Зашто од добрих игрица настају лоши филмови

У теорији звучи логично - имаш омиљену видео игру и одлучиш да снимиш филм.

Уосталом, успешне игре и филмови имају много тога заједничког. Ту су привлачни јунаци, опасни негативци, прича са јасним заплетом, на пример, о спашавању принцезе.

Шта може да крене по злу?

Судећи по првим реакцијама на трејлер за филм о Сонику, свашта.

Наравно, то је Твитер, где је добар део ставова по принципу „то што мрзим нешто ме чини паметнијим од осталих".

Међутим, реакције на филм су заиста биле махом негативне, а Гардијан их је описао као велики шамар у лице.

Чињеница је да је добар део људи уплашен, на пример, тиме што је Соник на филму добио зубе који подсећају на људске.

Није, међутим, Соник прва екранизована видео играо која је лоше прошла и годинама се прича о некој врсти „клетве" која прати филмове направљене на основу познатих видео игара.

Први пут се то десило 1993. године када је снимљен филм о Супер Марију.

Требало је да постане класик, а претворило се у - како ово рећи на деликатан начин - нешто што мучно за гледање.

У чему је, дакле, проблем?

Гејмери су посесивни према јунацима игара

И у праву су због тога. Уосталом, проводе сате у њиховом друштву.

Без обзира на то да ли се претварају да су они јунаци или покушавају да их победе, гејмери имају много интимнији однос са њима него већина филмофила.

Није ни чудо што гејмери „полуде" када виде промењени изглед Соника или Пикачуа.

Исти проблем постојао је и 1993. године када су гејмери похрлили у биоскопе, а нису могли да замисле како како ће да изгледају лице и глас Боба Хоскинска који је глумио у филму.

Немају све игре добар заплет

Заплет у игрици Мортал Комбат - манично ударајте по дугмићима на џојстику како бисте ударили или шутнули противника (мада постоји одређена прича у позадини тог свеопштег „млаћења").

Заплет у филму Мортал Комбат - старији богови су организовали борилачки турнир како би спречили житеље мрачног света да населе нашу планету.

Бог грмљавине је изабарао три шампиона да пробају да поразе Шанг Цунга који може да мења облик... Могли би да идемо у детаље, али ово је суштина приче.

Када игрица има релативно једноставан заплет, сценаристи обично додају разне детаље како би прича била права филмска - где се изгуби онај оригинални заплет.

То може да се догоди и у обрнутој ситуацији - када игрица има компликован заплет тешко је направити неколико наставака јер толико тога занимљивог лежи у неким споредним стварима.

Сјајне игре свакако су боље од сјајних филмова

А можда је коначан одговор веома једноставан.

Иако на први поглед делује да је формула за успех слична и за филмове и за игрице, то није случај.

Уметност прављења добре игре суштински се разликује од стварања квалитетног филма.

Замислите какав је осећај да ви гледате неког другог да игра игрицу. И ви почињете да померате прсте као да имате џојстик у рукама.

Једноставно, ДНК добре видео игрице у себи не садржи ту врсту пасивног гледања „акције". Логично је да желите и ви да ускочите и сами да доностие одлуке.

А можда не би требало да будемо превише цинични. Уосталом, имамо ту срећу да постоје и одличне игрице и одлични филмови, иако се та два света ретко поклапају.

Ко зна? Можда са напретком интерактивних ствари као што је Бандерснеч дођемо до нечег новог и интересантног, где ће нестати границе између два света.

До тада, само немојте да гледате у Соникове зубе.

Озбиљно. Престаните да размишљате о њима.