Црвено барјаче: Када су крагујевачки радници славили оспоравану победу на изборима 1876. године

Жамор и галама са оближње пијаце шире се уздуж и попреко једне од централних крагујевачких улица чије име од заборава чува комад историје града у срцу Шумадије.

Ходам посред пута, свеже асфалтираног тик пред прошлогодишње парламентарне и локалне изборе у Србији, заобилазећи пролазнике јер су тротоаре заузели паркирани аутомобили а између њих, разбацане импровизоване тезге шаролике робе.

Негде на средини ове кратке и уске улице, посред бетонске бандере закуцана је плава табла са натписом „Црвени барјак".

Називу улице је кумовао један од најважнијих локалних догађаја у Крагујевцу 19. века.

Тог 27. фебруара 1876, више стотина радника и присталица идеја социјалистичког пионира Србије Светозара Марковића, праћено музичким оркестром, прошетало је градом и овим комшилуком, носећи „црвено барјаче" на коме је белим словима писало самоуправа, славећи победу на општинским изборима.

„Позитива у сваком случају, прва нека радничка победа", говори Милија Благојевић, власник Пољопривредне апотеке, са вишедеценијском адресом у овој улици, прекопута привремене покривене пијаце.

Пошто потиче из радничке породице, овај догађај за Благојевића има додатну тежину, а сматра га и симболом родног града.

Улица Црвеног барјака пружа се левом обалом Лепенице, прекопута некадашње Тополивнице и данашње фабрике Застава оружје, чији су радници учествовали у ондашњим демонстрацијама.

„Било је то прво масовно окупљање овде и победа радничке класе, показивање снаге пролетаријата", говори Марија Милошевић, кустоскиња Музеја Стара ливница у дворишту крагујевачке фабрике, за ББЦ на српском.

Убрзо је уследио одговор државе и кнеза Милана Обреновића, па су бројни организатори и учесници ухапшени, а поједини и отпуштени из фабрике.

Тековине овог догађаја укорењене су у историји града, а посебно су биле баштињене у доба социјалистичке Југославије - фабрика оружја и аутомобила после Другог светског рата понела је име „Заводи Црвена застава".

Поред улице и експоната у музеју, Црвено барјаче у Крагујевцу живи и кроз истоимени стуб испред некадашњег Дома самоуправљача (Дома синдиката) у центру, као и у постаменту споменика Тополивцу испред фабричког комплекса.

Како су се социјалистичке идеје запатиле у Крагујевцу

Политичке турбуленције обележиле су 19. век у Србији, вазалној кнежевини унутар Османског царства.

Од тога нису биле изузете ни 1870-те.

На челу је био Милан Обреновић, док су се власти смењивали либерали и конзервативци, о чему је углавном одлучивао кнез.

Важио је Устав из 1869. који је донела Намесничка влада, а историчар Славко Степановић каже да се у „основи развоја државе налазио бирократизам и централизам".

„Устав није омогућавао да парламент буде стожер власти, с обзиром да скупштина није била равноправна са кнезом Миланом који се није превише освртао на уставна ограничења.

„Тежио је владалачкој диктатури ослањајући се на војску", говори виши архивиста Историјског архива Шумадије у Крагујевцу за ББЦ на српском.

Мењали су се и друштвено-економски односи, стварајући погодну климу за развој капитализма.

У Србију стижу и социјалистичке идеје, углавном преко студената који су се школовали у иностранству, првенствено у Швајцарској и Француској,

Један од пионира левичарске мисли на Балкану био је и Светозар Марковић који је последње две године живота, до смрти 1875, провео управо у Крагујевцу.

Бивша српска престоница била је плодно тло за сејање социјалистичких идеја јер је у граду од 1853. радила Тополивница, војна фабрика пресељена две године раније из Београда.

Марковићев социјализам се запатио највише међу омладином и радништвом војне фабрике где се „стварало језгро радничке класе".

„Борили су се за веће наднице, техничке и хигијенске услове, начине награђивања, што овде није био случај, а радно време је било 10, 11 сати дневно", објашњава Марија Милошевић.

