Корона вирус и животна средина: Како се решава проблем медицинског отпада у здравству

Кад је хируршкиња Клер Тевес (није јој право име) слетела у Сингапур са Филипина на шестомесечну специјализацију, знала је да ће јој бити потребно неко време да се прилагоди.

Тевес је долазила из болнице која задовољава потребе сиромашнијег друштва у развоју, да би радила у медицинској установи најсавременијег типа у много богатијој земљи.

Спремила се да увећа сопствено знање у овој установи светског ранга и да се суочи са другачијим свакодневним медицинским изазовима.

Али кад је стигла, доживела је веома другачији културолошки шок: како нова болница користи пластику.

У операционој сали, справе као што су пластични ретрактори - који се користе за држање хируршких резова отвореним - користили су се једном по пацијенту а потом бацали на крају захвата.

У њеној матичној болници на Филипинима, иста справа била би детаљно стерилисана и поново употребљавана све док се не би истрошила и постала неупотребљива.

Кад је видела како се ови артикли који спасавају животе бацају, а толико су тражени на Филипинима, Тевес је одлучила да нешто уради по том питању.

„Кад сам видела сав тај отпад, помислила сам да ћу спасти сваки комад опреме за једнократну употребу које могу да се дочепам како бих могла да је рециклирам и вратим у оптицај", каже она.

Била је то одлука која би могла да изнервира неког у сингапурској болници да није спроведена дискретно и уз помоћ пријатељски настројеног особља.

На крају је она успела да напуни позамашни кофер „једнократним" хируршким справама које би иначе биле бачене.

Можда ће вас занимати и пет савета о томе како да смањите отпад који стварате

Бављење утицајем здравства на животну средину, од пластике до ослањања на фосилна горива, брзо може да прерасте у острашћену расправу.

На крају крајева, кад је у питању спасавање живота, пацијент који се налази испред доктора увек је његова прва брига.

„Веома је добро у теорији причати о здравству и његовом отиску у животној средини, који није безначајан", каже кардиолог Рајан Ко из Хонгконга.

„Али потпуно је друга ствар кад сте на првој линији фронта у здравству.

„Од нас се као доктора захтева да нам непосредне потребе и захтеви пацијената буду приоритет и то мора прво да се решава."

Чак се и Тевес слаже с тим - њена мотивација приликом спасавања справа била је да ту опрему обезбеди пацијентима на Филипинима.

„Бављење одрживошћу није нам баш високо на листи приоритета; све што радимо, радимо да бисмо помогли пацијентима", каже она.

Други истичу да је у ширем смислу одрживост такође помагање пацијентима - или, тачније, спречавање да људи уопште морају да иду у болницу.

Узмите на пример емисију угљеника у здравству - кад би здравство било земља, била би пети највећи емитер гасова ефекта стаклене баште на планети, према подацима непрофитне организације Health Care Without Harm.

То је отисак угљеника који је исти као емисија 514 електрана на угаљ, или 4,4 одсто свих глобалних нето емисија.

Више од половине тога је резултат трошења енергије: гас, пара, климатизација и оперативне емисије.

„Сагоревање фосилног горива даје велики допринос смрти од загађења ваздуха, које убија више од четири милиона људи широм света сваке године.

„Више од туберкулозе, више од маларије и више од сиде заједно", каже Гери Коен, председник и суоснивач организације Health Care Without Harm.

Цена отпада

Један од проблема је што они који су на првој линији фронта често виде пружање нужне здравствене неге и еколошку свест као избор или/или.

„Тешко је размишљати о одрживости кад то морамо да вагамо наспрам безбедности пацијента", каже Ко.

Али шта ако би лекари радили у здравственом систему у ком не би морали да бирају између та два?

Понекад је за промену довољно пуко оспоравање основних претпоставки.

На пример једнократна пластика; здравствени радници из првих редова истичу да постоји легитимна потреба за једнократном пластиком, првенствено да би се спречило да се заразне болести запате и рашире - а Ковид-19 је савршен пример те потребе.

Иако нико неће тврдити да је безбедно бацање употребљеног опасног материјала за личну заштиту кључно кад су у питању заразне болести као што је Ковид-19, само 15 одсто здравственог отпада заправо се класификује као „опасан" - отпад који би могао да буде извор заразе, радиоактиван или токсичан.

Осталих 85 одсто медицинског отпада није много другачије од отпада који гомиламо код куће или на послу.

Тај отпад могао би да укључује искоришћене посуде за храну, материјале за амбалажу или рукавице ношене да би се прегледао незаразни пацијент.

До смањења би могло да дође управо код тих неопасних 85 одсто.

„У главама људи, и једнократна заштитна опрема и једнократна медицинска опрема се доживљавају као безбедније. Али то није нужно истина", каже Тони Капон, директор Института за одрживи развој Монаш.

„Кад сам започињао медицинску каријеру, уобичајена пракса била је да се ствари перу или стерилишу.

„Медицинска опрема се рутински чистила, стерилисала и поново користила."

А онда је ту и питање трошка.

Сматра се да једнократна опрема која се баца кошта мање него залихе које морају пажљиво да се одржавају да би се спречила зараза и претерано трошење материјала.

Али на дуже стазе, цена сталне замене справа је висока.

Неурохирурзи у једној канадској болници смањили су трошкове за 570.000 америчких долара умањивши употребу једнократне опреме за 30 одсто.

Пластичне рукавице су добар пример.

Соња Рошник, бивша директорка Јединице за одрживи развој при енглеској Националној здравственој служби, сећа се кад су сестре у лондонској болници Грејт Ормонд схватиле да здравствени радници бирају да користе нехируршке рукавице уместо да перу руке кад извршавају задатке као што су премештање кревета или купање беба.

