Србија и историја: Паралелне стварности - како ја памтим важне мартовске догађаје, а шта се стварно дешавало

Велики историјски догађаји не само да уђу у уџбенике, него и обележе животе сваког од нас.

Утичу и на оне политички незаинтересоване и неопредељене породице попут моје, па чак и на децу.

Благо поднебљима са историјом која је већ исписана, тамо не морају с годинама да уче и чињенице за оно што већ памте.

Ја нисам била те среће, ово су мартовски датуми како их се сећам и шта се стварно догодило.

24. 3. 1999. Почетак бомбардовања СРЈ

У рано преподне 24. марта 1999. зубарка ми је стављала протезу и на помињање бомбардовања рекла „ма нема шансе, ми смо у Европи, неће то да се деси".

Разјапљених уста у оној браон кожној столици сам јој веровала.

Предвече сам уобичајено гледала Есмералду, латиноамеричку сапуницу у којој је главна улога слепа цвећарка која прогледа, и заспала.

Сећам се да ме је мајка мало забринуто пробудила, јер су се огласиле сирене за ваздушну опасност.

У наредна три месеца смо научили шта то значи и како се понашамо кад крене да завија, а у ствари цело пролеће нисмо ишли у школу.

Сити смо се изиграли и науживали.Брат и ја смо спавали у властитим креветима, али са затвореним капцима, „да нас не уочи авакс".

Да мајка није ишла на дежурства и то на посао у близини Крушика, ваљевске фабрике муниције коју су НАТО авиони гађали редовно, био би скоро супер завршетак четвртог разреда.

Нисмо се удубљивали у разлоге, знали смо тек површно можда да је „нешто због Косова".

Повод војне акције НАТО савеза на територији тадашње Савезне Републике Југославије је био прогон Албанаца на Косову који су спроводиле безбедносне снаге Србије.

Претходни покушаји мировних преговора у француском Рамбујеу нису били успешни.

Чланице НАТО покушале су да добију дозволу за дејство од Савета безбедности Уједињених нација, али су Кина и Русија најавиле да ће блокирати доношење те резолуције.

Бомбардовање је трајало 78 дана, а у нападима је погинуло 275 припадника безбедносних снага Србије и 452 цивила Албанаца, Срба, Рома, Црногораца и осталих, према подацима Фонда за хуманитарно право.

Тачан број власти никад нису саопштиле.

На ваљевски „Kрушик" је, према подацима предузећа, пало најмање 170 пројектила, што је урушило 92 одсто фабричких постројења, повређено је шест радника.

Као војна фабрика у којој су се производиле ракете, мине и разне врсте наоружања за југословенску војску и извоз, сматран је легитимним војним циљем.

30. март 2001. Хапшење Милошевића

Акције хапшења Милошевића се, рецимо, уопште не сећам.

Кад си шести разред и пролеће око тебе, много те више занимају луна парк и вожња „балерином".

Само знам да је Слоба хеликоптером одвезен у Хаг на Видовдан, 28. јуна, и да су људи око мене после коментарисали да „није требало тако, требало је ми да му судимо, нас је упропастио".

Напета акција хапшења некадашњег председника Слободана Милошевића, који се налазио у вили Мир у београдском насељу Дедиње, почела је 30. марта 2001.

Америчка администрација дала је Влади Србије рок до 31. марта да ухапси Милошевића и изручи га Међународном кривичном суду за бившу Југославију по оптужници за ратне злочине на Косову, објављеној 22. маја 1999.

Међутим, због окупљених присталица Милошевића у кући и изван ње, међу којима је било и наоружаних људи, сукоба између полиције и војске која је обезбеђивала кућу, хапшење је трајало два дана.

Милошевић је, због основане сумње да је извршио кривична дела злоупотребе службеног положаја, спроведен у Централни затвор у Београду, где је био до 28. јуна, на православни верски празник Видовдан, када је изручен трибуналу у Хагу.

До 12. фебруара 2002. када му је суђење званично почело, осим оптужнице за злочине почињене на Kосову, Међународни суд потврдио је и оптужнице за злочине почињене у Хрватској и Босни и Херцеговини од 1991. до 1995, док је био председник Србије.

Милошевић је преминуо у притворској јединици у холандском Схевенингену пре изрицања пресуде.

