Венецуела и сиромаштво: „Нисам мислила да ћу гладовати под старе дане“

Пре четрдесет година, почетком осамдесетих, старост је за Норму Мухику била тек далека идеја.

„Имала сам 27. Управо сам се била удала и плесала сам салсу са мужем по дискотекама. Страшно смо волели Оскара Де Леона и Силију Круз", каже она са носталгијом, присећајући се младости у златним данима венецуеланскке престонице Каракаса.

„Понекад смо ишли у ресторан на кинеску храну, а викендом на плажу или у шетњу."

Норма данас има 67 година и дане проводи много другачије.

Због сталне девалвације боливара, венецуеланске валуте која трпи велику инфлацију, њена пензија која иначе износи 172 долара месечно сада је спала на мизерних долар и по - око 150 динара.

Њена скромна кућа, са кровом од цинка и малтером који се љушти са зидова, налази се на на крају стрмог, узлазног пута препуног рупа.

Соба је застрта отрцаним завесама, иконе Исуса и дотрајали намештај, али су подне плочице неким чудом остале у добром стању. Ту су и стара веш машина и шпорет на гас.

Одрастање уз звуке бубњева

Норма седи на малој пластичној столици, у донекле изношеној хаљини и копијама кроксица са вуненим чарапама на ногама.

Од рођења станује у истом, сиромашном делу града на ободу Каракаса, у брдовитом кварту под називом 23 Де Енеро.

„Мој тата је свирао таламбасе у оркестру. Овде у 23 Дe Енеро увек је било много салсе и меренгеа", каже она за ББЦ.

„Купила сам ову малу кућу са мужем и мало по мало - израдили смо је од песка и цемента. Кад сам напунила 40 година, Бог је услишио моје молитве и подарио ми мог сина јединца. Морала сам да се помучим да бих затруднела."

Елиесер, њен син, „никад није оскудевао ни у чему", каже она.

Рафаел Алкала, њен муж, радио је као администратор ИТ система у банци.

Норма је била службеница јавног сектора од 19. године, радећи на одељењу за социјалну помоћ при Министарству за образовање.

„Радила сам све: била сам секретарица, асистенткиња у канцеларији… Смена је почињала ујутро у десет, а ја сам завршавала увече у девет."

Болест

Норма је 2000. године на послу доживела мождани удар.

„Скочио ми је притисак, пала сам на под и слошило ми се", присећа се она.

На крају је успела да поврати говор и научила је да хода са штапом.

Међутим, није могла да се врати на посао, па је у септембру 2000. године отишла у превремену пензију због инвалидитета.

У то време, Нормина пензија је износила 172 долара (око 17.000 динара) месечно, што јој је омогућавало да намири све основне потребе.

Сиромаштво у Индији: Они роне за новчићима у светој реци Ганг

„Могла сам да приуштим довољно хране, плаћам телефонски рачун, купујем лекове и, уз то, мој муж је радио", каже она.

Имала је користи од промена које је 1999. године преко уставне реформе спровео бивши председник Уго Чавез.

Он је обавезао владу да исплаћује минимални доходак и пензију која је онда покривала њене основне потребе.

Кад је Нормин муж 2015. умро, то је постао Нормин једини извор прихода.

Колапс

У Венецуели, као и у многим државама, пензиони систем финансирају запослени који дају допринос постотком од своје плате како би плаћали пензије пензионерима.

Али многи радници, поготово висококвалификовани, напустили су земљу, укупни доходак је низак, а многи послови се обављају на црно, што значи да не дају никакве доприносе.

Терет за пензије 4,5 милиона пензионера у Венецуели пада углавном на државу.

Нафта је главни извор прихода за земљу: она доноси девет од сваких десет долара који се уливају у економију, само што је производња значајно опала од 2017. године.

Поред осиромашене владе, са ниским извором прихода, ту је инфлација која је једна од највећих на свету, и која уништава вредност националне валуте.

У последње три године, Централна банка је ограничила прилив америчких долара, који многи Венецуеланци доживљавају као гаранцију за њихов новац.

