Иги Поп: „Напокон сам добио глас какав је одувек требало да имам“

Sweeeet Caroline...

Гласом налик на срчу помешану са песком, правa легендa панк рока Иги Поп осећајно певуши песму Нила Дајмонда пред публиком коју чини само једна особа.

Како је то могуће?

За све је крив његов бивши таст.

„Знаш, најзад сам добио онај глас који је одувек требало да имам, бар у неком смислу. У 21. години сам се заљубио у једну девојку из Кливленда. Пар недеља смо чак били и у браку", објашњава он.

„Тек што сам објавио први албум Стуџиса, упознао сам њеног оца, великог буџу у музичкој индустрији. Рекао ми је, 'Па, сад кад сам те упознао и чуо те док причаш, претпостављам да певаш нешто као Нил Дајмонд, је л' да?' "

„Од тада сам научио да поштујем Нила, али, у то време, не говориш Игију Попу да звучи као Нил Дајмонд. С друге стране, размишљао сам и овако: 'Да могу да певам као Нил Дајмонд, имао бих много више пара'."

ЛП Дуо: Романтични оптимизам у Србији

Шест разлога зашто се о Вудстоку прича 50 година након фестивала

Звуци џеза у нишкој психијатријској болници

Некадашњи фронтмен Стуџиса је у Британији како би промовисао нову плочу, Free, албум који је написао заједно са музичаром и композитором Лироном Томасом, као и филмаџијком и композиторком Саром Липштејт, познатом по пројекту за соло електричну гитару, Noveller.

На интроспективном албуму на којем превладавају џез звуци, Иги представља мисли о пролазности живота, љубави и сексу, па чак и рецитује поезију Дилана Томаса.

Нову плочу је снимио после две турнеје на којима је промовисао претходни албум у продукцији Џоша Хомија, Post Pop Depression. То је најбоље продавана соло плоча у његовоој каријери, и довела је до турнеје са фронтменом бенда Queens of the Stone Age и бубњарем Arctic Monkeys, Метом Хелдерсом.

„Осећам се мало исцеђено", каже Иги на крају турнеје.

„Како сазревате, физички, кад пређете шездесету а још сте активни, није лоша идеја да више напора уложите у менталан рад, а мање у физички."

Те речи могу да звуче неочекивано кад их изговара Иги, полунаги Петар Пан рока који је надживео већину савременика - од Дејвида Боувија до Лу Рида.

„За претходну плочу сам отишао у пустињу и живео са једном екипом људи недељама и недељама", каже. „У студију, сви на гомили, знојави, смрдљиви, прашњави, чачкам слину из носа, певам кад дође ред на мене, тако је било једно шест до осам недеља. Исцрпљујуће."

Нови албум је, са друге стране, већином снимљен „преко и-мејла", каже Иги.

„Физички ме није толико измождио, али је захтевао велике емотивне напоре", додаје.

Албум отвара насловна нумера Free, сведеног звука, у којој Иги изговара фразу „Желим да будем слободан". Али, од чега? Од старе славе? Од граница које доноси старије доба? Од самог живота?

Не би хтео да појашњава, јер се плаши да „ако то објасним до краја или учиним личним, неко други неће моћи на свој начин да се саживи с тим".

„Ако постанем превише личан, зезнем ствар другима."

Ртањ и музика која привлачи ванземаљце

Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

Новом плочом провејавају џез трубе и битови, од предивног новог сингла Sonali, преко трубачких солажа у лакшим песмама каква је саркастична James Bond или маестрално вулгарна Dirty Sanchez.

Игијев сарадник Лирон Томас је признати трубач родом из Тексаса, често кован у звезде због начина како прелази из једног у други жанр, од хип-хопа, преко соула, до фанка.

Иги каже да џез воли још од детињства и да је овај жанр утицао и на његову каријеру - помиње песму Little Doll са прве плоче бенда Стуџис, за коју каже да је била покушај да „на други начин напише" песму The Creator Has a Master Plan легенде фри-џеза Фарое Сендерса и певача Лиона Томаса.

