс завршила још једно стажирање у болници Харлем у Њујорку.

Поново су почели да живе заједно у Филаделфији, где су одгајили двоје деце, од којих ће једно кренути мајчиним стопама.

Док је радила у болници Мерси Даглас, Дикенс је највише енергије уложила у отварању одељења за превенцију рака.

Запослила је цитолошкињу (специјализанткињу за микроскопску анализу ћелија), црнкињу по имену Вила Меј Флауерс, која је студирала у истој класи са Папаниколауом, да тумачи тестове - вештина која, према самом др Папаниколауу, изискује „крајњу прецизност".

Затим је почела да прикупља податке о учесталости рака грлића материце код црних жена, користећи резултате до којих је дошла како би оспорила погрешне проценте броја оболелих од рака и добила средства из фондова Националног института за здравље.

У великој мери захваљујући труду Дикенс, ординације широм Пенсилваније су набаве Папаниколау тест.

До 1965. кроз њену обуку је прошло више од 200 црних докторки научивши како да успешно обаве тестирање.

Такође је подстицала жене да то питање узму у своје руке.

Од велике је важности што је успоставила мост између покрета за грађанска права, женских клубова и припадника здравствене заједнице, пише Амина Шакир, асистенткиња на Универзитету за пољопривреду и механику у Флориди, у чланку о Дикенсовој и здравственим правима грађана.

Многе жене су бурно реаговале на идеју прегледа карлице, како из страха од доктора, тако и због тога што су осећале нелагодност.

Нарочито је рак грлића материце био повезиван са промискуитетом: када су Лексовој дијагностиковали рани стадијум те болести, доктори су је упутили на клинику за венеричне болести, сматрајући да је њен рак највероватније последица сифилиса.

И Дикенс је знала да каже како је рак грлића материце био редак међу часним сестрама, а учестао код проститутки.

На састанцима женских кружока, Дикенсова је превазишла такво гледиште држећи се одмеренијег става, користећи појмове попут „женски рак", пише Шакирова.

Дикенс је предложила да свака фамилија треба да одреди изасланицу.

Тако би се осигурало да све рођаке сваке појединалне чланице групе имају урађен Папаниколау тест.

Као чланица одбора Америчког друштва за борбу против рака, предложила је том телу да одштампа летке на којима би биле цнкиње као и да у својим филмовима прикаже како црнкиње раде Папаниколау тестове и како после тога имају здраву децу, како би одагнали њихову бојазан од стерилизације.

До 1975. смртни исход од рака грлића материце забележен је у 16 од 100.000 случајева - за трећину мање у односу на период тридесетих година прошлог века

Њен приступ је донео резултате.

Године 1965. мотивисала је групу од 250 жена да дођу у Цркву Светог Боромеа и ураде Папаниколау тест.

До 1975. смртни исход од рака грлића материце забележен је у 16 од 100.000 случајева - за трећину мање у односу на период тридесетих година прошлог века.

Међутим, то је и даље двоструко више у односу на смртност од те болести код белих жена.

Та неуједначеност је опстала до данас.

Црне и хиспано жене и даље обољевају од рака грлића материце чешће него припаднице друге групе, „вероватно због тежег приступа Папаниколау тесту и терапији која се добија након њега", према извештају Центра за контролу и спречавање болести.

И када би успеле да дођу до теста, цнкиње имају барем 1.5 пута веће шансе да умру од обољења у односу на другу групу.

Тиха активисткиња

Подучавајући будуће лекарке и лекаре, Дикенс се суочила са још једним феноменом који је оптерећивао жене, како црне тако и беле: криминализовањем абортуса.

У болници Харлем је радила на одељењу за септички побачај са женама које су имале - или саме изазивале - абортус који је кренуо по злу.

То искуство ју је дубоко потресло.

„Једноставно сам осетила да те жене заслужују да буду збринуте, на исти начин као и било који други пацијент" присећала се касније.

„Наравно да не желите поново да видите те компликације."

