Зашто људи фотографишу места саобраћајне несреће

Фаталне несреће и катастрофе, нажалост, нису ништа ново. Ново је то што људи, кад наиђу на неку такву сцену, ваде паметне телефоне да би фотографисали мртве. Ти људи због тога могу да изгубе посао, репутацију и слободу. Шта их онда нагони на то?

Крајем новембра, један полицајац је добио отказ зато што је колегама показивао снимак последица фаталног судара између мотоцикла и камиона.

Ендрју Пери је пребацио снимак са своје телесне камере на мобилни телефон и пустио га колегама, које су га потом пријавиле шефовима.

Стафордширска полиција саопштила је да његова дела представљају „непоштовање" и да је изневерио „одговорност" коју је имао према настрадалима.

Човек би очекивао више од једног полицајца, али овакви случајеви нису неуобичајени. Сличних инцидената било је прегршт прошле године, мада је у њима полиција чешће критиковала јавност него неког од својих припадника.

У августу је једна тридесетогодишња жена страдала у саобраћајној несрећи у Дербиширу. Овај пут не само да су фотографије снимљене, већ су и постављене на Фејсбук.

Исто се десило са фотографијама пролазника који су снимили несрећу са шесторо настрадалих у Бирмингему пре нешто више од годину дана. И ове фотографије су завршиле на друштвеним мрежама.

После истраге спроведене у мају, породица једне од жртава критиковала је одговорне за настанак тих слика, рекавши да су они изгубили људскост и да су мртвима одузели достојанство.

Јесу ли заиста изгубили људскост? Је ли им недостајао неки филтер; јесу ли изгубили морални компас? И могу ли мртви, кад се фотографишу, постати жртве више него што су то били у околностима у којима су изгубили животе?

Доктор Ласана Харис, ванредни професор експерименталне психологије на Универзитету лондонског колеџа, истражује понашање људи на сценама несреће.

Он има теорију зашто људи потежу телефоне - не ради се толико о томе шта им пролази кроз главу, колико о томе шта им не пролази.

„Живимо у друштву у којем људи редовно фотографишу телефоном; то је нормативно понашање."

Доктор Харис мисли да је снимање мртвих или повређених у складу с тим „непромишљено" - људи телефоне ваде аутоматски, због сцена које су „добре, лоше или неутралне".

Али могу ли се такве радње објаснити баш тако лако?

Омега Мваикамбо је снимио фотографију тела извученог из једне од најславнијих британских катастрофа - пожара у Гренфел Тауеру.

Његово објашњење за ББЦ Њузнајт чини се да поткрепљује управо ту врсту непромишљености коју проучава доктор Харис.

Користећи ајпед, он је из даљине почео да фотографише леш умотан у најлон у дворишту оближњег стана. Потом је подигао покров да би направио неколико слика изблиза.

Он каже да не може да објасни такво понашање. Мваикамбо је потом те слике окачио на Фејсбук.

„Сам Бог зна шта ми је тада пролазило кроз главу. То се просто десило. Нема објашњења. Зашто би било ко урадио такво нешто?"

На сликама места саобраћајне несреће које сниме професионални фотографи за потребе вести ретко могу да се виде тела, мада емитери повремено одлуче да прикажу мртве у контексту неке вести. Те репортаже емитују се уз претходно упозорење, а приказане слике су кратке и веома ретко експлицитне.

Ако медијске куће потом поделе те репортаже на друштвеним мрежама, ти твитови и постови не садрже никакве слике. То је у великом контрасту у односу на људе који приватно на интернету деле слике сурових призора отворено и нападно, не остављајући онима који налете на њих избор да ли ће их видети.

Доктор Харис сматра да је та врста дељења - у друштву у ком је технологија свеприсутна - још један непромишљени чин. „Често само деламо на аутопилоту и не размишљамо - и због тога то не делује интрузивно онима који то раде."

Представа о приватности прилично је јасна категорија, али тај концепт постаје релативно магловит кад се примени на фотографије снимљене после нечије смрти. Може ли се рећи да је лешу нарушена његова приватност?

