Рад нас убија а никога није брига

Професор Универзитета Станфорд Џефри Фефер не изражава се метафорички када тврди да „рад убија људе".

Фефер, припадник Станфордске економске школе, написао је или је био коаутор 15 књига на тему организационе теорије и управљања кадровима - сматра се једним од најутицајнијих аналитичара данашњице у области менаџмента.

У најновијој књизи „Умирање за плату", објављеној прошле године, тврди да многи аспекти модерног радног живота - дуго радно време, сукоби на послу и у породици и економска несигурност уништавају физичко и емотивно здравље радника.

„Нељудски"

У књизи Фефер наводи случај Кенџија Хамаде, 42-годишњег Јапанца који је умро од срчаног удара у канцеларији у Токију. Хамада је радио 75 сати недељно и путовао је скоро два сата да би стигао на посао.

Радио је 40 дана без престанка пре него што је умро.

Ово је само један од примера у Феферовој књизи који описује као „нељудски" систем рада. И то не само у Јапану.

Према његовом истраживању, 61 одсто америчких радника сматра да су се разболели због стреса, а седам одсто је уверено да су хоспитализовани због узрока везаних за посао.

Фефер процењује да је стрес повезан са смрћу 120.000 америчких радника сваке године.

Стрес такође има годишњу цену за америчке послодавце: више од 300 милијарди долара.

Шпански сервис ББЦ ( ББЦ Мундо) разговарао је са професором Фефером.

У књизи описујете систем рада као токсичан. Који су докази за то како модеран пословни живот утиче на запослене?

Постоје докази о његовом утицају на здравље. Дуго радно време, вишак радне снаге, недостатак здравственог осигурања и стрес изазивају огромну економску несигурност, као и породичне сукобе и болести.

Рад је постао нехуман. С једне стране, предузећа су побегла од одговорности према запосленима.

С друге стране, јачање „економије хонорарних послова" повећала је несигурност.

Ко је одговоран?

Током 1950-их и 1960-их, директори би рекли да је неопходно уравнотежити интересе запослених, клијената и акционара.

Данас је све фокусирано на акционаре.

У инвестиционим банкама, на пример, постоји општеприхваћена навика да запослени раде и накратко оду кући да се истуширају пре него што се врате у канцеларију.

У оквиру овог система, многи запослени постају зависници од наркотика, јер узимају кокаин и друге лекове како би остали будни.

Да ли су неки сектори више погођени него други?

Радници у фабрици, пилоти и возачи камиона имају ограничено радно време.

Али многа занимања немају ограничења.

У књизи тврдите да је рад пети највећи узрок смрти.

Можда је и чећши узрок. За то су одговорни послодавци. И владе, које не раде ништа по том питању.

Могу ли политичари да помогну?

Они имају важну улогу. Морамо да урадимо нешто да зауставимо ово што се дешава. Али нећемо моћи да урадимо ништа на индивидуалном нивоу.

Ако желите да решите системски проблем, потребна вам је системска интервенција која мора да произађе из неке врсте закона.

Како директори компанија реагују на ваше идеје када разговарате с њима?

Нико не доводи у питање податке. Али ово је као игра врућег кромпира: људи виде проблем, али нико не жели да се побрине за њега.

Чак и када су здравствени трошкови огромни. Радни услови изазивају хроничне болести као што су дијабетес и кардиоваскуларне болести.

Али зар послодавци не тврде да ће промене у систему рада утицати на зараду?

То није истина. Знамо да радници под стресом имају већу вероватноћу да напусте посао. Болесни радници - или психички или физички - су мање продуктивни.

Истраживања показују да је за 50% одсуства с посла у Британији и САД крив стрес на послу.

Амерички Институт за стрес израчунао је да сваке године то кошта 300 милијарди долара.

Зато је веома скупо имати болесне раднике, или оне који ће ићи у канцеларију, али ће бити мање продуктивни. То кошта читаво богатство.

Како радници могу да промене услове рада?

Пре свега, запослени морају да преузму одговорност да се брину о свом здрављу.

Ако радите на месту где вам не дозвољавају да уравнотежите свој породични и професионални живот, морате да одете.

Неки људи одговоре да једноставно не могу да оду.

Ја им кажем: "Ако сте у соби пуној дима покушаћете да одете, јер ће то изазвати тешке последице по ваше здравље."

Људи такође због трошкова у друштву морају да траже усвајање закона и да делују заједно како би се заштитили.