12. март 2003. Убиство Ђинђића

Кад је убијен Зоран Ђинђић, то нам је забринуто и некако важно саопштила наставница хемије, пошто јој је неко, не сећам се ко, ушавши у кабинет то шапнуо.

У то време мобилни телефони су били права реткост, у одељењу је само једна другарица имала неку малу нокију.

Истог дана проглашено је ванредно стање и почела је Сабља, затворени су излази из Београда, што нас није дотицало, јер ионако нисмо нигде путовали.

Ми смо били осмаци и сматрали да смо довољно велики да све капирамо. Било нам је жао премијера, пратили смо после да је имао велику сахрану.

На великом одмору бисмо у новинама гледали потерницу за припадницима Земунског клана и оне њихове слике као из америчких филмова кад притвореници држе бројеве.

Деловало је да држава све решава експресно, a ми смо наставили да спремамо пријемни за средњу школу.

Било је и прича о Легији, како не могу да га ухвате.

Њега смо знали као српског хероја, неустрашивог војника „који је надимак добио у Легији странаца" и води опасне Црвене беретке којима су се дечаци помало дивили.

Политичка позадина убиства премијера Ђинђића није расветљена до данас, али се одмах кренуло у откривање непосредних извршилаца.

За скоро шест недеља, колико је трајала акција Сабља, полиција је поднела 3.919 кривичних пријава против 3.400 људи због сумње да су извршили 5.812 кривичних дела.

Расветљено је 28 убистава, 23 убистава у покушају, 45 изнуда, 15 отмица, 208 кривичних дела у вези са трговином наркотицима и више десетина осталих тежих кривичних дела.

Привремено је одузето више на хиљаде комада оружја и десетине килограма дроге, наводи се на сајту Владе Србије.

За убиство премијера подигнута је кривична пријава против 45 људи, а први на списку био је Милорад Улемек Легија, али се скривао наредних 14 месеци.

Надимак је стекао када је, после завршеног курса за ауто-механичара, као младић побегао из Србије због неуспеле крађе и пријавио се у Легију странаца.

Према подацима ове француске јединице, у коју долазе добровољци из разних крајева света уз нужан услов да познају основе француског језика и буду физички изузетни спремни, Улемек је дезертирао у марту 1992. године и одузет му је чин наредника.

По избијању сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини, прикључује се паравојној Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана, познатијој као Арканови тигрови, која је годинама ратовала ван граница Србије.

Априла 1992. аркановци су, на пример, заједно са припадницима снага босанских Срба учествовали у нападу на Зворник, град у источној Босни, после којег су пљачкали домове и у камионе товарили на десетине мртвих тела, укључујући тела деце, жена и стараца, наводи Међународни кривични суд.

Касније је Улемек приступио Јединици за специјалне операције (ЈСО) при Државној безбедности Србије.

Јединица је основана 1996. године и у јавности је била позната као Црвене беретке, а учествовала је у сукобима са албанским побуњеницима на Косову.

У међувремену је Улемек постао и командант ЈСО, а Јединица је расформирана две недеље после Ђинђићевог убиства.

Четири године касније, 2007. године, Легија је осуђен на максималну казну 40 година затвора за убиство премијера.

Претходно, осуђен је на исту казну за убиство некадашњег председника Србије Ивана Стамболића, те на 15 година за покушај атентата на опозиционог политичара Вука Драшковића.

Како сећања утичу на политичке ставове?

Анализа Иване Јакшић, доценткиње на предмету социјална психологија, Факултет политичких наука у Београду

Сећања на важне политичке догађаје којима смо сведочили током детињства и адолесценције могу обликовати политичке ставове у одраслом добу, али и не морају.

До старијих разреда основне школе, деца немају ни сазнајне капацитете да разумеју такве догађаје.

Kасније, како им когнитивни капацитети сазревају, обично им недостаје знања да догађаје којима су сведочили осмисле.

Можемо се добро сећати дана ког је убијен Ђинђић, где смо били, шта смо радили, биће нам јасно да је реч о негативном догађају, али не и шта су узроци и последице таквог догађаја на политички систем и наш живот.

Адолесцентима су потребни посредници да би друштвена дешавања којима сведоче сместили у контекст: родитељи, наставници, медији.

