Ваздушни напади западних сила на Сирију: хоће ли поколебати Асада

Напад овог викенда био је јачи него удари пре годину дана: три циља уместо једног.

Тада су Сједињене Државе деловале самостално; овог пута су им се придружили француски и британски савезници. Употребљено је двапут више оружја против циљева у Сирији него прошле године - нешто више од 120 укупно.

Али кључно питање остаје исто.

Да ли је све ово довољно да се постигне оно што Американци кажу да им је циљ - да се председник Асад довољно застраши да више не корисити хемијско оружје?

Aсадова делотворна победа

Од прошлог априла, сукоби у Сирији не јењавају. Ипак, две кључне ствари су се промениле.

Прво, Асадов режим је делотворно победио у овом рату, а терорисање цивила одиграло је кључну улогу у његовој стратегији.

Председник Асад можда не котролише читаву територију Сирије. Али уз подршку Русије и Ирана, не постоји нико ко може заиста да му се успротиви. У поновном успостављању шире контроле спречавају га недостатак људства, опреме и капацитета.

Друго, односи између Вашингтона и Москве - и између Русије и Запада уопште - значајно су погоршани, до мере да чак и високи међународни званичници говоре о новом Хладном рату.

Такав је контекст у ком је председник Трамп решио да пошаље казнену поруку Асадовом режиму. И такав је контекст у коме ће је режим примити.

Хоће ли се режим повући или ће остати пркосан? Хоће ли јавно самохвалисање прикривати дубоко промишљање о следећим потезима Асадовог режима?

Да ли ће можда Русија, без обзира шта у јавности говоре њени представници, оштро разговарати са сиријским вођом? И ако то учини, хоће ли тај разговор имати некаквог ефекта?

Tрампово скретање пажње

Посматрајући како се развија ова криза из Сједињених Држава, налазим је збуњујућом и, у много чему, забрињавајућом.

Чини се да у Трамповој администрацији недостаје фокус и јасноћа. Можда то и није изненађење, када је и сам председник дубоко и све више упетљан у домаће проблеме, док га оптужбе и тврдње о аферама и скандалима из прошлости прогоне поново.

САД и савезници напали локације са хемијским оружјем

Сирија: Шта може да постигне западна војна интервенција?

У неким тренуцима се чинило да ће пре напасти америчко правосуђе него председника Асада. То се показало и прошле недеље - док се већи део света бринуо око тога шта би председник Трамп могао да уради у Сирији, америчким медијима су доминирали, владали и фасцинирали их у једнакој мери, Трампови проблеми код куће, толико, да се скоро ни о чему другом није причало.

Трампова реторика наводила је на помисао о снажном војном удару на Асадов режим. А оно што се десило је далеко од тога. И какав закључак могу да донесу Москва и Дамаск?

Меки циљеви

Пентагон је, чини се, дао све од себе да се избегну цивилне и „стране" жртве - у преводу, руске.

Три циља су одабрана и због њихове главне улоге у програму хемијског наоружања, али и због најмањег могућег ризика од колатералне штете.

Начелник Генералштаба је на брифингу после напада објаснио да су Сједињене Државе имале списак и других циљева, али су одлучиле да их не гађају овог пута. Јасна порука је да ће, уколико се Асадов режим поново определи за коришћење хемијског наоружања, уследити нови напади.

А опет, од прошлог априла је забележен одређени број наводних напада хемијским наоружањем, углавном коришћењем гаса, хлора. Али све до сада, Америка није извела напад. Дакле, какву поруку та одлука шаље?

Нада постоји да ће Асад променити понашање. Али шта ће бити са сукобом у Сирији уопште? Овај сурови рат не показује знаке краја. Многи указују да су бомбе, артиљерија и меци одговорни за небројене смрти и сакаћења у Сирији, а не хемијско оружје. Па опет, баш је оно изазвало хитру акцију Запада.

Оваj осећај је проткан истином у великој мери, иако због историјских и културолошких разлога, хемијско оружје изазива посебан ужас на Западу, услед његовог коришћења после Првог светског рата. Споразум којим се забрањује хемијско наоружање је важан договор о разоружању и његово слабљење прети да заустави године напретка.

