Математика и историја: Интелигентни нумерички систем који је у Европи коришћен вековима, а потом потпуно заборављен

Аукцијска кућа Кристи је 1991. године добила драгоцени предмет који је пажњу привукао не само због лепоте већ и због мистериозних симбола урезаних у његову површину.

Инструмент је био средњевековни астролаб, који су наши преци користили за астрономске прорачуне.

Вероватно је био израђен у Шпанији крајем 14. века, а велика је вероватноћа да је променио много руку.

Међу експертима заинтересованим за њега био је и британски историчар Дејвид А. Кинг, који је сличне ознаке видео у рукопису из Нормандије, у северној Француској, датираном негде из истог времена.

Биле су то нумеричке нотације непознате чак и специјалистима за средњевековне студије и историју математике.

Измислили су га цистерцитски монаси крајем 13. века, а био је то начин за писање бројева коришћен у манастирима широм Европе најмање два века.

У оно време, арапски бројеви почињали су да се користе више од римске верзије, али проћи ће читави векови пре него што нови систем буде нашироко прихваћен.

Чини се да Цистерцити нису допринели овом спору ни на један начин: њихова нотација заправо је више била некаква трећа алтернатива, корисна европским монасима од Енглеске до Италије, од Шпаније до Шведске.

И уживала је извесну популарност, зато што је, за разлику од римских бројева, пружала могућност записивања било ког броја само једним симболом.

Међутим, попут римског система, тај цистерцистки није био лак за множење или дељење.

У време кад је штампана књига већ заменила рукописе као начин преношења знања, 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 и 9 већ су били освојили свет.

Римско I, V, X, L, C, D и M резервисало је своје место у историји.

Али цистерцитски бројеви били су одбачени до те мере да су само век касније већ постали мистерија.

Један изузетак, истиче Кинг, била је употреба ове нумерације све до 18. века за обележавање бројева на бурадима вина и лествице мерне шипке у Фландрији.

Цистерцински бројеви испливали су на површину свега неколико пута у историји, најистакнутије пошто су их усвојили масони у Паризу 1780. године, и у националистичким списима о немачком фолклору из 20. века.

Али како је систем - који је немачки ренесансни математичар Агрипа од Нетесхајма описао као „веома елегантне бројке" - заправо функционисао?

„Веома елегантне бројке"

Према Кингу, систем цистерцинских монаха био је заснован на простој нотацији која представља бројеве од 1 до 99, а који је у Енглеску из Атине донео монах Џон од Бејсингстоука почетком 13. века.

Временом је систем проширен тако да представи сваки број од 1 до 9.999 једном једином цифром.

У својој славној књизи Хроника мајора, бенедиктански монах и историчар Матео де Парис подучавао је како се они пишу.

На фигури испод, сваки кутак, или квадрант, садржи ознаку за хиљаде (1), стотине (2), десетице (3) и јединице (4), и то следећим редоследом:

Како се ширио цистерцинским манастирима, овај систем је доживео незнатне модификације у зависности од језика који су говорили монаси.

У једном тренутку, основна линија била је хоризонтална, али до 14. века, француски монаси су је вратили у првобитни положај.

Матео де Парис је истакао да је „најфасцинантније и оно што не проналазимо у случају римских или арапских бројева то да сваки број може бити представљен једним јединим знаком".

Проблем је, наравно, знати читати и писати уз помоћ овог система.

Али ако следите основна правила, неће бити тако тешко као што се на први поглед чини.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]