Зато деца када извештавају о преломним политичким и историјским догађајима често извештавају и како су родитељи и други одрасли реаговали, понашали се, говорили.

Уколико су посредници снажно политички оријентисани, и деци ће обликовати слично политичко понашање.

Ипак, то није случај са већином. Тек током двадесетих година формирају се политичка опредељења која ће нас пратити током одраслог доба.

У том периоду, упечатљива сећања из детињства могу утицати на политичке ставове.

Но, она су већ претходно осмишљена уз помоћ социјалне средине, али и у складу са предиспозицијама које леже у структури личности.

Захваљујући њима, на пример, сећање на ратно детињство једна млада особа може уградити у своје пацифистичке и помирљиве ставове, а друга користити као гориво за одржавање међугрупних нетрпељивости.

Иако се сећања могу уградити у ставове, изграђени ставови могу бити моћнији од сећања.

Уколико у формативном периоду, на пример двадесетим годинама, усвојимо снажан политички став, он може утицати на начин на који се присећамо догађаја из детињства, искривљујући сећања, бирајући одређене елементе сећања, и повезујући одређене догађаје из детињства тако да подупиру изграђени став.

Став постаје филтер за сагледавање прошлости, а после тридесете године те филтере је тешко мењати.

17. март 2004. насиље на Косову

Следеће године, у првом разреду гимназије - тек тад смо схватали све.

Извештаји о изненадном погрому српског становништва и нападима на цркве на Косову 17. марта 2004. вероватно су били прве ванредне ТВ емисије због којих сам остала будна до касно.

Говорило се о страдањима и стално је ишао снимак човека који стоји на цркви и ломи крст.

Сутрадан смо сложно, чини ми се цело одељење из Ваљевске гимназије, на позив ђака из Техничке отишли цео дан са часова да протестујемо на градском тргу због насиља над нашим народом.

Те часове разредни нам никад није оправдао.

„То није солидарност, то је лицемерје. Искористили сте туђу муку да не идете у школу", рекао нам је.

Запамтила сам ту лекцију.

До таласа насиља на Косову 2004. дошло је када су албански медији писали како су се у реци Ибар у Северној Митровици утопила три дечака албанске националности.

Тела двојице дечака нађена су током ноћи у реци. Са њима је, стоји у извештају Фонда за хуманитарно право, био и преживели дечак који је дао изјаву да су њега и његова „три друга јурили Срби са псима, те су спас потражили у реци".

Биланс насиља које је уследило био је 19 погинулих - 11 Албанаца и осам Срба; више од 900 повређених, 4.000 расељених Срба, али и 34 уништене православне цркве, подаци су ОЕБС-а.

Према извештају Фонда за хуманитарно право, на Косову је озбиљно повређено око 170 Срба, од тога 150 батинањем у њиховим кућама, док је 20 повређено у нападима на путевима.

Око 800 српских, 90 ашкалијских и две албанске куће су или потпуно уништене или озбиљно оштећене.

Према подацима Генералног секретара УН, међу повређенима је било и 65 међународних полицајаца, 58 припадника косовских полицијских снага и 61 припадник међународних мировних снага.

У неколико градова у Србији уследиле су реакције, поново обележене насиљем и рушењима.

У ноћи између 17. и 18. марта, окупљање грађана у Београду је почело без инцидената, али се у једном моменту група од око 800 млађих особа издвојила и кренула ка Бајракли џамији, јединој у Београду.

Џамија је запаљена уз увредљиве повике попут „Убиј Шиптара", „Убиј, закољи, да Шиптар не постоји" и „Идемо на Косово".

Слични инциденти забележени су у Нишу и Новом Саду.

Два дана касније одржан је и протест у организацији Владе Србије, на ком су говорили тадашњи премијер Војислав Коштуница, чланови Владе и званичници Српске православне цркве.

Међу демонстрантима је највише било средњошколаца, који су организовано дошли на протест после јавног часа у школама.

Зашто је национализам пријемчив младима?

Анализа Иване Јакшић, доценткиње на предмету социјална психологија, Факултет политичких наука у Београду

У нашем друштву, деци и младима се кроз образовање и доминантни политички наратив већ неколико деценија онемогућава да критички сагледају социјалну реалност у којој живе и предузму нешто у циљу да је побољшају.