Али шире питање остаје - до које мере ови последњи напади мењају слику у Сирији? Да ли ће они макар мало приближити крај сукоба? Нажалост, одговор је скоро сигурно, не.

Све до недавно - на ужас генерала - Трамп је говорио о повлачењу свих америчких трупа из Сирије. Само пар дана касније, изгледало је као да прети великом војном интервенцијом. У Трамповој администрацији нема постојаности.

Једноставно, не постоји јасна стратегија која ће помоћи окончању рата. Један од аргумената за задржавање америчких трупа у Сирији је јачање локалних савезника попут Курда, чији је циљ слабљење равнотеже Асадовог режима и подршке коју добија из Ирана.

Ограничавање Ирана је отприлике једина заједничка тема у приступу Трампове администрације, али чак ни то није довело до доследне стратегије. У изјави после напада, председник Трамп је поново потрврдио да Сједињене Државе не желе бесконачно присуство у Сирији.

Он се очигледно нада да ће, када други - ко? - преузму терет на своја плећа, Америка моћи да оде. Али ову изјаву је пратила друга, свеобухватнија, о неукротивости овог региона и проблемима који га разарају, што тешко може да укаже на жељу о дугорочном ангажовању.

Ако овакви сигнали стижу из Вашингтона, зашто би онда Русија требало да брине?

Успон Русије

Русија се, кроз војну и политичку подршку Асадовом режиму, поново вратила као значајна дипломатска сила у региону. Москва је, наравно, упозоравала Америку и њене савезнике да не нападају Сирију. Дакле, шта би Русија могла да учини после ових напада?

У самој Сирији, могла би да још више подрије већ слабу позицију Вашингтона, али то не значи рат са Американцима - овакви страхови, сем у случају неке изузетне катастрофе, одувек су били, највероватније, претерани.

Амерички секретар за одбрану Џејмс Матис већ је наговестио могући одговор Русије, рекавши да Вашингтон „очекује снажну кампању дезинформација у данима који следе, од оних који су у савезништву са Асадовим режимом."

Ова кампања је на много начина већ и почела, и Руси, који сада имају снаге у области у којој се наводни хемијски напад догодио, инсистирају, прво, да нема трагова хемијског напада, и потом, недавно, да је све намештено акцијама страних агената чији је циљ да дискредитују Асада и Москву.

То је она иста Русија за коју већина западних влада сматра да је иза покушаја убиства бившег руског обавештајног агента и његове ћерке у Енглеској, коришћењем нервног агенса. То је она иста Русија која је покушала да утиче на изборе у Сједињеним Државама и другде. То је Русија председника Путина која је заузела део Украјине. И тако даље. Битка у дезинформацијама је већ почела.

Нови Хладни рат

Нова врста Хладног рата се развија. Можда не носи ризик нуклеарног уништења, али је баш због тога, на много начина, директнија и непредвидљивија, уз Москву која преузима много већих ризика него у прошлости.

Русија није глобална суперсила као што је то био Совјетски Савез. Више нема идеологију која добија подршку ослободилачких покрета широм света. Русија је у основи регионална сила средње снаге са значајним нуклеарним арсеналом и релативно слабом привредом. Али Москва зна како да шири утицај и како да води рат информацијама. А Путин је решен да одбрани руске интересе - како их он види - где год може.

То се углавном односи на земље у суседству Русије, државе близу њених граница које су традиционално руске интересне зоне - попут Грузије или Украјине. Сирија је скоро па почасни члан ове скупине, омогућавајући Русији улазну тачку у поновном успостављању утицаја у региону који је и даље важан. Руска звезда је у успону, а утицај Вашингтона, на много начина, опада.

И то јесте значајно. Јер нестабилност у овом региону расте. Таласање пробуђено одлуком претходне америчке администрације да се обори режим Садама Хусеина у Ираку још увек се шири. Иран је највише добио том одлуком и постао је значајан регионални играч.

Растући утицај Ирана у Сирији доноси ризик од великог сукоба са Израелом. Недавно је дошло до наводног напада Израела на једну базу у Сирији у којој се налазило важно постројење Ирана.

Напетост расте. Бројни процепи у региону се све више спајају.

А напади Американаца, Британаца и Француза су неизбежно додали још један камен на овај пут.