Бунт се, додаје, ширио и међу ђацима и наставницима Учитељске школе и гимназије.

Све већи број „радикалско-социјалистичких посланика чија је политика усмерена на положај радника и сељака" јавља се и у „парламентарном животу Србије" чиме су либерали и конзервативни добили још једног ривала, каже Степановић.

У парламенту се нашла „група Адама Богосављевића", још једног социјалистичког првака, која је, према мемоарима тадашњег председника владе Љубомира Каљевића, издејствовала „велику општинску самосталност".

Она је била дефинисана у Изменама и допунама закона о устројству општинама и општинских власти од 20. октобра 1875. које су „свеле на минимум државни надзор над радом општина", наводи се у књизи Крагујевачки Црвени барјак Живомира Спасића.

На основу овог Закона, новембра 1875. године, организовани су локални избори у Крагујевцу, својеврстан увод у Црвено барјаче.

Победа социјалиста и оспоравање либерала

Радикалско-социјалистички представници су у новом закону увидели шансу за променом дотадашњег стања и расподеле снага на политичкој сцени Србије, каже историчар Степановић.

Право гласа на вишедневним изборима заказаним за 13. новембар, имао је сваки пунолетни грађанин који је платио порез.

Према попису из 1874. године у Србији је живело 1.353.890 људи, свега нешто више од 10 одсто њих у градовима.

Од крагујевачких 6.663 становника, право гласа на изборима за нови општински одбор, кмета и његове заменике имало је 1.665 бирача.

У својеврсној предизборној кампањи, следбеници Светозара Марковића масовно су агитовали у циљу „обезбеђивања подршке".

Помагао им је, између осталих, и мајор Сава Грујић, наченик Артиљеријске управе и Марковићев пријатељ, који је упркос „крутим војним прописима, прећутно толерисао агитацију у фабричким радионицама", пише Спасић у књизи.

На гласање је позивао и левичарски лист „Старо ослобођење" социјалисте Пере Тодоровића.

На новембарске изборе је изашло око 16 одсто бирача, односно 276 гласача.

Победили су социјалисти збацивши са власти либерале који су је годинама држали.

За председника општине изабран је Павле Вуковић, народни посланик и трговац, а међу одборницима су била и три радника војне фабрике, као и један заменик.

Међутим, „стара либерална струја покушавала је на све могуће начине да оспори победу", каже Марија Милошевић.

„Била је то борба између старих буржоаских породица које су биле имућније и чиниле либералну власт, и радничке класе за чији је развој важна Тополивница", објашњава.

Степановић каже да је победа „радикала-социјалиста" узнемирила Владу, а покренута је и кампања против нове општинске управе која се умногоме водила путем либералног гласила Исток.

За 27. фебруар 1876. заказан је збор како би се изгласало неповерење у изабрани одбор.

У дворишту тадашње Општине, наводно на месту данашњег Ватрогасног дома, водила се жучна расправа, одборници су се свађали и препирали, а пале су и тешке речи пред бирачима, радницима Тополивнице, као и „обичног, сиромашног света".

Неки од присутних либерала напустили су збор и у оближњој кафани написали тужбу и депешу за Београд коју је потписало више од 100 људи.

Недалеко одатле, у општинском дворишту, одбору је изгласано убедљиво поверење са 402 гласа за и једним против.

Победа и прослава

Прослава изборне победе се из дворишта пренела на улице, прераставши у својеврсне демонстрације упамћене као „Црвено барјаче".

Крста Крле Сретеновић, радник Тополивнице и одборник, изнео је црвену заставу са натписом „самоуправа" и предао је колеги Алекси Поповићу да је поносно завијори на челу колоне.

Заставу су, према неким изворима, направили новинар Пера Тодоровић и његов сарадник из „Старог ослобођења", Мита Стојановић, на поду стана свештеника и одборника Милоја Барјактаревића.

Други говоре да је свештеникова кћи Катарина сашила заставу, а постоје и наводи да су је направиле сестре Анка и Милица Нинковић, Тодоровићева супруга.

У победничкој поворци је било око 500 људи, већином радника, занатлија, ученика и наставника Учитељске школе и Гимназије.

