Фрагменти сећања: Детињство за време НАТО бомбардовања 1999.

Шест дечијих прича, шест дечијих животних сликовница, свака различита, а све, ипак, имају исту страницу: бомбе које су падале и звук сирена за узбуну.

Док се Александар радовао никад дужем распусту, несвестан шта се заправо дешава, а Ксенија учила да скија на Копаонику, само стотинак километара јужније, Зорица и Алба са Косова су имале много трауматичнија искуства.

„У једом тренутку, једем слаткише и играм видео игре са другарима из комшилука, у другом се налазим у колони људи који покушавају да пређу границу и пребегну у Албанију док падају бомбе", каже Алба Чакали, Албанка чији је живот од детињства везан за Призрен, град на југу Косова.

Успомене из периода НАТО бомбардовања пореди са „брзим смењивањем филмских сцена различитих жанрова".

„Најранија дечија сећања личе на збирку сензорних утисака којима је касније дат наративни ток.

„Када је реч о памћењу трауматичних догађај начин на који бивају упамћени зависи од узраста", каже психолошкиња Ирис Жежељ са Филозофског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Најмлађа деца о догађају сазнају посредно „преко реакција и интерпретација оних који се о њима старају."

„Ако они успеју да на децу не пренесу забринутост и уплашеност, или бар то не ураде у великој мери, мала деца их неће нужно памтити као трауматске", додаје Жежељ.

Војна акција НАТО на територији тадашње Савезне Републике Југославије (СРЈ) почела је 24. марта 1999. године, а повод ове интервенције било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

У нападима је погинуло 1.008 припадника безбедносних снага Србије.

Тачан број цивилних жртава није познат, а организација Хјуман рајтс воч тврди да их је било између 489 и 528.

Прво сећање: Бескрајно дуга колона аутомобила

„Стално смо се паковали и селили од једне до друге комшијске куће у Призрену да би смо се заштитили", започиње причу Алба Чакали.

Имала је девет година када јој је ухапшен отац због оптужбе да је у породичној фотографској радњи штампао пропагандни материјал и тако подржавао Ослободилачку војску Косова, парамилитарну групу која се борила за независност Косова, а коју су српске власти сматрале терористичком организацијом.

„Био је кратко у затвору, јер му је чувар српског порекла, ког је знао из Призрена помогао да побегне", додаје она.

Када је дошао, Албина породица је одлучила да се исели са Косова због страха од српских безбедносних и паравојних снага.

„Спаковали смо све што смо могли да понесемо, а ја сам понела омиљено ћебенце", наставља причу.

На граници са Албанијом, посматрала је „бескрајну колону аутомобила."

„Кроз маглу се сећам да су родитељи причали да не можемо даље, да ће оца поново ухапсити, а онда је мајка одлучила да се вратимо за Призрен.

„Преселили смо се код ујака и тамо смо живели са широм породицом", каже Алба за ББЦ на српском.

Неколико дана касније, бомбе су пале на кућу у којој је одрасла.

„Тога се не сећам, знам само да су тамо остале моје играчке", каже дрхтавим гласом.

Друго сећање: Траке на прозорима и играње по цео дан

Руке одраслих које брзим покретима мотају цигарете у новински папир, душеци по којима шетају инсекти у влажном подруму и албум са јунацима цртаног филма Нинџа корњаче - по овим детаљима Александар Теокаревић памти период бомбардовања.

После тога што су од детонације попуцала стакла на прозорима стана у Лесковцу, у којем је као дечак живео са родитељима, отишли су у оближње село код његових рођака.

За њега тада почиње „најдужи распуст."

„Био сам несвестан опасности и на неки детињаст начин био срећан што дуго нисмо ишли у школу", дели утиске у разговору за ББЦ на српском.

„Било је лепо пролећно време, играли смо се по цео дан, брат и ја смо пронашли ново друштво", додаје он.

Када би се зачуле сирене, Александар је са породицом силазио у подрум, где су били душеци на којима су седели и спавали.

„Једног дана смо дошли на идеју да правимо кош, а за то су нам биле потребне летве са оближњег градилишта.

„Покушавали смо пар пута да их украдемо, али увек би нас у томе спречио чувар", присећа се Александар.

Зато су чекали да крене узбуна, јер су претпостављали да ћe тада градилиште бити празно.

„Док смо узимали материјал, зачули су се звуци сирена, уплашили смо се и почели да бежимо.

„За то време су нас тражили родитељи јер су мислили да нам се нешто десило, тако да је настала читава драма", каже црнокоси младић.

Сећа се да није био уплашен и да му је недостајала рођака код које није могао да оде.

„Пре бомбардовања, сакупљао сам сличице са Нинџа корњачама, имао сам попуњен готово читав албум.

„Поклонио сам га сестри од ујака. Сећам се да ми је после било жао", додаје Александар.

Треће сећање: Живот тинејџерке на Косову

Била је трудна је и живела је са родитељима и старијом браћом у Зубином Потоку, једној од четири општине на северу Косова са већински српским становништвом.

„Не сећам се толико тога, од страха сам заборавила", почиње причу Зорица Влашковић за ББЦ на српском.

Када је војска СРЈ направила две привремене базе у близини Зубиног Потока, Зорица је свакодневно слушала родитеље и комшије како причају да постоји велика могућност да ће бомбе погодити њихово насеље.

„Саветовали у нам да се склонимо и одемо у околна села", присећа се она.

Кроз прозор стана, тада шеснаестогодишња тинејџерка, гледала је суграђане, како са пртљазима одлазе.

„У згради нас је остало двадесетак", додаје уз уздах.

Дане су проводили у шуми.

