Избори 2023: Да ли је Србији потребан нови Фелипе Гонзалес да реши постизборну кризу

Дугогодишњи шпански премијер Фелипе Гонзалес те 1996. године није могао да гласа на локалним изборима у Србији, али је његов глас ипак био пресудан.

Опозиција је тврдила да је победила у неколико општина и градова широм земље, међу којима у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, што је власт тадашњег председника Слободана Милошевића негирала и почели су масовни тромесечни протести.

Зоран Алимпић, некадашњи високи званичник Демократске странке, каже за ББЦ на српском да је на тим скуповима дошло до „експлозије креативности и оригиналности".

„Тада су почеле пиштаљке, бубњеви и карневалском атмосфером. Ти протести су били забава и добар провод, једна врста изласка у град", каже Алимпић, који је после избора 1996. године постао председник београдске општине Чукарица.

Услед тих протеста, али и међународних притисака, Милошевић је позвао Организацију за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) да утврди ко је победио на изборима, а потом Гонзалес и његов тим долазе у Србију.

„Прво су били код Милошевића, разговарали са њим, после смо им показали све записнике са гласања и утврдили су да је Милошевић заиста изгубио изборе", присећа се Весна Пешић, једна од лидерки тадашње опозиције, у разговору за ББЦ на српском.

„На крају је и признао пораз."

Милан Јанковић Жире, некадашњи функционер Социјалистичке партије Србије (СПС) све што се дешавало назива „неискуством врха странке" и „непромишљеношћу".

„Радити то што је рађено је била тотална глупост", наводи Јанковић, у то време председник општине Гроцка, истичући да је те 1996. на изборима у његовој општини „глат победио".

„Али што се тиче градских… Глупост", додаје.

„Да смо одмах признали то што јесте све би прошло без демонстрација, они на власти не би саставили ни неколико месеци - како је и било - и ми бисмо се брзо вратили, а имали бисмо демократску причу."

Оптужби о нерегуларности избора има и после гласања 17. децембра, посебно када су у питању избори у Београду, што власт категорички негира.

На питање да ли је неки нови Фелипе Гонзалес могућ и данас, професор на Универзитетском колеџу у Лондону Ерик Горди одговара - тешко.

„Србија више није на проминентном положају на свету као што је била током 1990-их", наводи Горди за ББЦ на српском.

„Веће земље сада имају много веће проблеме са Палестином, Украјином, Суданом... Србија им је заиста, што би рекао (бивши премијер Војислав) Коштуница, задња рупа на свирали."

Из канцеларије некадашњег шпанског премијера изјавили су за ББЦ на српском да Гонзалес није у могућности да одговори на питања о изборима у Србији.

Како је дошло до протеста?

Избори 1996. године уследили су годину дана после Дејтонског споразума, којим је окончан рат на подручју бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Сва власт била је у рукама српског председника Слободана Милошевића, који је до тада побеђивао на свим изборима.

Опозиција је изашла у коалицији Заједно.

Чинили су је Демократска странка (ДС) Зорана Ђинђића, Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића и Грађански савез Србије (ГСС) Весне Пешић.

„СПО је имао велико чланство, нешто мање ДС, док је моја странка била позната по антиратном дејству", каже Весна Пешић.

„Била сам тада морална икона, узели су ме као некога ко је мало моралнији него њих двојица", додаје уз благи осмех у гласу.

Милошевићев СПС био је у коалицији са Југословенском левицом (ЈУЛ) његове супруге Мире Марковић и Новом демократијом Душана Михајловића.

„Све је тада било много једноставније и јасније него данас", сматра Алимпић.

„Са једне стране су били Шешељ и Милошевић, као опција против Европе, а са друге проевропске демократске снаге."

На савезном нивоу, СПС је освојио 45 одсто гласова, коалиција Заједно 24, а Српска радикална странка Војислава Шешеља - касније пред Хашким трибуналом осуђеног за ратне злочине у ратовима деведесетих - око 19 одсто гласова.

