Борци иранске опозиције који не смеју да мисле на секс

Шест година Албанија служи као дом за једну од највећих иранских опозиционих група, Муџахедин-е-Калк, илити МЕК. Али њих је напустило стотине чланова - од којих су се неки жалили на строга правила организације која се тичу целибата и контроле над контактом са породицом.

Тренутно десетине њих бораве у главном граду Албаније Тирани, у немогућности да се врате у Иран или да нормално наставе са својим животима.

„Нисам причао са женом и сином више од 37 година - мислили су да сам умро. Али рекао сам им: 'Не, жив сам, живим у Албанији…' Они су плакали."

Први контакт преко телефона са његовом породицом после толико година био је тежак и за Голама Мирзаија. Он има 60 година и пре две године побегао је из МЕК-овог кампа налик војничком надомак Тиране.

Сада у граду једва саставља крај с крајем, пун кајања и оптужен од бивших муџахединских сабораца да шпијунира за њиховог заклетог непријатеља, владу Исламске републике Ирана.

МЕК има бурну и крваву историју. Њихови исламистичко-марксистички радикални чланови подржали су Иранску револуцију из 1979. године у којој је свргнут Шах.

Али су се односи са Ајатолахом Хомеинијем врло брзо покварили. Кад се влада жестоко острвила на њих, муџахедини су морали да беже како би спасли животе.

Суседни Ирак понудио им је уточиште, а из његове пустињске цитаделе током Иранско-ирачког рата (1980-1988), МЕК се борио на страни Садама Хусеина против властите домовине.

Голам Мирзаи служио је у иранској војсци кад су га заробиле снаге Садама Хусеина на самом почетку сукоба. Провео је осам година као ратни заробљеник у Ираку. Али временом су ирански затвореници попут Мирзаија били подстицани да се придруже снагама сународника. И он је то урадио.

Мирзаи је сада „раздружени" - један од стотине бивших чланова МЕК-а који су напустили организацију откако се она преселила у Албанију.

Уз помоћ средстава која су им стигла од породице, неки су платили кријумчаре људи да их пребаце негде другде у Европу, а можда су двојица њих успела да се пробију назад до Ирана. Али десетине њих зато и даље бораве у Тирани, без држављанства и званично у немогућности да раде.

Како су, дакле, окорели борци МЕК-а, некада сматраног терористичком организацијом у Америци и Европи - завршили у овом кутку Старог континента?

Савезничка инвазија на Ирак 2003. године начинила је живот опасним по МЕК.

Заштитник организације, Садам Хусеин, наједном више није био ту, а муџахедини су били упорно нападани - стотине њих су убијани и рањавани. Плашећи се још горе хуманитарне катастрофе, Американци су се 2013. године обратили албанској влади и убедили је да прими око 3.000 чланова МЕК-а у Тирану.

„Понудили смо им склониште од напада и злостављања, и могућност да воде нормалан живот у земљи у којој их не прогањају, нападају и иживљавају се на њима", каже Љуљзим Баша, вођа Демократске странке, која је у то време била у влади а сада је у опозицији.

У Албанији је политика дубоко поларизована - све се оспорава. Али готово јединствено, присуство МЕК-а не - јавно, и владајуће и опозиционе странке подржавају иранске госте.

За МЕК, Албанија је била потпуно ново окружење. Голам Мирзаи је био запањен да чак и деца имају мобилне телефоне.

И зато што су муџахедини испочетка били смештени у стамбеним зградама на ободу града, ригидна контрола организације над њеним члановима испрва није била толико строга.

У Ираку, она је контролисала сваки аспект њихових живота, али овде, привремено, постојала је могућност да се ужива неки степен слободе.

„Постојао је извесни неприступачни терен иза станова где су нам командири рекли да морамо да вежбамо сваки дан", присећа се Хасан Хејрани, још један „раздружени".

Хејрани и његове колеге искористиле су заклон од дрвећа и жбуња да се одшуњају до оближњег интернет кафеа и контактирају своје породице.

„Кад смо били у Ираку, ако сте желели да се јавите телефоном кући, МЕК би вас прогласио слабим - нисмо имали никакав однос са властитим породицама", каже он. „Али кад смо стигли у Тирану, пронашли смо интернет за личну употребу."

Пред крај 2017. године, међутим, МЕК се преселио у ново седиште. Камп је изграђен на благој узвисини у албанском сеоском крајолику на око 30 километара од главног града.

Иза велелепне, гвоздене капије, налази се импресиван мермерни лук са златним лавовима. Булевар оивичен дрвећем протеже се до меморијалног центра посвећеног хиљадама људи који су изгубили животе током МЕК-ове борбе против иранске владе.

Непозвани новинари овде нису добро дошли. Али у јулу ове године, хиљаде гостију присуствовало је МЕК-овом догађају под називом Ослободите Иран уприличеном у кампу.

Политичари из свих крајева света, Албанци и мештани из оближњег села Манзе придружили су се хиљадама чланова МЕК-а и њиховом вођи Марјаму Раџавију у раскошном аудиторијуму. Маси се обратио Руди Ђулијани, лични адвокат америчког председника Доналда Трампа.

„Ово су људи посвећени слободи", рекао је он, говорећи о униформисаним и родно раздвојеним члановима МЕК-а присутнима у сали.

„И ако мислите да је то култ, онда с вама нешто није у реду", додао је он, дочекан овацијама.

Моћни политичари попут Ђулијанија подржавају борбу МЕК-а да смени режим у Ирану. Манифест покрета садржи посвећеност људским правима, родну равноправност и партиципативну демократију за Иран.

