Рад и доколица: Нема разлога за бригу када одете у пензију

Призор који је толико познат, да је већ постао клише - лојални радник коначно оде у пензију и затечен је идејом попуњавања празних дана.

За људе којима је сврха постојања испреплетена са професионалном страном личности, живот без рада је само бледа верзија живота.

Имајући у виду да рад доприноси смислу и структури недеље, слободно време би у будућности могло да се сматра збуњујућим и нездравим, па чак и да се усмерава на друштвено непожељне активности, као што су криминал и конзумирање дрога.

„Према подацима којима располажемо, као и здраворазумски, а и на основу искуства свих нас, јасно је да се веома велики број људи не сналази када не ради", каже Ендрју Јанг, кандидат Демократске странке за председника САД и оснивач непрофитне организације за стварање нових радних места, Подухват за Америку.

„Беспослени смо. Иако имамо више времена, мање радимо у добротворне сврхе. Како време одмиче, почињемо све више да играмо игрице и да пијемо. Друштво у начелу функционише врло лоше без рада", сматра Јанг.

Али шта ако би се људи определили за друштвени живот? То би могло да захтева неку врсту подстицаја, али да ли би људи могли да постану креативнији, друштвенији и више да се укључе у заједнице и у политику?

Бити заузет није исто што и радити

Запослење уз накнаду није једини начин да се води активан живот.

Јапанска идеја икигаи, на пример, подстиче људе да пронађу животну срећу тако што ће се фокусирати на активност која за њих представља разлог да устану ујутро.

Међу женама и мушкарцима из Јапана који су учествовали у анкети 2010. године, мање од једне трећине је навело посао као сопствени икигаи, док су остали навели хобије, везе и неплаћени рад као оно што даје смисао пензионерском животу.

Време доколице није увек доконо

Садашње стање је такво да су жене често хронично исцрпљене прекомерним радом, иако се велики део тог посла не цени на исти начин као и плаћено запослење.

Подизање деце, вођење бриге о старим родитељима и извршавање кућних, друштвених и обавеза у заједници одузимају много времена.

Смањење терета плаћеног посла могло би да ослободи више времена и донесе више енергије за неплаћено старање о другима које је у сваком случају већ присутно, а не би требало да се дешава да компаније и државе недовољно инвестирају у одређене врсте послова зато што очекују да ће људи радити бесплатно.

Дужи викенди могли би да буду скупи

Испробавање краће радне недеље које је спроведено на разним местима показује да су запослени којима се радна недеља скратила, а плата остала иста, користили додатно време за свакакве активности - од играња голфа, до волонтирања за старе.

Александра Хартнал, консултант за маркетинг и медије из Лондона, увидела је да је преласком на хонорарни рад њена финансијска ситуација била сасвим добра, па је одлучила да ради највише четири дана недељно.

Сада проводи додатних пола дана бавећи се питањима заштите животне средине која је занимају, тако што обавља неплаћене медијске послове за Установу за очување Галапагоса.

Њен избор је делимично последица личности - воли да буде активна.

Међутим, такође је свесна да је финансијска сигурност карика која чини њено волонтирање могућим.

Могло би да дође до још већих неједнакости

Филип Рајк, историчар рада на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, упозорава да би четвородневна радна недеља могла да буде вид флексибилног рада који одговара добростојећим професионалцима како што је Александра Хартнал, а на рачун људи са ниским примањима који траже додатне послове.

За многе људе са неизвесном сигурношћу запослења, са малом зарадом или са ограниченом уштедом за пензију, размишљање о смислу другачијем од посла можда је луксуз који не могу да приуште.

„Време доколице" за њих би могла да буде само илузија, док панично траже начине да појачају примања.

Рајк сматра да би то било могуће спречити: „Ако бисмо се колективно као друштво договорили да, примера ради, 28 сати недељно, уместо 40 сати, представља стандардну радну недељу и да би требало да буде довољно за зараду пристојних примања".

„Међутим, имајући у виду учесталост рада са скраћеним радним временом, послова са минималном зарадом и малим бројем радних сати, као и уговора о потенцијалном хонорарном раду, сумњам да ће такав договор бити постигнут у скорије време", додаје.