Већ по затварању биралишта 17. новембра, у центру Београда почело је окупљање припадника опозиције, који су уз трубаче и „Ђурђевдан" славили победу у главном граду.

Ђинђић је већ тада симболично проглашен за новог градоначелника Београда, али ће проћи још доста времена пре него што заиста ступи на ту функцију.

„Не видим да је ико победио док Градска изборна комисија (ГИК) то не каже", изјавио је убрзо Радомир Лазаревић, председник ГИК-а, који потом поништава гласање.

Вук Драшковић одмах тражи излазак на улице.

„Не преостаје нам ништа друго него реприза 9. марта", наводи окупљеним присталицама, на шта му они скандирају и вичу „тако је, тако је".

Деветог марта 1991. биле су прве велике демонстрације против Милошевићеве власти, када је било жестоких сукоба грађана и полиције.

Први протести почели су 18. новембра у Нишу, затим у Београду и другим градовима.

„Пре свега памтим како је све почело", присећа се Верољуб Стевановић, који је тада као кадар СПО-а, постао градоначелник Крагујевца, индустријског града у централној Србији.

„Првих неколико дана није било много људи, али је онда било све више и више, да би онда било и до 100.000 људи на улицама Београда", наводи данашњи званичник Покрета за обнову краљевине Србије (ПОКС).

У његовом Крагујевцу је, истиче, била „невероватна енергија".

„Било је хладно, понекад је падао снег, али то је енергија коју ја не памтим.

„У једном тренутку је био можда две трећине Крагујевчана било на улици", присећа се.

„Чедо, ожени ме" и бака Олга

Црвена светлост бакљи одбијала се о белину снега, док су се лидери коалиције Заједно обраћали са терасе просторија Демократске странке у Коларчевој улици у строгом центру Београда.

Србија је жртва једнокреветне диктатуре, виче Драшковић са Балкона, алудирајући на Милошевића и његову супругу Миру Марковић.

„Сваке вечери током три месеца смо нас троје држали говоре", наводи Весна Пешић.

Убрзо су на улице изашли и студенти Београдског универзитета, под слоганом „Београд је свет" била је парола студентског протеста 1996. ни лево, ни десно, већ право".

Један од њихових лидера био је Чедомир Јовановић, касније близак сарадник Зорана Ђинђића, а данас председник ванпарламентарне Либерално демократске партије (ЛДП).

Јовановић, који је током тих скупова био толико популаран да су демонстранткиње носиле беџеве „Чедо, ожени ме", до тренутка објављивања текста није одговорио на позив ББЦ-ја.

„Маршрута је Славија, Београдска, Булевар, Таковска, Бака Олгина, Македонска и овде завршавамо на тргу", виче Јовановић пред једну од свакодневних шетњи Београдом.

Бака Олгина улица у то време био је популаран назив за тадашњу Иве Лоле Рибара, а данашњу Светогорску, у којој је бака Олга сваке вечери са терасе свог стана махала демонстрантима.

„Било је доста протеста и пре тога, али ови су били другачији - нису били против власти, већ против изборне крађе", каже Алимпић.

„Једноставно, тада се показало да народ веома добро зна када је покраден."

Студентске ноћне шетње су биле велике и бучне, наводи се у документарном филму „Пиштаљка јача од пендрека", а све под слоганом „будимо град, скидамо мрак".

„До краја прве недеље и до 200.000 људи је било на улицама Београда", пише Адам Лебор у књизи „Милошевић: Биографија".

„Протести су били иновативни и шарени, улице су биле велики политички карневал, а коалиција Заједно је користила можда најсмртоносније оружје у политичком арсеналу - хумор", пише Лебор у Милошевићевој биографији.

У центру Београда тако су се једног дана нашле овце са натписима гласачи Социјалистичке партије Србије; у Коларчевој, тик уз Теразије, била је дискотека на отвореном „Плави кордон", демонстранти су полицајцима читали поезију, а касније имали и избор за најлепшег полицајца.

А када је полиција забранила шетње, демонстранти су масовно чекали зелено светло на семафору и после дуго прелазили улицу, скандирајући: „Поштујемо закон, поштујемо закон".