Седели су на влажној земљи и ћутали, а ноћу би се враћали у станове „само да преспавају".

„Једно јутро, чула сам сирене, сви су излетели напоље, а ја нисам могла да се померим.

„Кад сам постала свесна стварности, схватила сам да седим испод стола у дневној соби и чула глас брата, који ме је љутито и уплашено дозивао."

Кад је изашла из зграде, схватила је да је бомбардована оближња сала, Црвени крст и кафана, у њеном склопу.

„Око мене су били уплакани људи, неколико њих је било повређено, а ја сам све време мислила о томе да ли ће беба бити добро", каже Зорица.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Како се формирају сећања код деце?

Док дечији говор није довољно развијен, не постоји ни систем за трајно складиштење сећања, а све пре треће или четврте године је резултат прича значајних других (родитеља, браће и сестара) и различитих артефаката (породичних фотографија, снимака, играчака које су сачуване), објашњава психолошкиња Ирис Жежељ.

Као пример утицаја одраслих на дечије поимање догађаја, она наводи екстремни експеримент представљен у филму Живот је леп Роберта Бенињија у коме отац реинтерпретира стравичну логорску свакодневницу малом сину.

„Са даљим развојем, деца се осамостаљују у опажању и разумевању света око себе, па улога других у креирању сећања бива све мања", додаје.

И тада је дечија слика света другачија од слике одраслих, и ако се са децом не разговара и не помогне им се да разумеју, они могу погрешно да интерпретирају догађаје, сматра Жежељ.

„У веома болним ситуацијама, тешко је децу сачувати од реалности, па ће заједнички задатак одраслих и деце бити да касније у животу обраде трауму кроз коју су прошли и пробају да је интегришу у своја животна искуства", закључује психолошкиња.

Четврто сећање: Скијање и празан паркинг

„Имала сам четири годинe када је почело бомбардовање", присећа се Ксенија Ћук, уметница из Београда.

Двадесет другог марта, само два дана пре него што је почело бомбардовање, Ксенија је била са породицом на Копаонику, популарном скијалишту, и учила је да скија.

„Мама ми је после причала да није веровала да ће бомбардовање почети, па смо ми остали последњи у том хотелу на Копаонику", каже за ББЦ на српском.

Када су се 24. марта Ксенија и њени родитељи пробудили, на паркингу је био само њихов ауто.

„Нисам била уплашена, сећам се скијања и игара у снегу са другом децом", додаје Ћук.

Каже да је током осталих дана била поприлично изолована и да је време проводила цртајући и играјући се са псима и мачкама у кући у београдском насељу Карабурма, где је тада живела.

Кроз маглу се присећа и слика разорених зграда емитованих на телевизији.

„Најупечатљивије сећање ми је било кад смо мама и ја шетале од наше куће до њене другарице која је живела на другом крају града.

„Ишле смо пешице, ухватила нас је сирена на пола пута", присећа се ова двадесетдеветогодишњакиња.

Улице су биле пусте, на њима није било чак ни смећа.

„Журиле смо, мада ми није било јасно зашто, знала сам само да је било боље да будем у кући, јер су ми тако рекли родитељи", прича Ксенија Ћук.

Пето сећање: Поглед на авионе кроз гране дрвећа

Првих неколико дана бомбардовања, Никола Панић, тада 11-годишњи дечак, провео je у ујаковој кући у подножју планине Гоч код Врњачке Бање.

Тамо су га, заједно са три године старијим братом, послали родитељи, јер су мислили да ће бити безбеднији.

Време су проводили играјући карте и друштвену игру Не љути се човече са рођацима, а спавали су на клупама у подруму.

„После седам или осам дана, вратили смо се кући, јер су родитељи веровали да је опасност прошла.

„Почетком маја, мом другу из комшилука је био рођендан, брат и ја смо се радовали што ћемо ићи", каже Никола Панић за ББЦ на српском.

Био је 1. мај и Никола је играо фудбал у оближњем дворишту са децом позваном на рођенданску прославу, а онда су се зачуле сирене за узбуну.

„Оставили смо лопту и дотрчали до јелки засађених у дворишту.

„На небу је био авион, могао сам да га видим кроз гране дрвећа, чинило се да је нам близу, осећао сам страх, али и узбуђење, као да сам у филму", присећа се он.

Убрзо су сазнали да је бомбардован Стари мост у оближњем Трстенику.

Стари мост у Трстенику погођен је 1. маја 1999. године.

Шесто сећање: 'Проба!'

„Био је прекид музичког програма који сам гледала са другарицом ", каже Сања Васић из Београда.

Имала je шест година када је у стан у Сарајевској улици, у ширем центру Београда, у којем је са родитељима живела, улетео комшија узвикујући: „Проба!".

„Нисам знала на какву пробу мисли, али сам замишљала неке плесаче или глумце, а тек кад сам одрасла, разумела сам да је он мислио да је у питању проба ванредне ситуације", наставља она.

Брзо су истрчали из стана и отишли до склоништа које се налазило преко пута зграде.

За неколико дана је са породицом напустила град и отишла у село у близини Космаја, планине надомак Београда.

„Сећам се играња са другарицом и њеним братом, шетњи по шумама, трчања по ливадама.

„Из авиона су бацали некакве летке са сликама политичара, нама је то изгледало као киша папирића и било нам је тако забавно, сакупљали смо их по пољанама и покушавали да их ухватимо", наставља сетно Сања.

У питању је био пропагандни материјал НАТО против режима Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ, државе коју су чиниле Србија и Црна Гора.

Четврт века касније, Сања има утисак да јој је „дуго требало да схвати и разуме оно што се тада догађало."

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]