Тинејџерка у соби без врата: Одрастање у кући у којој се све види

Као дете, Шели Клајн је завидела пријaтељима на традиционалним домовима у којима су живели.

Одрасла је у „провидној" кући у једном сеоцету у Шкотској, коју је дизајнирао водећи модернистички архитекта Питер Вомерсли.

Шелин отац је био утицајни дизајнер текстила и модни креатор Бернат Клајн, а у њиховом дому редовно су организоване ревије за уреднике који су авионом стизали из Лондона.

Пореклом из Сенте, Клајн је скоро непознат на Балкану, који је напустио тик пред избијање Другог светског рата.

Његова ћерка Шели је написала књигу о животу у кући познатијој као Хај Сандерленд, близу градића Селкирк.

„Било је лепо, али мислим да као дете нисам схватала да то није норма, био је то само дом", рекла је Шели.

„Знам да сам била много више љубоморна на другаре што живе у традиционалнијим кућама."

Ово здање - које је добило врхунску ознаку Шкотског историјског архива за животну средину - описано је као „кључно дело" Питера Вомерслија.

Архитекта из Бордерса дизајнирао је ову геометријски модуларну грађевину крајем педесетих година 20. века.

Ко је Бернат Клајн?

На Балкану се мало зна о човеку кога многи сматрају оцем шкотске модне и текстилне индустрије. Рођен у Сенти 1922. године, у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Тик пред избијања Другог светског рата, уписао је Уметничку академију у Јерусалиму, да би 1945. године наставио студије у Енглеској.

Убрзо је покренуо сопствену текстилну и ткачку производњу, осмишљавајући нове материјале који су провукли пажњу чувених креатора попут Коко Шанел, Пјера Кардена, Баленсијаге, Кристијана Диора и Ива Сен-Лорена.

Током 1970-тих је почео и сам да креира моделе, а остао је запамћен по егзотично разнобојним твидовима, нежном коришћењу мохер вуне и плиша, али и сликама и акварелима шкотске природе.

Добитник је бројних врхунских награда у модној и текстилној индустрији. Једно крило Националног музеја Шкотске посвећено је Клајновим радовима.

Преминуо је 2014. године.

„Желела сам врата којима могу да залупим"

Шели је рекла да је кућу доживљавала као „лепу и забавну" док је била мала - али су се ствари промениле кад је постала мало старија.

„Као тинејџерка сам желела врата којима могу да залупим, као и места на која просто могу да одем, сакријем се и мало се осамим", објаснила је она.

„У кући веома отвореног плана од стакла, то баш и није тако лако."

„Нисам имала врата на соби све до 13. године - кад сам захтевала да их мој тата угради зато што сам желела мало приватности."

Она је објаснила да дизајн, иако прелеп, није био увек лак за живот.

„Има проблема кад се баш не осећате изоловано од спољног света", рекла је.

„Била је то више идеја да људи могу да завире унутра, мада нас нико није шпијунирао нити вирио, већ би се људи изненада појављивали на прозору."

„Као дете, мислим да сам се прилично плашила да ће људи завиривати унутра по ноћи."

Њен отац Бернат Клајн, рођен је у тадашњој краљевини Југославији. Изгубио је мајку у Аушвицу, и дошао да студира текстил на Универзитет у Лидсу 1945. године.

На крају је завршио радећи у Единбургу, пре него што је био пребачен у јужну Шкотску, што је испочетка деловало „помало као шок".

Али он и његова жена Маргарет, коју су сви звали Пеги, заволели су овај крај и одабрали га као локацију за свој необичан дом.

Имање се нашло и у средишту модне индустрије, пошто је Клајн радио са именима што су Шанел, Диор, Пјер Карден и Ив Сен Лоран.

„Држали смо модне ревије у кући", присетила се Шели.

„Сви модни уредници долетели би из Лондона и имали бисмо модне ревије на писти у кући и томе слично, што је било страшно забавно."

Међутим, као дете, Ширли су више занимали пријатељи фармерског порекла него одећа.

Напустила је Бордерс у позним тинејџерским годинама и радила у издаваштву у Лондону, да би се скрасила у Корнволу.

У Шкотску се вратила како би се старала о оцу после смрти њене мајке 2008. године.

„Била сам у педесетим и то је било прилично тешко, зато што је он био велики чистунац по питању тога што може а шта не може да уђе у кућу."

„Имала сам много викторијанског намештаја који га је ужаснуо."

„Тако да само водили мале битке у позном делу живота док сам се старала о њему."

Она је то описала као добар однос, мада понекад жустар.

„Обоје смо давали све од себе", рекла је она.

„Имао је веома формирано мишљење о томе како ствари изгледају и није му било пријатно ако нешто није изгледало баш како треба."

„Његово непосредно окружење му је било веома важно, али је био невероватно великодушан, духовит човек - али и веома тежак због његове јединствене визије."

Шели је навела да је постојала једна конкретна особина коју није наследила од њега.

„Нисам баш најуреднија особа на свету а он је био беспрекорно чист, тако да је њему живот са мном прилично тешко падао у његовој кући, зато што остављам трагове разарања за собом где год да одем", рекла је она.

„Њему је то било невероватно тешко - обоје смо морали да се учимо стрпљењу."

„Доводио би ме до лудила моментално чистећи за мном ако сам кувала или радила нешто. Окренула бих се и ствар коју сам тражила само је нестала."

Кад је њен отац умро 2014. године, породица је схватила да је кућа превелика да Клајн живи у њој сама, тако да је на крају одлучила да се опрости од њихове „провидне" куће.

„Требало ми је три и по године да скупим храброст да је дам на продају, а опраштање од ње ми је сломило срце, не знам како то другачије да назовем", рекла је Шели,

„Али нашли смо неке предивне људе који су је купили, надам се да уживају у њој онолико колико смо и ми."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на[email protected]