Религија и хуманост: Када су верски волонтери у Србији десна рука пацијентима

Када је Антонела Риха као девојчица лежала у болници у црногорском граду Котору због повређене руке, поред медицинских сестара и лекара, неговале су је и католичке часне сестре.

„Часна сестра ми је помагала да могу да једем, хранила ме, доносила ми воду, била је стално присутна на нашем дечијем одељењу да ускочи шта год треба, права неговатељица.

„Сећам се да је била дивна - блага и нежна", каже Риха, 63-годишња Београђанка, за ББЦ на српском.

Управо то су главни задаци и православних волонтера у Београду, који већ десет месеци у договору са државом помажу болесницима после операција срца на Клиници за кардиохирургију Клиничког центра Србије.

Волонтери су ангажовани у оквиру Верског добротоворног старатељства, хуманитарне организације Српске православне цркве.

Раде с благословом патријарха српског Порфирија, а уз подршку Министарства здравља, истиче епископ Петар, координатор пројекта.

„Скупило се 40 до 50 волонтера, који су претходно имали једну врсту обуке, будући да они помажу у оквиру немедицинских послова у тој клиници.

„То је, на пример, гурање колица или ако треба да се болесницима нешто дода или помогне на неки начин", каже 36-годишњи епископ за ББЦ на српском.

Прошли су обуку на клиници уз контролу медицинског особља и подршку Министарства здравља, додаје.

Ко су волонтери?

Није реч о свештеницима или монасима, већ цивилима који имају редовне послове, али нађу времена и за добротворни рад.

Међу добровољцима је и Божица Велоусис, филолошкиња запослена у Културно-просветној заједници, која се већ годинама бави и хуманитарним радом, као и писањем.

Од јуна прошле године одлази на Клинику за кардиохирургију, где једном до два пута недељно по четири сата помаже у шок соби.

Тамо леже пацијенти којима је потребна интензивна нега.

„Кад дођем ујутро, послужим доручак, ту су пацијенти после операције, потребна им је помоћ да једу, пре тога им обришем руке, лице, умијем их.

„Послужимо их водом, чајем, причамо са њима како се осећају, мало их мотивишемо и упутимо неку лепу реч да се орасположе", описује Велоусис.

Због приватности пацијената и њиховог здравственог стања, са њом разговарамо ван болнице.

И болесници и медицинске сестре су их, каже, врло лепо прихватили, што је мотивише да настави.

„Кад сам направила паузу неколико дана и кад сам се вратила, једна пацијенткиња ми је рекла 'гледала сам кад ће да се отворе врата да вас видим да ли долазите'", препричава озарено.

Када пацијент напусти одељење, волонтери обришу апарате, каблове, затегну кревет.

Божица је научила и да пакује газу, тако да не вире кончићи која иде на стерилизацију.

„Наставићу да идем, то је сад постало саставни део мог недељног планера.

„Васпитана сам да помогнем људима колико је у мојој моћи, лепо је када знате да сте некоме помогли и то треба да се доживи", каже Велоуисис.

Волонтери су православни верници различитих занимања, од професора, до радника.

„Разнобојан је спектар занимања и позиција људи који помажу.

„Они нису ту да проповедају или да врше било какву врсту духовне мисије, осим чињења доброг дела", истиче епископ Петар.

Учешће је већ довољно велико - то је „тиха мисија која говори делима љубави, а не речима или доктрином", оцењује.

„Наћи се тако тешком болеснику, пресвлачити га или купати - тежак је и захтеван посао за који је потребно пуно одрицања и љубави да неко пристане да приложи тако слободно време, бесплатно".

Какве су реакције?

Откако се пројекат СПЦ-а спроводи, и пацијенти и медицинско особље су имали само најбоље утиске, навела је министарка здравља Даница Грујичић у писаном одговору за ББЦ.

„Увек сам говорила да лекари лече, али да исказани брига и саосећање пацијенте излечују.

„Волонтери су ту да охрабре, орасположе пацијенте, да им врате позитиван дух неопходан за њихов даљи опоравак", каже Грујичић.

Додаје да очекује да ће се ова сарадња наставити.

У данашње време, оваква волонтерска помоћ је заиста редак пример бриге за ближњег и помоћи онима којима је неопходна, као и презаузетом медицинском особљу, додаје.

„Драго ми је да је међу волонтерима и много младих, има и примера студената медицине, што ме посебно радује", поручила је професорка Медицинског факултета.