Тада би често уследило: „Ухапсите семафор, ухапсите семафор".

„С обзиром на велики број људи који је учествовао у свему томе, припадници полиције - осим када су тукли - деловали су гротескно и смешно", каже Алимпић.

„И месецима су се развијале нове идеје о грађанском бунту, неке добре, а неке и погрешне, као оне да се не плаћају рачуни, па је све стигло са каматом."

Државни медији протесте су на почетку игнорисали, да би потом учеснике називали профашистичким и рушилачким страним плаћеницима.

„Ми смо били издајници, али смо имали подршку европских земаља, којима смо били симпатични као неко ко се бори да смени Милошевићев режим", наводи Алимпић.

Током једне од шетњи јаја и каменице су полетеле на зграду РТС-а, Радио Београда и Политике, на шта је Драшковић изјавио да је „Милошевић на власт дошао захваљујући јогурту, а са ње ће отићи јајима", алудирајући на Јогурт револуцију са краја осамдесетих, током које је Милошевић проширио моћ и укинуо аутономију покрајина Косова и Војводине.

После двадесетак дана, студентима су се у шетњи београдским улицама придружили прво студенти из Новог Сада, а потом и из Ниша - и једни и други у Београд су стигли пешице.

Иако је зима била све јача, уместо да буду протести мањи, као што се Милошевић надао, они су били све динамичнији, за шта је председник Србије кривио спољне силе, пише Лебор.

Ђинђић се у Леборовој књизи присетио и једног разговора са Милошевићем.

„Рекао сам му 'имаш проблем, 100.000 људи је на улицама, демонстрирају против тебе'.

„Он ме је погледао и рекао 'сувише гледаш ЦНН - нема их толико'."

Лебор пише да Милошевић зимске демонстрације није добро подносио и да је „спас пронашао у боци виљамовке".

„Био је често пијан", изјавио је за Леборову књигу неименовани извор из власти.

Када је студентска колона једног дана кренула ка Дедињу и резиденцији у којој је живео Милошевић, пут је на Аутокоманди, једном од главних саобраћајних чворова у Београду, препречио велики број припадника полиције.

Веома брзо они ће постати важан део протеста.

„На крају, власт се окренула насиљу", наводи кратко Лебор у књизи.

Контрамитинг и сукоби

Почетком децембра припадник Драшковићевог СПО-а Дејан Булатовић ухапшен је и претучен.

„Код Саборне цркве ме са леђа напала екипа милиције, нисам их ни видео, само сам осетио ударац у главу, пао сам и почели су да ме туку ногама", изјавио је Булатовић у документарном филму „Пиштаљка јача од пендрека".

„Одвели су ме у хаустор и почели да ме бију, а у станици 29. новембар сам добио мучке батине, гурали су ми пендрек у анус, стављали пушку у уста.

„Када сам их питао шта сам урадио, рекли су 'држао си лутку председника Милошевића у затворском оделу, све камере света су то емитовале, обрукао си Србију, обрукао си председника'."

Лист „Време" ставио га је на насловну страну под насловом „Нико не сме да вас бије", што су биле чувене Милошевићеве речи са краја 1980-их, упућене косовским Србима.

Управо су косовски Срби, али и грађани из бројних других градова широм земље, одиграли важну улогу у контрамитингу власти 24. децембра.

Тог дана је власт у центар Београда, где се недељама окупљала опозиција, организовано довела велики број њених присталица.

Полиције на почетку није било, тако да је прво дошло чарки, а потом и сукоба, да би веће нереде на крају морали да спрече кордони, који су се умешали између два скупа.

„Београђани су тада посебно изашли на улице, како би тим људима показали да их је више него тих људи који су дошли са стране… И било је пендречења", присећа се Алимпић.

Двадесетпетогодишњег Ивицу Лазовића, припадника СПО-а, тог дана је у главу упуцао Живко Сандић, нижи функционер СПС-а, што су камере снимиле.

