Србија и животна средина: Шта су биоразградиве кесе

На гранама дрвећа, на улицама и поред путева у Београду и другим градовима у Србији, често се могу видети - пластичне кесе.

Ни ситна слова на кесама да су биоразградиве, нису довољне да одагнају ружне слике.

„Да би нешто било 100 одсто биоразградиво, до нетоксичних делова, пре свега мора бити направљено од биоматеријала, односно од природних састојака.

„Ниједна врста кеса која је у широкој употреби у Србији није таква", каже Јасмина Никодиновић Рунић, руководилац Групе за Еко-биотехнологију Института за молекуларну генетику и генетички инжењеринг у Београду, за ББЦ на српском.

Иако су постојале иницијативе, па и одлуке о забрани употреба пластичних кеса у Београду, оне никада нису заживеле.

У продавницама је могуће купити и папирне кесе које се, према проценама, под утицајем спољашњих фактора и уз помоћ микроорганизама и различитих зглавкара и црва, у природи разграђују између 10 и 100 година.

Драган Стевановић, секретар Удружења за хемијску, гумарску и индустрију неметала у Привредној комори Србије, каже да ни кесе са „оксо-адитивима", које се продају у већим домаћим трговинским ланцима, не могу бити биоразградиве.

„После њих, остаје 'оксо адитив' који је хемикалија.

„Тaкве кесе нису добре, јер тај адитив не може тек тако да нестане, а према важећем правилнику Министарства животне средине, пише да су оне биоразградиве, што нису", истиче Стевановић.

То, међутим, не значи да трговци и произвођачи кеса крше важећи пропис који им дозвољава да користе и да праве кесе са „оксо-адитивима", додаје Стевановић.

Србија је, објашњава, у раскораку са стандардима и тумачењима Европске уније (ЕУ), јер оно што се овде води као биоразградиво, у земљама европског блока није.

У ЕУ је од јула 2021. године забрањена употреба производа од оксо-разградиве пластике.

Пластичне кесе су у Србији направљене од материјала полиетилен, а забрањене су оне чија је дебљина од 15 до 50 микрона, каже Бранка Пилић, професорка са Технолошког факултета у Новом Саду, за ББЦ на српском.

„Могу да се користе само ако имају адитив за такозвану оксо-разградњу.

„Такве кесе нису биоразградиве, већ само оксо-разградиве, што значи да остављају микрочестице пластике и хемикалије у природи", објашњава.

Погледајте видео о пластичним кесама:

Шта значи кад је кеса биоразградива?

„Да би била биоразградива, кеса мора да се потпуно разгради, да нестане.

„Такве су само компостабилне кесе, јер од њих на крају остане вода, угљен-диоксид и сува материја биљног порекла, дакле ништа што би угрозило животну средину", каже Драган Стевановић.

Такве нису оксо-разградиве и пластичне кесе, додаје он.

Стевановић каже да би и Министарство животне средине требало у правилник да дода и компостабилне кесе, јер оне већ постоје на тржишту, у појединим трговинским ланцима.

То се, међутим, неће догодити, објашњава Стевановић, све док Србија не добије нови закон о амбалажном отпаду.

„Италија има само компостабилне кесе јер је водећа земља у ЕУ када је реч о екологији.

„Србија мора да се усклади са законима и прописима ЕУ и ту нема дилеме", објашњава Стевановић.

Професорка Пилић каже да су ове кесе направљене на посебан начин.

„На тржиштима ЕУ заступљене су биоразградиве кесе добијене компостирањем, које су израђене од материја добијених из кукуруза, шећерне трске или репе.

„Овакве кесе могу да се направе од скроба, целулозе."

Шта значи кад је кеса пластична и колико се разграђује у природи?

Стручњаци су сагласни да кесе које се продају у већини трговинских ланаца нису еколошке, односно биоразградиве, иако на њима пише да јесу.

„Једно од главних структурних својстава пластике је да се састоји од дугачких молекулских ланаца и због тога се не разграђује у природи.