Пратио их је оркестар који је свирао народне песме, маршеве, али и француску химну Марсељезу, што ће посебно разљутити власти.

Током тросатне шетње крагујевачким насељима узвикивало се „Живела самоуправа" и „Живела слобода".

Шетња је завршена одакле је и кренула, у општинском дворишту где је „црвено барјаче" окачено о кров зграде да се вијори у знак победе.

Хапшења и откази

Иако није било већих инцидената, поворка није прошла неопажено код власти и кнеза Милана Обреновића.

Појавиле су се тврдње да су окупљени, под утицајем Париске комуне, француске радничке револуције из 1871, узвикивали „Живела република" и „Живела комуна", па и „Живели Карађорђевићи".

Из кругова блиских властима стизале су и тврдње о страдању двојице мушкараца и рањавању две жене, услед пијане туче и пуцњаве.

„У самом граду су богатији људи били преплашени демонстрантима, а да сасвим сигурно свеједно није било ни полицији.

„Срески начелник (Милош Прокић) је ангажовао војску, која је већ око 20 часова изашла на улице како би растерала последње демонстранте, највероватније по налогу кнеза Милана", прича Степановић.

У наредним данима је ухапшено више десетина демонстраната, док су из Тополивнице отпушена петорица радника, седморица удаљена са посла на месец дана, а деветорица кажњена одузимањем тродневне плате.

Четворица учесника осуђена су касније на казне затвора од девет месеци до четири године - Лазар Ристић, Светозар Танзановић, Пера и Илија Тодоровић.

„Апелациони суд је Пери Тодоровићу повећао казну за још четири године, накнадно је осуђен Пера Велимировић, док ће Војни суд послати Крсту Сретеновића на двадесетогодишњу робију - није дочекао слободу, преминуо је у затвору 1880", прича историчар.

Због учешћа у „Црвеном барјачету" парохију је изгубио и свештеник Барјактаревић.

Марија Милошевић каже да народ ипак „није ућуткан, нити су успели да оспоре победу, чак ни на суђењу".

„Народ се окупио и хтео да стави до знања да је радничка класа та која сад треба да влада и добије самоуправу, да општинска власт не сме да буде зависна, да има слободу и самосталност у одлучивању, а не као што је до тада било", закључује историчарка уметности.

Србија је убрзо заратила са Турском, а потом и добила самосталност 1878. па је прича о општинској самоуправи пала у други план, чекајући неко друго време.

'Старији памте, млађи - не верујем'

Крагујевачки новинар Мирослав Милетић памти када је пре пола века подизана застава са натписом „самоуправа", на стубу Црвени барјак испред Дома самоуправљача у центру града.

„Гледао сам то као клинац, долазили су из читаве Југославије око 15. фебруара на Сусрете самоуправљача, а заставу је дизао најбољи радник-самоуправљач", говори он за ББЦ на српском.

После распада социјалистичке Југославије, замрли су Сусрети самоуправљача, први пут одржани 1969, али је крагујевачки СУБНОР прошле године обновио традицију, организујући поновно подизање црвене заставе са натписом „самоуправа".

Милетић каже да већина Крагујевчана „ни не размишља о овом догађају - док неко не дође и пита".

Старије генерације, додаје, још и памте, док за млађе, не верује.

„Он сигурно има место у колективном сећању Крагујевца, то није спорно, али није у првом плану јер су испред све друге ствари које нас свакодневно муче", каже новинар.

'Хтео сам да мењам име, али неће нико да се сложи'

Милетић сматра да Црвено барјаче, нема будућност, већ је део прошлости и боји се да му, „каква времена иду", не одузму и име улице.

Предраг Марковић, један од станара Црвеног барјака, на броју 13, покушао је баш то.

„За мене не представља ништа, противник сам тога, хтео сам да мењам и име, али неће нико да се сложи", говори он за ББЦ на српском.

Да се већ сутра мења име улице, такву одлуку би, каже, „потписао са обе руке".

„Може нешто у вези Милошевог (Обреновић) конака или венца, какве везе има црвени барјак са тим?", пита се Марковић док извози колица пуна лишћа ка оближњем контејнеру.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]