„Нисам ни мислио тај дан да идем на протест, али сам клао свиње и носио овима из СПО чварке да се почастимо", изјавио је Ивица пре неколико година за ББЦ на српском.

„Сећам се да је било много људи. Онда сам добио метак, а само што није почео грађански рат у земљи."

Пред крај вечери окупљенима на контрамитингу се обратио и Милошевић.

„Ухапсите Вука, ухапсите Вука", скандирали су му, а потом и „Слобо ми те волимо".

„Волим и ја вас", одговорио је, што је остала једна од најцитиранијих његових реченица.

Сличних ситуација било и у Крагујевцу.

„На неким протестима само је бог спасао да не дође до страшног сукоба", присећа се Верољуб Стевановић, некадашњи градоначелник Крагујевца.

„Блокирали смо тотално град, све прилазе, али је у исто време био и контрамитинг, чије је учеснике полиција чувала са два кордона, зато што је народ заиста био огорчен на њих.

„У једном тренутку полиција је насрнула на демонстранте, много људи је ту добило батине."

Сукоба са полицијом било је и после београдског контрамитинга.

Те вечери убијен је насмрт је претучен члан СПО-а Предраг Старчевић, за кога су надлежни тврдили да је преминуо од срчаног удара.

„Смрт једног човека и бол и трагедију породице Старчевић лидери коалиције Заједно искористили су за политичке потребе на најгрубљи и најнехуманији начин", прочитали су изјаву званичника власти у централној информативној емисији РТС-а.

Лекар Бранимир Александрић, који је извршио обдукцију, изјавио је потом да никакве срчане мане нису констатоване, а да је по телу било повреда нанетих „кобасичасти, обличастим предметом", наводи се у документарном филму „Пиштаљка јача од пендрека".

„Добро сам запамтио то пендречење у Коларчевој, где је био највећи сукоб… Сви смо тада пробали и сузавац и пендрек", каже Алимпић.

„Моја супруга је тада добила такве ударце да је и даље боли", додаје. „Сви смо тада пробали и сузавац и пендрек."

Жестоких сукоба било је и неколико недеља касније на Бранковом мосту, када је полиција користила водене топове, иако је температура била у минусу.

Ипак, демонстранти су и даље излазили на улице и „из ноћи у ноћ пркосили београдској зими и полицији", пише Лебор.

На улицама је дочекана прво Нова година, па Божић, а потом и Српска нова година, уз прославе и свих већих слава Српске православне цркве.

„У тих неколико недеља имали смо милионе на улицама, а добро се сећам како смо за Нову годину пили вино на Тргу републике", наводи Пешић.

Притисак

Временом је све већи био и међународни притисак на Милошевића да призна пораз на локалним изборима и он позива ОЕБС да утврди коначне резултате.

„Ваљда је схватио да све више људи излази на улице, да смо све упорнији, да нам не смета ни зима, ни ништа, а да не успевају ни сви његови покушаји затре протесте", наводи Алимпић.

Тако у Београд, као специјални изасланик ОЕБС-а, стиже шпански премијер Фелипе Гонзалес, који ће и годинама касније, уз разне спортисте, бити најпрепознатљивији Шпанац у Србији.

Милошевићев позив збунио је и Москву, чији је тадашњи министар спољних послова Јевгениј Примаков понављао како су „догађаји у Београду унутрашња ствар Југославије" и упозоравао друге државе да се не мешају.

Међутим, Москва потом мења став и поздравља одлуку Београда да позове ОЕБС.

„У хотелу Интерконтинентал су се постројили и показали смо им све записнике са избора и донели су закључак да смо ми заиста добили те градове", присећа се Весна Пешић.

„Потом су се отишли код Милошевића и рекли му да је изгубио те и те градове."

Победа опозиције у Београд, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу и другим градовима, признати су 11. фебруара 1997. године, доношењем лекс специјалиса - посебног закона.

Опозиција 15. фебруара, 88. дана протеста, прославља победу, а Зоран Ђинђић 21. фебруара ступа ступа функцију градоначелника Београда.

Тридесетак градова добило је власт коалиције Заједно.