Разматрање краће радне недеље мора да обухвати и начине за постизање разумног животног стандарда за све грађане, као што су општи основни доходак, већа минимална зарада или задржавање исте висине плата при преласку на мањи број радних сати.

Није сигурно да би последица била спремност људи да помажу другима

Један важан фактор је то што повећање слободног времена у односу на радно време неће аутоматски донети и више учешћа у заједници.

Мелани Опенхајмер, гостујући шеф катедре за аустралијске студије на Универзитету у Токију, тврди да у Аустралији у ствари „људи старости између 35 и 44 године, са малолетном децом", односно управо они који су међу најзаузетијима у друштву, уједно и највише волонтирају.

Делимично је тако због тога што је појам волонтирања свеобухватнији него што већина људи претпоставља.

То укључује, на пример - суђење на дечијој фудбалској утакмици, учествовање у припреми и спровођењу школске свечаности, помагање досељеницима да се навикну на нову средину, допринос пројектима популарне науке, планирање верске прославе итд.

По мишљењу Опенхајмерове, недостатак времена није главна препрека за овакве врсте активности, али је важно пружити подршку потенцијалним волонтерима и указати им на могућности за волонтирање.

Али није све тако црно

Не постоји довољно дугорочних студија о томе како би људи наставили да користе слободно време, након што би минуло првобитно узбуђење због скраћења радне недеље са стандардних пет дана.

Са друге стране, краће радне недеље се одавно заговарају на основу аргумената да би омогућиле више времена за доколицу, да би повољно утицале на здравље и продуктивност, породичне односе и учествовање у политичком животу. Такви аргументи су до сада били успешни.

Један немачки политичар је 1954. године рекао да је узбуђен због преласка са шестодневне на петодневну радну недељу речима:

„Када субота буде била слободан дан, имаћемо времена за физичку активност и вежбање, ићи ћемо у биоскоп, позориште или циркус, возити се моторима на село и бавити се баштованством."

У вези са том изјавом, Рајк каже:

„Једна упадљива разлика у односу на тада је то што идеја четвородневне радне недеље данас има значајну подршку међу пословодавцима, док је у прошлости битка за краће радно време увек подразумевала жестоку борбу синдиката да то и постигну."

Рајк претпоставља да то није резултат већег алтруизма послодоваца у односу на век раније, већ њихове свести о могућем порасту продуктивности.

У погледу покрета радника који заговарају краћу радну недељу, брине га да су превише уско усредсређени на индивидуалне добробити због више слободног времена, уместо на подстицање друштвених промена.

Други начини за мерење богатства

Дугорочно посматрано, да ли би мање рада могло да преобрази начин на који посматрамо и одређујемо сами себе, па чак и како се односимо према другима?

„Сматрам да је човеков идентитет повезан са радом", каже Александра Хартнал. Она не би желела да проводи толико мало времена радећи плаћен посао, да то престане да буде део њеног идентитета.

У будућности би, онда, на питање које често изазива стрепњу: „Чиме се бавите?" могло да постоји много одговора који се не односе само на тренутни посао.

Преиначење и преобликовање рада је и у општијем смислу добра прилика за више маштовитости.

Сарат Давала је социолог у Хајдерабаду у Индији и потпредседник добротворне организације Глобална мрежа за бољи доходак, која промовише дискусију о основном дохотку.

Он сматра да су свету потребна опсежнија мерила успеха и добростања, која се не односе само на производе рада и на оно што рад омогућава људима да конзумирају, као што су бруто национални индекс среће у Бутану (којим се колективно мери срећа у тој држави) или буџет добростања у Новом Зеланду (којим се срећа грађана поставља изнад капиталистичке добити).

Давалин рад на тестирању основног дохотка у једном индијском племенском селу показао је „ефекат солидарности" - комшије су почеле да позајмљују једни другима новац да би избегли зеленаше који наплаћују енормно високе камате, те да удружују ресурсе за посебне прилике као што су венчања.

Сматра да би могао да се промени начин на који се у друштву организује време, ако би постојала мање крута и вештачка подела на рад и слободно време и на плаћени рад и рад у заједници.

„Будућност ће бити предвидљиво неизвесна", напомиње Давала. Стога је добар тренутак за размишљање о томе да ли будућност подразумева више времена проведеног у канцеларијама или више времена за, рецимо, гајење зечева.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]