Као последица тога, америчка валута скочила је у небеса, док се боливар стрмоглавио, заједно са висином пензија.

За већину старијих, квалитет живота је нагло опао, због чега су они постали још угроженији.

Веома скроман живот

Пошто, због пада боливара, Нормина пензија износи једва 150 динара месечно, она од државе добија и друге врсте помоћи, коју власти дају у покушају да ублаже последице економске кризе.

Кад се саберу сви Нормини приходи саберу, она добија око 5 долара месечно - неких 500 динара - што је довољно за кило меса.

Међутим, Нормин приоритет није да купи месо, већ пилуле за притисак које мора да узима сваки дан.

Њих обично добија од државе преко Фармапатрије - ланца апотека које опскрбљују становништво основним лековима.

Али, пилуле не стижу увек на време, па се Норма труди да увек остави нешто новца са стране да би могла да их купи.

„Остављам оно мало што ми дају по страни да бих могла да купим лек кад ми затреба", каже Норма.

„Не могу да приуштим читаву кутију, али макар могу да купим пола кутије, која садржи 20 пилула."

Норма каже да су јој лекари рекли да мора да се стара да је њен притисак под сталном контролом да би умањила шансе за нови мождани удар.

„Хвала Богу па само неколико дана немам пилуле. Понекад се мој син жртвује да ми докупи мало. Кад их не узмем, не могу да спавам јер сам уплашена."

Да би стигла до локалне Фармапатријине апотеке, Норма мора да пешачи километар и по до најближе станице метроа.

Стрма падина око њене куће није наиван напор за Норму.

Она хода уз помоћ штапа по неравном тротоару пуном рупа, пролазећи поред уличних продаваца и кеса са смећем.

У повратку, док се пење назад кући, често прави паузе.

Вози се три станице - метро је бесплатан за људе њених година.

„Морам да ходам. Ако останем код куће, остаћу везана за кревет, а то не желим", каже Норма.

„Понекад ме боли стопало, зато што сам недавно пала и изврнула чланак. Мало је натечен, али ипак могу да ходам".

Врло мало хране

Нормина исхрана зависи искључиво од пакета са храном које влада дели онима са ниским приходима.

Кутија јој стиже сваких месец и по.

Последња је стигла са две киле пиринча, два пакета брашна за прављење арепа [венецулеански пљоснати хлеб], две киле пасте, неколико кеса леблебија и кафом.

„Овај пут није било шећера", каже Норма.

То није довољно хране и Норма каже да јој се „често заврти у глави".

„Данас ћу јести малу земичку од брашна, кафу и јаје које ми је неко поклонио за доручак. За ручак, леблебије и пиринач, и поново леблебије за вечеру."

„Прошло је дуго времена откако сам јела месо, пилетину, пила млеко; нисам мислила да ћу гладовати под старе дане. И нисам само ја, многи људи у крају су у истој ситуацији", додаје она.

Норма каже да њен син није тренутно у позицији да јој помогне.

„Он има 25 година, ожењен је и има двоје деце. Донедавно је зарађивао минималну плату у ресторану, али то се окончало са избијањем пандемије. Он пече колаче са женом да би саставио крај с крајем."

Слаба струја и жута вода

Из времена док је још могла да купује апарате за покућство, Норма чува стару машину за прање веша која још ради, фрижидер и телевизор који јој пружа разоноду.

Међутим, Норма страхује да би нагли падови напона и стални нестанци струје нашкодити апаратима.

„Тако се оштетила микроталасна пећница", каже она забринуто.

„Не могу више да је укључим, а сад је немогуће купити нову"

И није се само довод електричне енергије погоршао у крају.

„Скоро увек два дана недељно немам воде", објашњава.

„Срећом, док је још мој муж био жив, купио је пластични резервоар који ми стоји у купатилу. Али вода је, кад стигне, веома прљаво жута, тако да морам да је прокувавам."

Норма избегава политичке теме.

Не жели да каже да ли је подржавала бившег председника Чавеза и да ли ће гласати на децембарским парламентарним изборима.

Она, зато, наговештава да је резигнирана: „Више не очекујем ништа добро; све је увек само све горе."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]