„Притисак тих протеста је био толико јак, да је власт била свесна да ће, уколико се све настави, на улицама бити све више и више људи и да ће бити само још горе", додаје Верољуб Стевановић, који ће на челу Крагујевца остати све до 2000. године, а потом и од 2004. до 2014.

„Ти протести 1996. и 1997. године били су почетак краја Милошевића", додаје.

На функцији градоначелника Београда, Ђинђић је био тек шест месеци.

После избора 1997, које је Демократска странка бојкотовала - али не и Српски покрет обнове - градоначелник Београда, уз подршку социјалиста, постаје Војислав Михаиловић из СПО-а.

„Под Ђинђићевом влашћу, започете су неке озбиљне реформе у Београду, али је то нажалост потрајало свега неколико месеци", каже Алимпић.

Милошевићева власт свргнута је 5. октобра 2000, када Ђинђић постаје премијер, а лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница председник СР Југославије.

Ђинђић је убијен у атентату 2003. године.

Милошевић је 2001. изручен Хашком трибуналу, где му се судило за ратне злочине током деведесетих, али је 2006. преминуо пре доношења пресуде.

Избори у Србији данас

Готово три деценије касније, оптужбе о нерегуларности не јењавају после парламентарних, покрајинских и локалних избора 17. децембра.

Посебно око избора у Београду, где опозиција и посматрачке организације оптужују власт да су организовано довеле бираче из Републике Српске и других градова да гласају.

Опозиција је највише наде у успех полагала управо на Београд, услед великог таласа незадовољства после масовних убистава у Основној школи „Владислав Рибникар" и селима око општине Младеновац, надајући се да ће моћи да преузму контролу над престоницом.

„Забележено је више пунктова који су служили као логистички центри операције, одакле су бирачи упућивани и спровођени на бирачка места у разним деловима града", наводи се у извештају посматрачке мисије Црта.

Александар Вучић, председник Србије и доскорашњи лидер СНС, одбацио је примедбе опозиције, оцењујући да су ово били „до сада најчистији и најпоштенији избори".

Опозиција се ипак обратила Европској унији (ЕУ), тражећи од ње да не призна резултате и да, како наводе, покрене свеобухватну истрагу о нерегуларностима.

„Не види се да из ЕУ нешто журили да честитају Вучићу на изборној победи или нешто слично... Опрезни су", каже Ерик Горди.

Немачко Министарство иностраних послова објавило је на мрежи Икс да су неправилности попут злоупотребе јавних ресурса, застрашивање бирача и куповине гласова „неприхватљиви за земљу која има статус кандидата за Европску унију".

Амерички амбасадор Кристофер Хил је за то време навео да је важно да Србија реши „мањкавости", али и да се америчка влада радује наставку сарадње са Владом Србије.

Горди сматра да је „грешка превише рачунати на подршку од споља" и да би до понављања избора могло да дође преко ГИК-а и Уставног суда.

До промена после избора 1996. је пре свега дошло због дужине протеста, истиче, додајући да ће се то „тешко поновити, нема више такве енергије".

Весна Пешић истиче да су 1996. и 2023. два „потпуно различита времена".

„Опозиција данас нема јасног лидера као раније, а међународна заједница је на Вучићевој страни... Не интересује их опозиција, већ само да се реши питање Косова", тврди.

Избори у Србији одржани су усред дипломатске иницијативе званичника Европске уније за решавање питања Косова и потписивања Споразума о путу ка нормализацији.

„Бојим се да је њима питање Косова важније него да ми живимо у демократији, јер неће они овде да живе, него ми и то је битка коју морамо да изборимо", сматра и Алимпић.

Он, ипак, сматра да ће „пре или касније морати да се преговара о новим изборним условима и променама закона", би „улога страних посредника ту могла бити веома значајна".

И данас, наводи, виђа доста људи које је упознао на протестима током зиме 1996/1997.

„Сада већ имају педесетак или шездесетак година, али и показују и даље доста ентузијазма и расположења за протесте...

„Остало им ваљда из младости."

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]