Мадрид: Програмер који је моћ одузео политичарима и дао је грађанима

Након што се суочио са гигантима музичке индустрије због своје популарне апликације, Пабло Сото жели да искористи своје дигитално знање за преобликовање демократије.

Он је део левичарке коалиције која је победила традиционалне странке у трци на локалним изборима у Мадриду 2015. године.

Сада, као шеф отворене владе Мадрида, Сото је покренуо платформу на којој грађани диктирају политику градској скупштини и бирају на што ће да троше порез.

„Не мислим о себи као политичару", каже одборник. „Али, ипак сам политичан."

„Желим да учешће јавности буде главни механизам за доношење политичких одлука, при чему би улога политичара била сведена на решавање мањих свакодневних проблема."

Како је од програмера постао активиста

Пре десет година, Сото је био програмер од двадесет година који је дизајнирао серију апликација за размену података између две особе које је користило 25 милиона људи широм света.

Многи од њих су користили овај софтвер за слушање музике.

Сота, који има мишићну дистрофију и користи инвалидска колица, тужили су Варнер, ЕМИ, Сони и други гиганти индустрије забаве 2008. године за милионе евра наводно изгубљених прихода.

Он је на крају победио на суду, што га је, како је рекао, политички освестило и након чега је постао борац за слободу на интернету.

Тада се придружио масовним уличним протестима против шпанске политике 2011. године.

„Највише политички тренутак у мом животу био је ноћ 15. маја 2011. године, када сам одлучио да да учествујем на протесту у Мадриду, иако је постојала претња да ће полиција интервенисати јер је протест проглашен незаконитим.

„Оспорили смо читав систем у којем неколико људи има 100 одсто моћи и одлучује годинама, без потребе да објашњавају било шта или да дозволе грађанима да учествују."

Од уличног протеста до дигиталне демократије

Сото се окренуо технологији како би отворио процес доношења одлука.

Decide Madrid је онлајн платформа са 400.000 корисника у шпанској престоници. Свако може да предложи идеју, која, ако је подржи 27.662 других корисника (један одсто одрасле популације града), иде на референдум.

„Овде гласају људи, а не веће. Политичари не могу да блокирају одлуке", каже Сото.

Други градови у којима су левичарске коалиције дошле на власт 2015. године - укључујући Барселону и Валенсију - такође су успоставиле партиципативне системе за доношење колективних одлука о јавним објектима - и на тај начин направиле систем како ће се трошити део буџета.

Грађани у Мадриду могу да гласају путем интернета или лично како би одлучили како да сваке године издвоје 100 милиона евра - што је значајан део укупних инвестиција градског већа.

Сотову апликацију користи 100 владиних институција у 33 земље, а Уругвај је прва земља која ју је користила на националном нивоу.

Критичари директне демократије упозоравају да би добро организоване групе са једним питањем могле да манипулишу процесом, као што су борци против вакцине у Италији. Постоји и забринутост да би мањинске групе могле да буду скрајнуте.

Али Сото мисли да се људима може веровати.

Он наводи студије о директној демократији које указују да порески обвезници више воде рачуна о јавном новцу него што то раде политичари које бирају. Он додаје да су грађани Мадрида показали солидарност, подржавајући нове домове за жене жртве родног насиља и дневне центре за пацијенте са Алцхајмером.

Шта сад спрема

Сото планира да покрене нову реформу - 57 насумично одабраних грађана саветоваће 57 градских одборника.

Сото објашњава да ће алгоритам осигурати да грађани буду одабрани тако да освесте друштвену разноликост Мадрида, са једногодишњим мандатом и приступом стручној помоћи како би се донели најбоље одлуке.

У Аустралији већ постоји „грађански жири" који је био ангажован на питању изградње нуклеарне депоније.

„Идеја је стара колико и сама демократија", каже он. „Група људи изабраних насумице - ако имају времена и способности да детаљно проуче питања - може да донесе веома репрезентативне одлуке."

Сото не планира да се заустави у Мадриду и напомиње да би његова платформа сада могла да се користи за повезивање људи широм света у заједничком одлучивању.

„Нема смисла да свет функциониште и даље дуж територијалних линија, јер интернет противречи географским удаљеностима."