Током шездесетих, у многим државама је још било противзаконито издавати контрацептивне пилуле неудатим женама.

Али 1967, пошто је почела да предаје на Медицинском факултету Пенсилваније, Дикенс је отворила акушерску клинику где је подучавала тинејџере о томе како делује контрацепција, подстичући их да је примењују.

До 1970, 40 од 50 тинејџерки које је саветовала и о којима се бринула као докторка почеле су да користе контрацепцију.

Дикенс је повезала будуће младе мајке са женама са сличним искуствима, понудивши им подршку социјалних радника, саветника за планирање породице, медицинских сестара, као и „мушкараца који помажу обесправљене", који су охрабривали очеве и нове мужеве да узму учешћа у таквим ситуацијама.

Организовала је часове подизања деце и обилазак одељења за порођаје за будуће мајке како би умањила њихове страхове од порођаја.

Осмишљавала је представе, часове плеса, као и посете козметичару.

Погледајте видео: Муке Пољакиња које желе да абортирају

Важније од свега другог, у време када су многе школе забрањивале трудним ученицама да похађају наставу, она их је охрабривала да наставе школовање или да се врате после порођаја.

„Веровала је да те младе жене имају будућност, а трудом на челу клинике им је упућивала управо ту поруку", каже Гембл, која је у време студија пратила рад Дикенсове са тинејџеркама-мајкама.

Као и увек, Дикенс је тај посао радила неприметно.

Њена стратегија се уклапа у начин на који су докторке у то време приступале репродуктивном здрављу као активизму, каже Жаклин Антонович, историчарка медицине и пола на пенсилванијском колеџу Мухленберг.

„На известан начин су обављале посао али без много буке око тога", каже она.

„Најбољи начин да се буде политичан јесте да се просто обавља посао."

Браун, ћерка Октавије Хелен Дикенс, на другачији начин тумачи како је мајка успевала да ради без привлачења пажње јавности.

„Нико се није обазирао на црне жене, њихов начин живота, њихове проблеме", каже она.

„И тако, пошто је њена пракса обухватала махом припаднике афроамеричке заједнице, могла је по сопственом нахођењу да подучава, ради и говори.

„А она је желела да подучава жене."

Дикенс је за многа постигнућа на пољу медицине добила признање за пионирски допринос.

После тога, велики напор је уложила како би обучила нове генерације.

Године 1969. именована је за асистенткињу декана Универзитета Пенсилванија задужену за проблеме припадника мањинских заједница, подстичући талентоване студенте - припаднике црне заједнице и других мањина - да постану доктори.

Током пет година повећала је тај број са три на 64 нова студента припадника мањина.

Један од њених ђака током 80-тих, Хорас Делисер, присећа се тренутка када је Дикенс позвала све црне бруцоше - у том тренутку, било их је само петоро-шесторо - да дођу код ње кући, пре почетка наставе на факултету.

Сећа се „њене фигуре и тог окупљања групе студената која ће постати наша мала заједница".

Делисер, пулмолог, сада је на позицији која је некада припадала Дикенс - помоћник декана за питања различитости и инклузије.

Још једна студенткиња, која је дипломирала на Универзитету у Пенсилванији, Флоренсија Грир Полајт испричала је да када је са колегиницама срела Дикенс средином деведесетих „биле смо свесне да смо у присуству краљице акушерства".

Али тек када је постала директорка Клинике за тинејџере, која се сада зове Центар за здравље жена Хелен О. Дикенс, сазнала је колико је Дикенс била значајна за црне докторке.

„Створила је пролаз који раније није постојао", каже Полајт.

„Несумњиво, било је револуционарка."

Дикенс би такву оцену сматрала непримереном.

Међутим, и Гембл сматра да је Дикенс, гледано из перспективе целокупне њене каријере, била „тиха активисткиња".

„Можда себе није тако доживљавала, али је засигурно тако памтимо ми, њени ученици", каже она.

„Није штрајковала са трнспарентом у рукама, већ је неуморно радила на унапређењу здравља црних жена."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]