„Када је пропала идеја да се у полиетилен убаци скроб или целулоза коју миркоорганизми воле да једу, јер су појели само то, дошло се на идеју да се убаце адитиви који ће у одређеним условима утицати на његово раздвајање и распадање кесе", каже Пилић.

Ти адитиви, додаје Пилић, називају се оксо-адитиви, а произвођачи тврде да су такве кесе „оксо-биоразградиве".

„Истина је да ови адитиви једино поспешују распарчавање материјала који се не разграђују у потпуности, већ у природи остају делови у облику микропластике.

„Не постоји сертификациони процес који доказује успех оксо-разградње као биоразградње", наглашава професорка Пилић.

Додаје и да се таквим обележавањем потрошачи доводе у заблуду, јер могу да схвате да је таква кеса биоразградива, што није случај.

Јелена Лазић из Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство каже да се кесе са „оксо-адитивима" не разграђују потпуно, већ се полако распадају на мање комаде, док не постану микропластика и нанопластика, која је невидљива, али и даље присутна.

Индустријски стандард, каже, захтева да произвођач мора да покаже да пластични производ достиже 90 одсто биоразградње после три месеца у лабораторији, пре него што може да се пласира на тржиште као „биоразградив".

„Проблем је што пластичне кесе не завршавају у индустријским погонима за компостирање, већ стигну до шума, отворених депонија и обала, па до потпуне биоразградње и не дође.

„Да би нешто било 100 одсто биоразградиво до нетоксичних делова, пре свега мора бити направљено од биоматеријала, што ниједна врста кеса у широкој употреби у Србији није", каже Лазић.

Врсте кеса

Шта Србији недостаје?

У Привредној комори Србије објашњавају да Србија нема ни компостане, места где се прерађује овај отпад, па не може у потпуности да искористи компостну кесу.

То значи да у ЕУ компостне кесе служе да се одложи и био-смеће, које у Србији чини 48 одсто укупног отпада.

„У Србији је то 100.000 тона био-отпада годишње.

„То не би смело да иде на депоније, него да се од њега прави компост и добије се производ који даље може да се користи", истиче Стевановић.

Он каже да су у Србији раније биле две компаније које су правиле компостабилне кесе, али како нису имали коме да продају робу, обуставили су производњу.

Професорка Пилић додаје да Србија прво треба да обезбеди адекватно сортирање пластичног отпада, али и компостирање биоразградивих кеса.

„Пластичне кесе у отпаду не смеју да се мешају са биоразградивим", каже.

Забрана у Београду само на папиру

Београд је пре три године покушао да стане на пут коришћењу пластичних кеса, али за сада без већег успеха.

Донета је одлука којом се забрањује њихова продаја и употреба.

„Град није успео до краја да спроведе ову одлуку и никада није почела да се примењује.

„Заживело је само да трговци зарађују новац од продаје кеса, јер оне више у малопродаји нису бесплатне", сматра Стевановић.

Додаје да се пластичне кесе свуда користе, а одлука технички не може да буде спроведена.

„Инспекција не може само на основу те одлуке да контролише да ли се пластичне кесе продају или не", говори Стевановић.

На питање ББЦ на српском да ли се спроводи одлука о забрани коришћења пластичних кеса и какви су резултати инспекцијских контрола, надлежни у Граду Београду нису одговорили.

Објашњење је изостало и од српског Министарства за заштиту животне средине.

Нико у ресорном министарству није одговорио због чега нису исти стандарди у Србији и у ЕУ по питању биоразградивих кеса.

Осим у Београду, одлука о забрани коришћења пластичних кеса постоји и у Новом Саду, другом по величини граду у Србији.

Из Инспекције за заштиту животне средине Града Новог Сада за ББЦ су рекли да је од доношења одлуке обавила укупно 160 контрола и није било неправилности.

Шта кажу купци?

