Живот у миру и слободи - шта можемо да научимо од изолованих племена

Када је угрожено племе у Индији убило Американца Џона Алена Чауа, најизолованија племена на свету опет су доспела у жижу интересовања јавности.

Индијски званичници тврде да је Чау био мисионар и да је желео да покрсти заштићени народ Сентинелаца на острвима Андаман и Никобар.

Али Сентинелци се плаше дошљака. На долазак странца одговорили су луковима и стрелама.

Особе које се залажу за заштиту изолованих племена, као што су то људи из организације Сурвајвал интернешенал из Лондону, тврде да би из овог случаја требало да извучемо лекцију: ове заједнице треба штитити од спољног света.

Један антрополог је у интервјуу за ББЦ рекао да постоји ризик да, због оваквих догађаја, људи погрешно помисле да је у свим племенима живот „ружан, бруталан и кратак".

Заправо, стручњаци кажу да бисмо од изолованих племена могли много тога да научимо. Ево неких лекција.

Нема мира без једнакости

Народ Пиароа који броји 14.000 људи, живи близу реке Ориноко у држави Амазонас, у Венецуели.

Шта можемо од њих да научимо?

Могуће је живети у апсолутној једнакости, а оваква заједница може живети и у потпуном миру.

Има само једна цака: за то је потребно да се постане анархиста. Нема власти, нема државе, постоје само појединци и њихова воља да раде оно што им се свиђа.

Народ Пиароа одбацује насиље и не кажњава децу физички. Они верују да се мир постиже одбацивањем појмова власништва, конкуренције, таштине и похлепе.

Нико се не бави спортом, нико није власник земље, нико не може да наложи неком другом да ради, а снажно се подстиче да треба учити од других. Међутим, старији не уживају посебно поштовање - то би довело до друштвене хијерархије, што би значило да нису сви једнаки.

Идеја о појединцу је најважнија, иако то истицање не води у себичност. На свакој је индивидуи да одабере шта, како и када да ради, а одлуке других људи се не осуђују.

„Пиарое на дневном нивоу једни другима показују да имају права на личне изборе и права да не трпе доминацију када је реч о широком спектру питања, као што су место за живот, посао, самоусавршавање, па чак и брак", написала је америчка професорка Џоана Оверинг у есеју из 1989..

А пошто је то друштво у ком влада потпуна једнакост, мушкарци и жене имају статус у друштву (мада статус њима и не значи много).

Сваког ко пожели да негује традиционалну представу о мушкости, као што је она о ловцу, посматрају са сажаљењем и сматрају да тој особи недостаје самоконтроле.

Не постоји појам о стасавању дечака у мушкарца, пише професор Оверинг. „Млади припадници народа Пиароа не уче о мушким врлинама које треба да прихвате и које би их одредиле као мушкарце наспрам жена, и као супериорне.

„Свака жена сама одлучује о рађању и за то је једина одговорна: заједница нема законско право на њено потомство, као ни њен муж, уколико би дошло до развода", написала је Оверинг.

Морате да пронађете сопствену мелодију

Народ Бајака представља групу ловаца-скупљача који живе у тропским шумама централне Африке.

Шта можемо од њих да научимо?

То да треба да нађете своје место у друштву.

За Бајаке, музика заузима централно место у изградњи личног идентитета и стручњаци тврде да музички стил у ком уживају, чак условљава њихово понашање.

„Музика коју певају Бајаке, густа је полифонија, што значи да сваки члан... пева различиту мелодију и њиховим комбиновањем добија се песма", каже Џером Луис, антрополог који је проучавао ту групу дуже од двадесет година.

Он каже да разни начини на који свако од њих пева личну мелодију, показују колико Бајаке значаја придају појединцу.

„То те учи да будеш другачији и таква друштва веома цене самосталност", објашњава он. „Чим дете прохода, слободно може да одлучује где ће спавати и са ким ће се дружити.

„Немате право ни од кога да тражите да учини нешто за вас."

Ако не постоје вође и ако су сви слободни појединци, како Бајаке уопште успевају да сарађују? Још једном, одговор лежи у музици.

„Редовно учешће у том виду певања показало је људима како да сарађују у нормалном, свакодневном животу", објашњава Луис.

„Морате да одржавате сопствену мелодију док остали певају њихове, другачије мелодије", каже он.

„Како бисте сарађивали са другима и били ефикасни у групи, морате нечим да се издвојите.

„То је аутономија у којој су људи веома осетљиви на потребе других, као и на лично право да буду другачији."

Модеран живот, модерна тела

Народ Јаномами, урођеничко племе које живи у кишним шумама на северу Бразила и југу Венецуеле, могао би да нам помогне да боље разумемо наша тела.

Шта можемо од њих да научимо?

Истраживање овог племена које је живело одвојено од спољног света све до краја педесетих година прошлог века, дало нам је нове увиде у то колико савремени живот може да измени конституцију људског тела.

У студији из 2015. у којој се проучавао известан број житеља села Јаномамија, откривена је најразноликија скупина бактерија пронађена у човеку, а међу њима су биле и неке које никад пре нису виђене код људи, тврде научници.

Они напомињу да то показује како модеран живот, антибиотици и хигијена могу да умање спектар бактерија у нашим телима.

„Сваким кораком у процесу вестернизације, ми као да остајемо без дела диверзитета", каже он.

Студија је допринела нашем поимању отпорности на антибиотике.

Професионални медицински радници већ годинама упозоравају да претерана употреба антибиотика отежава лечење инфекција тиме што доводи до развоја супербуба отпорних на лекове.

У овој студији се закључује да житељи села Јаномамија поседују јединствене гене отпорне на антибиотике, упркос томе што никад пре нису узимали лекове.

Студија је пружила додатне доказе за то да се бактерије у нашим телима могу одупрети антибиотицима, чак и пре него што их ови уопште нападну.

Полако, куда журите

Др Марк Плоткин провео је 35 година проучавајући како изолована племена Амазоније користе биљке у медицинске сврхе.

Шта од њих можемо да научимо?

То да је спорији живот истовремено и срећнији живот.

Апсолутно противно ономе што каже медицина (Плоткин напомиње да му је шепање које амерички лекари нису успевали да третирају, излечио један амазонски шаман), Плоткин тврди да се много тога може научити проучавајући начин живота изолованих заједница.

„Откривамо да људи не пате од стреса, од болести срца, несанице, те да проводе време са породицама.

„Можда нисмо спремни да одбацимо ајфоне, ајпеде и да у потпуности одустанемо од тајландске брзе хране, али животне лекције су јасне: успорите, немојте превише бринути због онога на шта не можете да утичете. Ја се трудим да живим према том рецепту."

Плоткин који води Тим за очување Амазоније, тврди да, иако има много тога што би развијене земље могле да науче од заједница које живе једноставнијим животом, треба бити опрезан.

„Постоји ризик од превеликог романтизовања, баш као што постоји ризик од тога да прихватите Исуса и поверујете да ћете живети заувек, или се преселите у град верујући да ћете одмах имати два аутомобила и компјутер.

„Немојте превише романтизовати начин на који они живе, већ научите нешто од њих. Баш као што се може нешто научити и од западњачких религија.

„Али као што не би требало да сувише романтизујемо урођенике, не би требало ни да демонизујемо мисионаре попут [Џона Алена Чауа]".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]