Није мода све што сија: Манекенке у дуговима

Како недеље моде парадирају једна за другом - у Њујорку, Лондону, Милану и Паризу - стотине модела сјате се у четири престонице моде у нади да ће наћи посао.

Али многе међу њима ће се вратити кући у финансијски тежој ситуацији него кад су дошле.

Ана* ради као модел од седамнаесте године. Шетала је пистом за Праду, Малбери, Ком де Гарсон и многе друге модне куће.

Међутим, ни после три године није успела да отплати свих 10,000 фунти које дугује агенцијама за моделинг које је запошљавају уз проценат.

„Почела сам да тонем у дугове чим сам почела да радим као модел", каже она за ББЦ.

Прва агенција с којом је Ана потписала уговор, у једној европској земљи, позајмила јој је 400 евра за пробно снимање. Тај новац је забележен у њеном досијеу у агенцији.

Онда су је авионом пребацали у Лондон за аудицију, и трошкове тог пута придодали њеном рачуну, са све смештајем и трошковима живота. Сума коју је дуговала почела је да расте.

„Питали би ме желим ли возача, али ми не би рекли колико је то скупо, и да ја треба да га платим", каже она.

За моделе је проблем што ће им њихове агенције унапред платити лет, смештај и трошкове, али ће, по стандардној пракси модне индустрије, захтевати да повратак тог новца.

Ако модел отпутује на, на пример, Недељу моде у Лондону, и тамо не добије ангажман, дуговаће својој агенцији суму утрошену за пут и трошкове.

Ана се суочила са овим проблемом када је, са осамнаест година, отишла у Америку због аудиција на њујоршкој Недељи моде, на које није отишла јер се разболела.

Две пуне године имала је мизерна примања, пошто су јој агенције у Паризу, Лондону и Њујорку преусмеравале хонораре у отплату нагомиланог дуга, каже.

Екатарина Ожиганова каже да је крајње време да се скрене пажња на скривени проблем дугова које модели стичу док покушавају да се пробију у једној од најнесигурнијих професија на свету.

Екатарина, пореклом из Русије, ради у Паризу, где је суоснивачица Адвоката за моделе, првог француског удружења за заштиту права модела.

„Некад је поменути сексуално насиље било табу", каже она.

„Сад се диже галаму око сексуалног израбљивања, али нико не би да прича о новцу. О томе сви ћуте."

Будући да се успех у овој индустрији делом мери и свотама које зарадите, модели ретко проговоре о том проблему.

Међутим, иза кулиса, тврди Ожиганова, Адвокати за моделе помажу манекенима да боље воде своје финансије.

„Највећи проблем је неинформисаност", каже она. „Модели не знају шта треба да добију."

Модели из целог света могу да западну у финансијске потешкоће, али они из сиромашнијих земаља су посебно рањиви.

„Као са сваким радником који дође у богатију земљу", каже Ожиганова.

„Имају велики проблем с разумевањем језика, не могу да прочитају уговор. Скачу у непознато."

Додатни проблем је што модела има толико да посла буде веома мало, па и хонорари бивају често ниски.

Послови у неким часописима, на пример, не плаћају се уопште. Хонорари варирају од 50 евра за дан посла, 1,000 евра за учествовање на ревији током Недеље моде, па све до десетине хиљада евра за појављивања у кампањи неког бренда.

Међутим, дуг који накупе модели није обичан дуг, каже Џон Хорнер, директор Удружења британских манекена и агенција.

Уколико млади модел не успе у индустрији, не гоне је због новца који „дугује", каже Хорнер. Агенција отпише оно што је уложила у њу.

„Не висе моделима за вратом као [британска агенција за позајмице] Вонга", каже он. „Ми преузимамо њихов дуг."

Модели 1, лондонска агенција коју води, води рачуна о укупно 60,000 евра дуговања десетина модела, каже. Дуг који се можда никад неће вратити, ако моделима не крене каријера у овој индустрији.

Хорнер каже да су агенције у обавези да сваког месеца моделима издају детаљан рачун, где се таксативно наводи сваки трошак придодат на њихов рачун у агенцији. Он, међутим, сумња да га модели редовно проуче.

Најуспешнији модели убрзо врате почетни зајам и почну да зарађују, каже он.

Естер Кинир-Дерунгс је суоснивачица Линден Стауб, мале агенције основане у Лондону пре три године са циљем да установи бољи однос према моделима.

По њој, аванси и одштете спадају у „природу овог посла".

Проблем је у томе, каже, што многе агенције гледају на девојке као на „једнократну робу", док је јавна тајна да је на недељама моде многим агенцијама приступ да на стотине девојака „баце на писту и виде која се запат

Често су девојке из источне Европе најрањивије, каже она.

Родитељи их све задовољни шаљу у бели свет, верујући да је то њихова „велика прилика", па не поставе довољно питања. А саме девојке немају никакво искуство вођења сопствених финансија нити каријера.

„Сматрамо да је наша обавеза да од првог дана обучавамо сваки модел о финансијама, без обзира да ли су је спазили у Сибиру, Африци или у Лондону", каже Кинир-Дерунгс.

Кендис* је француски модел источноафричког порекла. Каже да, кад је почињала, није имала појма да ће јој наплаћивати путне и остале трошкове.

„Кад добијеш први посао, тад схватиш да га ниси добила тек тако", каже.

„Одеш да се распиташ за хонорар, а они ти кажу: 'Немате новца јер сте задужени.' Тад схватиш", каже она.

По њој, иако агенције на себе преузимају финансијски ризик, на моделе се сручи психолошки терет.

„Увек делује као коцка да одлетиш на Недељу моде и ризикујеш да ћеш се кући вратити у већим дуговима него кад си одлазила", каже.

„Можда 40 одсто, можда више, вратиш се кући ни са чим. Зато је овај посао тако пун стреса," каже.

*Имена саговорница су промењена због заштите приватности".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]