Сирија: Шта може да постигне западна војна интервенција?

Док владе Сједињених Држава и Велике Британије настављају разговоре о могућем одговору на наводни напад хемијским оружјем на Думу у Сирији, поставља се питање шта су циљеви војне интервенције?

За Сједињене Државе и њихове савезнике стратешка предност изненадног напада на сиријске војне базе више не постоји.

Сиријске снаге су имале два дана да изместе авионе и другу војну опрему у руске базе у Латакији, Тартусу и Кмејмиму, где ће се бити под заштитом руске војске и њиховиог ракетног система С-400.

Сиријци су испразнили своје пешадијске базе и раселили људство у очекивању западног војног напада.

Без сумње, Руси ће штитити своје базе у случају напада, тако да ситуација на терену носи ризик сукоба суперсила.

Два најважнија питања за западне војне планере су шта у овој ситуацији може да се постигне војном интервенцијом и шта су стратешке предности тог захвата?

Пошто су сиријске снаге упозорене, самим тим су раштркане и под руском заштитом, напади западних сила ће морати да циљају на постојећа војна постројења - бомбардујући писте, зграде и опрему која није премештена.

Напади западних сила ће највероватније уништити сиријску војну команду и контролни систем, коришћењем бомби које растурају бункере и бојевих глави које имају способност дубоког пробоја. Очекује се да ће овакви напади нанети озбиљне губитке војној инфраструктури коју је Сирија успела да обнови од 2015.

Ако се одлуче за амбициознији приступ, који је ризичнији, Сједињене Државе могу да се одлуче да током дужег временског периода бомбардују исте мете, чиме онемогућавају њихово коришћење и држе сиријске војне авионе у руским базама - тиме се ствара нека врста „зоне забрањених летова" над Сиријом, барем неко време.

Прошле године, када су као одговор на коришћење хемијског оружја у Кан Шејкуну Сједињене Државе напале Асадову ваздушну базу Шајрат, писте су поправqене истог дана. Америчке војне снаге су одлучне да се то не понови, због чега се очекује дужа ваздушна кампања усмерана на најважније војне циљеве.

Шта се овим постиже стратешки?

Сигурно је да цивили у Сирији неће осетити побољшање, након што су толико пропатили у нападима своје владе и мноштва побуњеничких, терористичких и герилских група, од којих су се неке бавиле застрашивањем људи, уместо борбом за њихове циљеве.

Тешко да ће председник Асад попустити у одлуци да настави да држи земљу под својом контролом.

Зашто онда ризиковати ескалацију сукоба с Русијом и могућност несагледивих последица које су вероватне?

Сама по себи, војна сила нема никаквог смисла. Она мора да буде део политичке стратегије и у овом случају та стратегија мора да обухвата питања шира од саме Сирије. Тек онда може да понуди какву-такву наду за сиријско становништво.

Први циљ је да се не дозволи „нормализација" коришћења хемијског оружја у било ком рату.

Табу против коришћења је био изненађујуће јак још од краја Првог светског рата. Конвенција о хемијском оружју из 1933. је једна од најефикаснијих мера против наоружавања у модерној историји. Сирија је потписница овог споразума.

Председник Обама тврдио је да ће непоштовање ове конвенције представљати „црвену линију", али онда је одустао од тог принципа. Упркос чврстом порицању Асадове владе, постоји мноштво доказа да су сиријске снаге, уз одобравање руске стране, користиле хемијско оружје против свог становништва од тада па надаље.

Многи западни политичари верују, уз све моралне недоумице коју носи ова ситуација, да не могу да наставе да се понашају пасивно. То је постао тест за међународни правни поредак, који иначе трпи оштре нападе са више страна.

Ван тога, многи тврде да би ефикасна војна акција представљала одлуку западних сила да се поново укључе у сукоб на Блиском Истоку у тренутку када је тај регион у дубокој кризи.

Кампања против такозване Исламске држава је одувек била геополитичка циркуска представа, а западни утицај на ситуацију која се развија од Либана до Јемена је значајно опао.

Наравно, западни лидери су невоqни да се укључују у тај сукоб. Али током трајања борбе против Исламске државе у којој нису учествовали, догодило се да о будућности региона одлучују Иран, Русија и донекле Турска.

Тренутно се разматра да ли се дугорочни западни интереси боље постижу укључивањем у сукоб или његовим игнорисањем и препуштањем да га контролишу друге силе.

Успешна војна кампања може да понуди наду сиријском становништву да ће председник Асад морати да пристане на преговоре, чиме би завршетак рата донео нешто хуманије од свирепе победе.

Коришћење војне силе никада није лако, али може бити успешно, само ако је део јасне и оствариве политичке стратегије.

О тексту

Овај текст је ББЦ наручио од експерта ангажованог у другој организацији.

Професор Мајкл Кларк је виши истраживач у Краљевском институту за студије безбедности и одбране (RUSI) и помоћни директор Института за стратешке студије.

Приредила Џенифер Кларк