Кад су сестре почеле да опомињу особље да рукавице нису намењене у те сврхе, употреба рукавица је опала, каже Рошник.

Болница је успела да смањи употребу пластичних рукавица, уштедевши 21 тону пластике и као резултат тога 120.000 долара.

Рошник, која је сада директорка за међународну климатску политику у Health Care Without Harm, додаје да би „ова професија могла још много тога да учини у вези са чишћењем уколико би поново почела да користи неке артикле и уколико се уложи свестан напор да се отпад раздваја ефикасније, јер не мора свако смеће да иде у систем обраде високо заразног материјала."

Можда ће вас занимати и како су се Белоцрквани изборили да се реше опасног отпада

Свакако постоји начин.

Анкета спроведена 2018. године на четири локације клинике Мејо широм Сједињених Америчких Држава показала је да једнократна пластика чини најмање 20 одсто медицинског отпада који настаје у америчким болницама.

Од анкетираних, 57 одсто није знало који артикли у операционим салама могу да се рециклирају, 39 одсто је рекло да понекад или никад не рециклира, а 48 одсто „нема довољно знања" о рециклирању.

Одсуство ефикасног медицинског система рециклаже представља део ширег проблема у овој професији.

Коментаришући улогу здравства у глобалној климатској кризи, ванредна професорка анестезиологије на Универзитету Јејл Џоди Шерман назвала је еколошку одрживост „неприкосновеном димензијом квалитетне здравствене неге."

Она и њени коаутори истакли су и да традиционални начин процене успеха и неуспеха у здравственом систему у целини тек треба да урачуна цену загађења узводно и низводно у ланцу набавке у овој области, од извлачења ресурса до руковођења отпадом.

И док је медицински отпад тренутно видљивији него икад, истраживачи позивају да се почне са расправом о отпаду у здравству и његовом еколошком отиску.

„Корона вирус би могао да постане катализатор, зато што би људи могли да схвате да уништавањем наше околине настаје све више болести оваквог типа", каже Рошник.

„Да ли ми као људи желимо да живимо тако? Или ћемо рећи: уколико желимо да будемо здрави, наша планета мора да буде здрава - и од свакога од нас се тражи да урадимо нешто по том питању."

Можда ће вас занимати и како се Љубљана решила ђубрета

Климатско здравље

У САД, Медицински центар у Бостону користи соларну енергију да намири енергетске потребе тако што купује струју са соларних фарми, уштедевши на тај начин 25 милиона долара.

Кливлендска клиника, која је уложила у изградњу 15 међународно сертификованих енергетски ефикасних зграда, смањила је потрошњу енергије за 19 одсто, што је износило 50 милиона долара уштеде.

Мере енергетске ефикасности такође су смањиле потрошњу енергије у канадском Здравственом центру на Универзитету Мекгил.

То је довело до уштеде од 1,5 милиона америчких долара годишње, а болнички програм рециклаже електронског отпада обрадио је током једне деценије 52 тоне електронских уређаја.

Друге болнице проучавају ланце добављача хране као начин да њихове операције постану еколошки одрживије кад је у питању емисија угљеника.

Медицински центар Универзитета у Вашингтону почео је да користи одрживије и ефикасније системе набавке хране како би поправио свој отисак угљеника, радећи са унијом локалних фармера да би набавио локално узгојену, органску храну и за пацијенте и за муштерије које плаћају.

Здравство Сан Дијега са Универзитета у Калифорнији елиминише отпатке од хране или компостирањем или донирањем непоједених оброка; њихов циљ је да до 2030. године смање све своје емисије у вези са храном за 25 одсто.

Поред угљен диоксида, здравство се умногоме ослања на неколико јачих гасова ефекта стаклене баште; оперативне сале се ослањају на гасове за анестезију десфлуран, севофлуран и азот оксид, који су гасови ефекта стаклене баште.

Само 5 одсто ових гасова заправо уђе у пацијентов систем током операције - остатак се испушта као медицински отпад.

Ови халогенисани гасови имају потенцијал за глобално загревање и до 2.000 пута већи од угљен диоксида. Истраживачи су предложили смањење емисија употребом технологије за хватање гаса која користи канте за сакупљање неискоришћених анестетика.

Можда ће вас занимати и прича породице са Умке која је са комшијама очистила обалу Саве

„Болничке управе можда имају много тога што морају да ураде да би одрживост 'профункционисала', али у стварности би сваки здравствени радник требало да мисли о томе како се користе производи", каже Рошник.

„Клиничка пракса на одрживи начин захтеваће да сваки здравствени радник размишља о њој."

Као што показују напори Клер Тевес у Сингапуру да сачува медицинску опрему која може поново да се искористи, понекад се пружање најбоље неге пацијентима и одрживост природно поклапају.

А тамо где се то не деси, питање је како преобликовати здравствени систем да не постоји избор између спасавања живота и животне средине.

„Оно што здравље представља данас јесте бављење факторима од којих се људи уопште разбољевају а не само лечење болесних људи", каже Коен из Health Care Without Harm.

„Морамо да наведемо здравство да се бави властитим климатским отиском, да буде сидро отпорности у заједницама којима служи, и да постане заговорник еколошког здравља и правде."

Имајући у виду ризик по здравље од загађења ваздуха, климатских промена и пластичног отпада, довођење здравства у ред заправо би могло да се претвори у прилику да се спасе много више живота.

Смањење емисије гасова ефекта стаклене баште можда је најдиректнији начин како здравствене установе могу да усвоје про-еколошко понашање и буду корисне по људско здравље.

Мимо болести и смрти које изазивају повећани екстремни временски услови широм света, топлотни таласи и подизање нивоа мора, смањење емисија често долази уз смањење трошкова који би могли да се каналишу назад у здравство.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]