Али Хасан Хејрани не пада више на ту причу. Он је прошле године напустио МЕК, одбивши оно што је доживео као тлачитељску контролу лидерства над његовим приватним животом.

Хејрани се придружио муџахединима у двадесетим годинама, привучен њиховом посвећеношћу политичком плурализму.

„Било је то веома атрактивно. Али ако верујете у демократију, ви не можете да гушите душу властитих чланова", каже он.

Највећа мука у Хејранијевом животу са МЕК-ом били су вечерњи састанци којима је био примораван да присуствује.

„Имали смо свешчицу и ако бисмо доживели некакав сексуални тренутак, морали смо да га запишемо. На пример: 'Јутро сам имао ерекцију.'"

МЕК забрањује љубавне везе и брак. Није увек било тако - родитељи и њихова деца некад су се придруживали муџахединима. Али после крвавог пораза једне од МЕК-ових офанзива против Иранаца, вођство је тврдило да се то десило зато што су муџахедини били деконцентрисани због личних веза.

Уследили су масовни разводи. Деца су послата у хранитељске домове, у великом броју случајева, по Европи - а чланови МЕК-а који су били самци обавезали су се да ће то и остати.

У ту свешчицу, каже Хејрани, морали су да записују и лична сањарења.

„На пример, 'Кад сам видео бебу на телевизији, јавио ми се осећај да желим да имам властито дете или породицу.'"

И муџахедини су морали да читају из тих својих свешчица пред командиром и саборцима на свакодневним састанцима.

„То веома тешко падне човеку", каже Хејрани.

Он сад пореди МЕК-ов камп у Манзеу са Животињском фармом, Орвеловом критиком стаљинистичког доба у СССР-у. „То је култ", каже он просто.

Један дипломатски извор из Тиране описао је МЕК као „јединствену културолошку групу - не баш култ, али веома налик култу."

ББЦ није успео да суочи МЕК ни са једном од ових тврдњи зато што су представници организација одбили да буду интервјуисани.

Али у Албанији, земљи која је деценијама трпела строги, затворени комунистички режим, гаје се извесне симпатије према положају МЕК-овог вођства - макар по питању забране личних односа.

„У екстремним ситуацијама, доносите екстремне изборе", каже Дијана Култи, новинарка, активисткиња за женска права и бивша посланица владајуће Социјалистичке партије.

„Они су се зарекли на борбу до краја живота за ослобођење њихове земље од тоталитарног режима. Понекад имамо потешкоћа да прихватимо нечија снажна уверења у неку ствар. То је лична жртва и то је менталитет који ја могу да разумем."

Упркос томе, неки Албанци брину се да присуство МЕК-а угрожава њихову националну безбедност.

Двојица иранских дипломата протерана су после оптужбе за насилне завереничке планове против муџахедина, а Европска унија оптужила је Техеран да стоји иза планирања атентата на противнике режима, укључујући чланове МЕК-а на територијама Холандије, Данске и Француске. (Иранска амбасада у Тирани одбила је захтев ББЦ-ја за интервју.)

Извор са високог положаја у Социјалистичкој партији забринут је и да обавештајне службе немају капацитета да надгледају више од 2.500 војно обучених бораца МЕК-а.

„Нико са имало мозга их не би прихватио овде", каже он.

Дипломата каже да неки од „раздружених" готово сигурно раде за Иран. Чак су и Голама Мирзаија и Хасана Хејранија оптуживали из МЕК-а да су агенти Техерана. То је оптужба коју они поричу.

Сада су обојица усредсређена на будућност, уз помоћ породице из Ирана, Хејрани отвара кафић, а забавља се са Албанком. Са 40 година, он је млађи од већине сабораца и прилично је оптимистичан.

Ситуација Голама Мирзаија је неизвеснија. Здравље му баш није најбоље - шепа откад је погођен у једном од бомбардовања МЕК-овог кампа у Ираку - и оскудева с новцем.

Муче га грешке које је починио у животу - и нешто што је сазнао кад је први пут ступио у контакт са породицом.

Кад је Мирзаи пошао у рат против Ирака 1980. године, имао је једномесечног сина. Након што се Иранско-ирачки рат окончао, његова жена и други чланови његове породице дошли су у МЕК-ов камп у Ираку да потраже Мирзаија. Али MEK их је одвратио, а њему није рекао ништа о њиховој посети.

Овај шездесетогодишњак није знао колико недостаје породици као отац и као муж све док први пут није позвао кућу после 37 година.

„Нису ми рекли да је моја породица дошла да ме тражи у Ираку. Нису ми рекли ништа о мојој жени и сину", каже он.

„Све ове године мислио сам само на жену и сина. Можда су погинули у рату... Просто нисам знао."

Син ког никад није видео уживо откад је био мала беба сада има скоро 40 година. А Мирзаи поносно показује слику овог одраслог човека на идентификацији за Воцап. Али обнављање контакта било је и болно.

„Ја сам одговоран за ту ситуацију - за наше раздвајање. Не могу ноћима да спавам зато што стално мислим на њих. Увек сам нервозан, бесан. Срамота ме је од самог себе", каже Мирзаи.

Није лако живети са срамотом. И он сада има само једну жељу у животу.

„Желим да се вратим у Иран, да живим са женом и сином. То је моја жеља."

Голам Мирзаи је посетио Иранску амбасаду у Тирани да моли за помоћ, а његова породица је лобирала код власти у Техерану. Ништа му још нису одговорили. И тако он сада само чека - без држављанства, без пасоша, сањајући о кући.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]