„Кад сам био мали, тата би пуштао плочу Чарлија Барнета", каже Иги. „Или Дејва Брубека. Кад са шеснаест први пут чујете Take Five, то је баш кул, па сам одувек волео ту ствар."

Игијева размишљања о смртности долазе до изражаја на нумерама попут Dawn, која затвара албум, и песми Do Not Go Gentle Into That Good Night у којој рецитује истоимену песму Дилана Томаса из 1951. године.

Песму We Are The People написао је Игијев пријатељ, покојни фронтмен бенда Велвет Андергроунд, Лу Рид.

Песму Дилана Томаса је Иги најпре снимио за једну британску рекламну агенцију, али је сматрао да би се добро уклопила у теме плоче. Ридова песма We Are The People први пут је објављена тек прошле године.

Ми смо људи без земље

Ми смо људи без традиције…

Ми смо људи који су се лишили туге и прерасли национални понос и равноднушност пред пародијом инстинкта

Ми смо они људи који су очајни дотле да то није ни емоција, јер не може ни да се замисли

Ми смо они људи који осмисле сопствено уништење и спроведу га све по закону

„Нашао сам се у тим стиховима", каже Иги. „Било ми је, као, бум! То је била прва песма у збирци. Кад сам је прочитао, помислио сам, Боже, ово је прави портрет наше земље данас, како је и ја видим, или је бар легитимни поглед на нашу земље каква је данас. Добро сам разумео те стихове."

Кошчате, витке грађе, препланулог тена који стекне у Мајамију и одржава целе године, и плавих локни које му сежу до рамена, у седамдесетдругој години живота, Иги је несумњиво један од дуговечнијих великана музичке историје.

Да се кладио, победио би све букмејкере будући да је водио живот пун ексцеса и разврата, све док није открио предности здравог живота. Многи пријатељи и сви чланови првобитне поставке његовог бенда су преминули, а ове године се навршава пола века откако је изашла прва плоча Стуџиса.

Испрва је плоча наишла на згражавање музичких сладокусаца и критике, али је у наредним деценијама презначена у прекретнички моменат америчке популарне музике, претходницу панк-рока, и једну од најутицајнијих плоча свих времена.

„Кад уђете у шоу-бизнис, морате да имате 'мале од палубе'. А сваки 'мали од палубе' има неке идеје како да обележи овај велики догађај", каже Иги. „Један веома надарен и моћан 'мали од палубе' хтео је да изнајми Медисон Сквер Гарден и тамо доведе гомилу бендова на које сам утицао и направи велику журку."

„Нисам се одлучио за то јер нисам педесет година све радио сам. Мало је пипавија ствар. Неки то и помену, и то јесте истина: ја сам био певач, текстописац, и написао сам неке песме с тог албума."

Уместо тога, Иги је подржао нову књигу текстова за песме чији избор премошћује шест деценија каријере. Док је прегледавао старе фотографије и за сваку морао да се присети успомена, родила су се осећања и премишљања која се тако осећају на новој плочи.

„Прегледавам ја тако фотографије сопствене историје", објашњава. „Тражили су ми да напишем нешто о свакој деценији. Одједном сам почео да размишљам у тим оквирима. Многе моје колеге и савременици су почивши. То је једно. А ту је и осећај непрестане одговорности да урадиш штагод можеш како би личио на себе, док стариш."

Претходне деценије, каже он са осмехом, „биле су лакше".

„Онда стигнеш у 1980-те, ту сам се баш сморио. Кад сам стигао до 2000-тих, утисак ми је лелујао између ироничног одмака и "Марш у *****!" Мислим да сам написао нешто овако: 'Испузао сам из мрачне рупе чемера право у светлост рефлектора, пуну љубави и прихватања'."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]