Криза у свету и без пандемије: Пет проблема на видику

Можда разумљиво, пандемија Ковида-19 изгурала је многе друге међународне приче из актуелних вести.

Глобална је, смртоносна је и вишезначна, поставља разна питања, не само око тога како ћемо реаговати на првобитну кризу, већ и у вези са начином на који ћемо организовати наша друштва и водити послове.

Од избијања кризе неки велики међународни проблеми остављени су по страни и сада би могло бити прекасно да се позабавимо њима. Неки други су у међувремену постали много акутнији. А неке владе користе дистракцију пандемије Ковида-19 да реализују дугогодишње амбиције.

Ево пет проблема на које морамо да обратимо пажњу у недељама и месецима пред нама.

Обновљена трка у нуклеарном наоружавању?

Нови Споразум о стратешком смањењу наоружања, илити Нови почетак, који ограничава далеке домете нуклеарног арсенала којим САД и Русија прете једни другима, истиче почетком фебруара следеће године. Све је мање времена да се он обнови. Ово је последњи од великих споразума о контроли наоружања наслеђених из Хладног рата који још увек опстаје.

Без њега, постоји оправдана бојазан да одсуство ограничавања и мањак транспарентности могу да доведу до нове трке у нуклеарном наоружавању. Чињеница да се граде оружја као што су невероватно брзи надзвучни пројектили даје овој претњи нову димензију опасности.

Русија делује спремно да обнови споразум, што би само по себи требало да је једноставно у процедуралном смислу. Трампова администрација, међутим, делује решено да одустане од споразума Нови почетак уколико не буде могла да га прошири тако да он обухвати и Кину. У Пекингу не постоји апсолутно никакво интересовање за улазак у овај режим. А сад је већ ионако прекасно да се направи нацрт свеобухватног новог документа.

Дакле, уколико се Вашингтон или макар нова администрација не предомисли, изгледа да би споразум Нови почетак могао да оде у историју.

Појачане тензије са Ираном?

Спор око америчког повлачења из споразума о нуклеарном наоружању који треба да ограничи нуклеарне активности Ирана прети да добар споразум направи лошим.

Тренутно је на снази широки ембарго Уједињених нација који спречава да државе продају разне врсте напредног наоружања Техерану. Али према резолуцији УН-а која подржава овај нуклеарни споразум, тај ембарго на наоружавање истиче 18. октобра ове године. Ирански председник Хасан Рохани већ је упозорио да ће, уколико САД успе у намери да обнови ембарго, бити „озбиљних последица".

Међутим, мале су шансе да ће Русија пристати на продужавање ембарга на наоружавање. У ком ће случају Трамп желети да се Европљани позову на механизам у нуклеарном споразуму који враћа много шире економске санкције против Ирана (исте оне које су у највећој мери биле укинуте после постизања споразума).

Трампов почетни потез је, у најмању руку, изузетан. САД су изашле из споразума и од тада само повећавају притисак на Техеран. Иран је прекршио многе од услова споразума, али не нужно на начине који нису исправљиви.

Сада, међутим, изгледа као да администрација жели да каже да би Иран требало да се држи споразума који је САД напустила или да се суочи са поновним санкцијама. То је покушај Трампове администрације, као што је рекао један виши бивши званичник из Обаминог времена, „да истовремено задржи колач и да га поједе."

Односи између САД-а и Ирана ће се још више погоршати, а постојеће тензије између Америке и кључних европских савезника само ће се појачати. А није да је ембарго на наоружавање значајно променио регионално понашање Ирана нити његову способност да наоружава посреднике.

Израелов покушај анексије на Западној обали?

Дугорочна израелска серијска предизборна кампања приведена је крају тако што је угрожени премијер Бењамин Нетањаху остао на положају, макар на неко време, после споразума о подели власти са једном од главних опозиционих странака.

Упркос судским случајевима који су покренути против њега - заправо, можда баш због њих - Нетањаху предлаже контроверзну националистичку агенду која подразумева жељу за припајањем више области на Западној обали коју је Израел окупирао, практично их претворивши у трајни део Израела.

То ће највероватније једном за свагда уништити сваку шансу за „решење две државе" - упркос одредби за њега у мировном плану Доналда Трампа - које је било све слабија нада многих који желе да виде трајни мир између Израела и Палестинаца.

Сами Палестинци већ оштро протестују, а неколико европских влада и са других места позивају на опрез, у неким случајевима говорећи о потенцијалним санкцијама уколико се настави са оваквом политиком. Као и увек, став Трампове администрације биће кључан. Хоће ли она практично дати зелено светло за тај потез или ће позвати на уздржаност?

Свакако изгледа као да је Нетањаху био осокољен одлукама председника Трампа да подржи Израелово припајање окупиране сиријске Голанске висоравни и да пресели америчку амбасаду у Јерусалим. Актуелни став Америке је двосмислен, уз наговештаје да ће подржати припајање у областима Западне обале уз услов да Израел пристане на преговоре о палестинској држави.

Неки аналитичари верују да би, након што је искористио питање анексије да мобилише националистичку подршку током изборне сезоне, Нетањаху могао да пронађе начин да одустане од тога. Можда ће му Американци у томе помоћи, будући да не постоји начин да тврдокорни израелски националисти желе да виде било какву палестинску државу.

Али, у сваком случају, очекује нас трновит период.

Брегзит: Није нестао

Ово је израз који су многи од нас у међувремену малтене заборавили.

Али сат откуцава: прелазни период после изласка Велике Британије из Европске уније истиче 31. децембра. Преговори о условима њиховог будућег односа почели су пипаво, али не постоји никаква назнака да влада премијера Бориса Џонсона уопште размишља о било каквом одлагању или продужетку прелазне фазе.

Међутим, пандемија је променила читав контекст Бгрезита, поготово изазвавши економске проблеме од којих би опоравак могао да траје годинама. Чини се да је у Великој Британији мали апетит за оживљавање старе расправе. Времена за то ионако више нема.

Иако првобитна реакција Европске уније на кризу са Ковидом-19 није представила савез у посебно повољном светлу, до одређене мере он се опоравио. Неће нестати. А ни сама Велика Британија није дала сјајан пример у руковању кризом.

Излазак Велике Британије из ЕУ представљаће притисак за обе стране. Можда ће довести до већег консензуса којим ће се руководити њихов будући однос. Али измучена економском рецесијом и крећући се у много мање пријатељски настројеном свету, кључне економске и дипломатске одлуке - колико подржати Американце? колико се супротставити Кини? - имаће по Велику Британију много озбиљније последице.

Климатске промене: Стварно крупан проблем

Глобална реакција на пандемију на неки начин је тест полигон за способност међународне заједнице да се избори са највећим и најсложенијим међународним изазовом од свих - климатским променама.

У погледу сарадње, искуство са Ковидом-19 до сада је показало врло мешовите резултате. А тензије које ће вероватно опстати и у пост-пандемијском свету у великој мери ће додатно компликовати ствари.

Враћање „процеса" борбе против климатских промена на прави колосек је једна ствар - кључни састанци, као што је климатска конференција УН-а Цоп26 која је требало да буде одржана у Глазгову у новембру, одложени су до следеће године.

Али остаје питање до које мере се променио међународни менталитет? Хоће ли постојати обновљени осећај хитности и циља? И колико ће нови светски поредак дозволити да се иде далеко са убрзаним напретком у вези са овим страшно сложеним питањем?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]