Када је Ирена Бродар из Љубљане, главног града Словеније, пазарила сувенире у центру Београда, била је непријатно изненађена јер су јој поклоне упаковали у пластичну кесу, које су у бившој југословенској републици готово потпуно нестале.

„Врло је ружна слика лепог Београда, када ветар дува и разноси пластичне кесе по улицама и дрвећу, а за то су само људи криви, нико више", каже Ирена Бродар током посете главном граду Србије.

У Словенији, каже, пластичне кесе готово и да не постоје, а сортирање отпада обавезно је и почиње још у кући.

„Сав отпад одвајамо, а посебно имамо посуде и компостабилне кесе за био смеће. Ако се то све помеша, казне могу бити папрене.

„Тачно се зна где наши станари одлажу отпад и ако нешто није како треба свима могу да наплате казну, без обзира на то ко је погрешио", објашњава Бродар.

Словенци се труде, додаје, да носе са собом платнене кесе кад год могу, јер не желе да бацају новац на њихову сталну куповину.

„Код нас су прво обезбедили све што је потребно за сортирање смећа и рециклажу, па су онда почели и да кажњавају, што је, мислим, најбољи лек", каже Бродар.

Београђанка Петра Станковић труди се да што ређе даје паре за пластичне кесе, али нема навику да носи платнену торбу, па су јој рачуни увек већи за 10 до 20 динара, колико иначе коштају пластичне вреће.

„Немамо могућност да купимо еколошке кесе, а велики је проблем што код нас, чак и тамо где постоји раздвајање смећа, на крају све заврши на једној депонији, па сортирање кућног отпада нема никаквог смисла.

„Заиста се трудим да што мање купујем пластичне кесе, нарочито што се осећам превареном са тим њиховим натписима да су биоразградиве, али верујем да само добар закон и озбиљна новчана казна могу да уведу ред", говори Станковић.

ББЦ на српском покушао је да нађе лабораторију која би могла да испита колико је потребно времена "биоразградивим" кесама произведеним у Србији да се разграде, али то није било могуће.

Професорка Пилић је објаснила да у Србији то нико не ради, а да је у региону најбоље узорак послати на Факултет за полимерно инжењерство у Словењ Градецу у Словенији, јер су они најближе место где би то могло да се испита.

Шта кажу продавци?

Из немачке компаније „Лидл" која има продавнице и у Србији, у писаном одговору за ББЦ су навели да су разматрали опцију употребе оксо-разградивих кеса у градовима где су пластичне забрањене, али су се одлучили за коришћење компостабилних за воће и поврће.

„Наши добављачи компостабилних кеса су фирме из иностранства које достављају одговарајући сертификат да су у складу са европским стандардима."

Кажу и да су од 2021. године потпуно избацили пластичне кесе из продаје, па купцима нуде само папирне кесе или трајне торбе.

Миленко Илић, власник једне компаније у Србији за производњу кеса, каже да раде у складу са законом.

„Постоје адитиви које стављамо у кесе и, док нам држава не каже другачије, ми ћемо да их правимо овако.

„Радимо пластичне рециклиране кесе, а ЕУ сматра да је биоразградива само компостабилна", објашњава Илић.

Када је реч о натписима и жиговима на кесама, каже да они стављају биоразградиво, уколико убаце хемикалију за биоразградњу, која је по српским законима дозвољена.

Када је 2018. у Србији почела наплата кеса, производња је већ наредне године опала за 24,3 одсто, подаци су Привредне коморе Србије.

Додају да се годишње у Србији преради око 300.000, а увезе 750.000 тона пластике.

Када је реч о кесама, објашњава Стевановић, на годишњем нивоу произведе се 5.000 тона.

„Компостабилни материјали из био основе, углавном од скроба кукуруза или кромпира, ушли су у употребу у свету.

„Њих треба заступати равноправно са осталим врстама материјала и зато су почели рад на нацрту новог правилника", каже Стевановић.

Погледајте и овај видео о пластичном отпаду:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]