Слово закона по овом питању је просто - њега занима заштита јавности од онога што делује непримерено, пре него заштита преминулих. А то значи да иако фотографије саме по себи нису забрањене, дељење узнемирујућег садржаја би могло да буде.

Закону се не допада кад се непримереност укрсти са ширењем истог. У случају Мваикамбоа, он је осуђен на три месеца затвора након што се изјаснио кривим за кршење Закона о комуникацији из 2003. године постављањем увредљивих слика на друштвене мреже. Прва тачка оптужнице односила се на две фотографије и видео снимак вреће за тела, а друга на пет фотографија особе у њој.

У случају саобраћајне несреће у Дербиширу, полиција је ухапсила осумњиченог за прекршаје према сродном Закону о злонамерној комуникацији, мада оптужница тада није подигнута. Полицајац Пери - чији поступци нису садржали компоненту друштвених мрежа - осуђен је за злоупотребу јавног положаја, за шта је добио условну дванаестомесечну затворску казну.

Али да ли би „непромишљени" фотограф могао да има објашњење за дељење таквих слика?

„Кад бисте притиснули људе, мислим да би вам рекли да су желели да помогну", каже доктор Харис. „Знамо да ако нешто изађе у јавност, то има моћ да промени мишљење, и тако би неки људи могли да помисле како они испуњавају тај циљ."

Али неко би могао да устврди како је то управо супротно од помагања, јер снимање у тренутку кризе нема везе за практичном подршком. Штавише, истиче доктор Харис, то је одсуство интервенције: „Мање је вероватно да ћете бити од користи ако се играте са телефоном."

Он сматра да ту проблем почиње да се укршта са такозваним ефектом пролазника - што је назив за инциденте када група људи игнорише особу којој је потребна помоћ, зато што, кажу психолози, зазире од осуде могуће интервенције других пролазника.

Према тој теорији, људи претпостављају да ако нико други ништа не предузме, онда за тим није ни било потребе. А кад се ослања на реакцију једни других, што је маса већа, веће су шансе да ништа неће бити предузето.

Ови елементи као да су присутни у инциденту „ авионског беса" на лету Рајанера из октобра. Један путник вређао је другог на расној основи у свађи око седишта - коју је снимио и на Фејсбук окачио сапутник Дејвид Лоренс, рекавши да су остали посматрачи били „замрзнути".

На снимку се види како неки човек на крају ипак нешто предузима. Али Лоренс сугерише да је његов пасивнији приступ такође био од користи - његов пост је постао виралан и тако је он помогао да „свет сазна" за причу жртве.

„Да сам се лично умешао, не верујем да бисте гледали снимак који сам направио", рекао је он за ББЦ.

Од таквог снимања може бити користи чак и у реалном времену, сматра Џеки Замуто, пројектна менаџерка бруклинског Витнеса.

Ова организација учи људе како да праве видео снимке на телефону како би забележили неку неправду. Она је за емисију Дигитални човек на ББЦ-јевом Радију 4 рекла да самим снимањем, и кад људи примете да се нешто снима, напетост може да се умањи а напади деескалирају, упркос изостанку физичке интервенције.

Али може ли то да помогне у саобраћајној несрећи у којој је неко озбиљно повређен или му се десило нешто још горе? Тешко је замислити да посматрачи могу да помогну тако што ће снимити угруваног и шокираног полицајца после судара у Ковентрију.

Мислећи на теже случајеве, доктор Харис сматра да фотографија може да помогне у чину самообмане оних који жале због тога што су учинили.

„Можете да смислите разна оправдања - 'Ја сам само бележио шта се дешава' - да бисте сачували уверење како сте ви заправо добра особа", каже он.

„Проналазите начин да сачувате морални идентитет. Али то је накнадна памет, да бисте касније оправдали властито понашање. Још једном, у датом тренутку, мислим да ти људи уопште не размишљају."