Рат светова: Да ли је драма Орсона Велса заиста изазвала толику панику у Америци

Орсон Велс у емисији 1970. године
Потпис испод фотографије, Орсон Велс у емисији 1970. године
    • Аутор, Професор Џозеф Кембел
    • Функција, Амерички универзитет у Вашингтону
  • Време читања: 3 мин

Масовна паника и хистерија преплавиле су Америку у Ноћи вештица 1938. године, када је сувише уверљива радио драма Рат светова толико уплашила људе да су многи од њих потражили спас на улици или околним брдима.

Радијска емисија која их је тако престравила говорила је о инвазији Марсоваца који користе смртоносне пламене зраке и памти се као ниједна друга.

Или прецизније, погрешно се памти као ниједна друга.

Радио нереалност

Паника и ужас који се често доводе у вези са Ратом светова нису имали ни приближно те размере у ноћи пре 82 године.

Сигурно су неки Американци били уплашени или узнемирени оним што су чули. Али већина слушалаца, ипак, није. Препознали су да је реч о паметној и забавној радио драми.

Драматизација Рата светова била је идеја Орсона Велса, режисера и звезде тадашњег радијског Меркјури театра, једносатног програма који је емитован недељом увече на радију ЦБС.

Велсу је тада било 23 године. Овам вундеркинду вечну славу донеће остварење Грађанин Кејн из 1941. године.

Његова адаптација Рата светова, који је написао Х. Џ. Велс и објавио 1898, била је готово бриљантна.

A radio broadcast of 'The War Of The Worlds' in 1952

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије, Драматизације Рата светова биле су касније широм света изведене, на слици је британска изведба из 1952.

Оно што је емисију учинило толико упечатљивом била је употреба наводних радио извештаја који су говорили о првом слетању марсовских освајача близу Принстона у држави Њу Џерси и њиховом брзом и смртоносном напредовању до Њујорка.

Америчка публика се навикла да вести прекидају радио програм. Често су их чули током предратних година у Европи крајем лета и почетком јесени 1938.

Велс је одиграо на ту карту и остварио запањујући ефекат. Тиме је створио укусан и жилав медијски мит.

Новинске ступце широм Америке пунила је прича о ужасу који је наводно изазвала Велсова емисија.

„Слушаоци у паници, драму схватили озбиљно", писао је Њујорк Тајмс. „Лажи са радија уплашиле нацију", завапио је Чикаго Хералд.

„Американце терорисали људски Марсовци с радија", навео је Сан Франциско Хроникел.

Претеривање са ефектом

На основу неколико извора данас знамо да су наводи о хиљадама успаничених Американаца прилично претерани.

Хедли Кентрил, психолог са Универзитета Принстон, процењује да је око шест милиона људи слушало Рат светова. Од тог броја је можда 1,2 милиона било „уплашено" или „потресено" оним што су чули, утврдио је Кентрил.

„Уплашено" или „потресено", наравно, тешко могу бити синоними за „напад панике". На крају, подаци овог психолога сугеришу да већина слушалаца, ипак, није била узнемирена због радијске емисије.

Пажљиво читање штампе из тог времена открива да је прича о страху те ноћи била прилично претерана.

Новине су писале опсежне извештаје о хиљадама или чак милионима успаничених Американаца, али су нудиле мало поткрепљења за то.

Већина њих је штампала депеше агенција попут Асошијејтед преса, које су прорачунале да је било широко распрострењеног страха на основу малог броја раштрканих примера и анегдота.

Новине, ипак, нису известиле о повређенима или погинулима који се доводе у везу са Ратом светова, а да је било панике и хистерије широм Америке те ноћи сигурно би било много повређених и преминулих.

За штампу, такозвана „паника због емитовања" била је изврсна могућност да се обруши на радио, и даље нови медиј који им постајао озбиљна конкуренција у објављивању вести и реклама.

Водећи ступци у новинама у данима који су уследили после емитовања допринели су да се стекне утисак о хистерији.

„Радио је млад, али има одговорност одраслих", гунђао је Њујорк Тајмс. „Није још овладао собом ни средствима које употребљава".

Упркос климавој основи, мит о масовној паници остаје чврсто повезана са програмом Рат светова. То је делом заслуга и Орсона Велса, неваљалог дечака генија који је најбоља дела направио пре 30. године.

И то је прича сувише пријатна да не би била истинита.

Џозеф Кембел је професор на Америчком универзитети у Вашингтону. У књизи Погрешно схваћен (Getting It Wrong) писао је је овоме. Често се бави тазбијањем митова на блогу Media Myth Alert.

Presentational grey line

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]