У име 1.200 пацијената колико их је на Kлиници за кардиохирургију оперисано у том периоду, волонтерима се раније захвалио и директор клинике Светозар Путник.

„Ви не само да боравите на нашој клиници, него директно учествујете у лечењу болесника.

„Могу да замислим колико је тешко да када изађете са наше клинике, где проведете шест или осам сати негујући најтеже болеснике наставите са вашим свакодневним животом", рекао је Путник.

Свештеници постоје засебно

Пошто је у питању пилот пројекат, резултати рада су објављени тек после девет месеци, јер су организатори желели да виде хоће ли заживети.

Не само да је заживео, сада и друге клинике желе да им дођу и помогну православни волонтери, каже епископ Петар, за шта су и у СПЦ расположени.

Волонтери помажу свима без обзира на расну, верску или националну припадност, додаје.

Невезано од њиховог рада, пацијентима су у болницама већ годинама на располагању свештеници.

„Ако неко дирнут добрим делима волонтера, љубављу или жртвом у себи препозна позив божији или жељу према цркви, он је увек добродошао да дође у цркву или позове свештеника.

„Ми углавном у скоро свим болницама и клиничким центрима имамо капеле, ту су распоређени свештеници који служе и они су за то школовани и посвећени да пруже духовни разговор, исповест, причешће или молитву", каже епископ.

Сестре Милосрднице и Земунска болница

Донедавно су у појединим болницама у Србији биле ангажоване и католичке часне сестре - милосрднице, али су престале са радом због старости.

Реду сестара милосрдница светог Винка Паулског још 2. августа 1887. године поверена је Земунска болница, најстарија болница у Србији.

Ову најстарију болницу у Србији оне су водиле све до 1946.

Сестре милосрднице деловале су у Србији и у Београду, Зрењанину, Панчеву, Kовину, Шапцу, Петроварадину, Врбасу.

„У тим местима сестре су радиле у државним болницама и старачким домовима као медицинске сестре, али и као помоћно особље.

„Нажалост, због све мањег броја чланица и различитих неповољних друштвених околности постепено се престајало с радом", наводи сестра Катарина у писаном одговору за ББЦ на српском.

Последња кућа коју су имале у Србији затворена је 2021. године због старости сестара и мали су изгледи да ће се ускоро обновити, додају.

У болницама, на различитим одељењима и у различитим заводима, делују још на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине.

„Нажалост, због све мањег броја радно способних сестара остао их је још мали број, свега петнаестак", наводи Катарина.

Дружба сестара милосрдница из Загреба, осим региона, делује и у Бугарској, Италији, Аустрији, Kанади, Аргентини, Парагвају и Саломонским Острвима, подаци су са њиховог сајта.

Оне „раде у болницама све што и медицинске сестре, а ако их неко о Богу пита, говоре и о њему, али никоме тај разговор не намећу", напомиње сестра Катарина.

„Током наше историје сестре су у тешким временима и тешким условима радиле у болницама, биле су истеране из својих болница које су им одузете, у неким земљама нису смеле радити у својим калуђерским униформама, строго се пазило што и како раде.

„Из свега тога научиле су, како им је рекао један жупник у Врбасу, да је важније Богу говорити о болесницима, то јест у молитви Богу препоручивати њихове потребе, страхове, патње и боли и на тај начин бити уз њих", закључује сестра Катарина.

Слична су искуства и Антонеле Рихе.

Она се други пут са часним сестрама у болници срела и у одраслом периоду када је била на болничком лечењу у Риму, и за оба пута је вежу само „фантастичне успомене".

„Ја сам атеиста, потичем из атеистичке породице, ни у једном тренутку ту није било неког верског убеђивања", каже.

Ова новинарка са вишедеценијским искуством, подсећа на хроничан проблем са мањком медицинског особља које одлази из Србије, те да је свака врста неговатеља корисна.

Да су преоптерећеност медицинског особља (50 одсто) и ниске зараде (46 одсто) највећи проблеми у српском здравству, показала је и анкета Министарства здравља и Националне алијансе за локални економски развој (Налед).

Сваки десети анкетирани лекар планира одлазак у иностранство у наредних пет година, наводи се у истраживању објављеном 2023.

„Ко год је био у болници, могао је да види медицинске сестре како не стају, не заустављају се ни секунд од собе до собе, помажу болеснима и у оним стварима које нису њихов посао.

„Да ли су волонтери из неке организације или цркве, није важно, свака намера да се некоме помогне је добра и треба је поздравити", закључује Риха.

Како изгледа борба жена да постану римокатоличке свештенице:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]