Kроз образовање се не подстиче критичко мишљење, преиспитивање друштвених односа моћи, ауторитета, а кроз наставу историје се обликује слика српског народа као жртве западних сила и других народа из региона.

Не развија се толеранција ни према осетљивим друштвеним групама.

Млади се не уче како да се укључе у политичке процесе, одржава се негативна слика политике и политичара, актуелне политике се младима и не обраћају. Политичким елитама је на темељу таквих уверења најлакше да владају.

Националистичке идеје су врло заводљиве јер апелују на снажну и природну људску потребу да имају позитивно мишљење и емоције о својој групи.

Млади су посебно рањиви да прихвате такве идеје, да је њихова нација супериорна, а да су друге претња, јер су у периоду у ком траже свој идентитет, немају довољно знања и искуства са другим групама, а ништа друго осим тог наратива им се и не нуди.

Посебно је перцепција сопственог народа као жртве проблематична јер таква позиција оправдава недела према другим групама у прошлости, садашњости и будућности.

Психолошка заробљеност у тој позицији онемогућава нас да истражимо сопствене аутентичне потребе и снаге и на њима изградимо и лични и колективни идентитет, што је предуслов и личног и друштвеног развоја.

То је готово универзално на Балкану. Сви смо заробљени у компетитивној виктимизацији и сопственим национализмима, такмичимо се ко је већа жртва и ко је изабранији и праведнији.

Још два важна датума - 9. март 1991. и 27. март 1941.

Док се 9. марта, иако сам била рођена уопште не сећам, а ни моји га нису нешто помињали, одлично ми је урезана парола друге годишњице демонстрација 27. марта 1941. „боље рат него пакт и боље гроб него роб".

Те крилатице, ваљда су једино антифашистичко наслеђе које је добацило до деце која су основну школу уписала пола века касније.

Тог 27. марта 1941. године се на улицама Београда протестовало због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту који је предводила нацистичка Немачка.

За разлику од потоњег, 9. марта, овај пуч је успео и оборена је проосовинска влада, што су подржали Црква, интелектуалци и велики део становништва готово еуфорично.

Одређену улогу у томе имала је и британска Служба за специјалне операције, коју су понекад звали и „Черчилова тајна армија".

Британски агенти били су у вези са пучистима и делимично су финансирали удар, али имајући у виду сентимент у друштву, њихову улогу не треба прецењивати, јер би до раскида са Хитлером можда дошло и без страног мешања.

То је први велики морални пораз нацистичке Немачке у тада поробљеној Европи, када су готово све европске државе биле или под нацистичком чизмом или део Тројног савеза Немачке, Италије и Јапана.

Југославија је покушавала да задржи неутралност, али су на притисак Хитлера тадашња Влада Цветковић-Мачек и регент кнез Павле одлучили да приступе поменутом пакту 25. марта, што је довело до масовних демонстрација.

Тачно пола века касније, одиграо се још један историјски протест.

Слободан Милошевић, кандидат Социјалистичке партије Србија (СПС), наследнице Савеза комуниста, освојио је убедљиву већину на председничким изборима одржаним 9. децембра 1990, првим вишестраначким после Другог светског рата.

Четири месеца касније, више десетина хиљада незадовољних грађана изашло је улице Београда да протестује.

Митинг 9. марта је организовао опозициони Српски покрет обнове са захтевом за смену директора Радио-телевизије Београд Душана Митевића и министра полиције Радмила Богдановића.

Демонстранти и полиција су се сукобили, бачен је сузавац и у нередима на улицама Београда погинули су полицајац Недељко Косовић и демонстрант Бранивоје Милиновић.

Председник Србије Слободан Милошевић захтевао је од Председништва СФРЈ да изведе на улицу тенкове и угуши демонстрације.

Лидер СПО Вук Драшковић је ухапшен, а демонстрације су трајале док он и остали ухапшени током митинга нису пуштени на слободу.

16. март 2020. Уведено ванредно стање због пандемије корона вируса

Увођење ванредног стања ступило је на снагу у понедељак 16. марта 2020. када је у Србији било 55 случајева тада недовољно познатог и потенцијално смртоносног корона вируса.

Све је стало - затворене су школе, обданишта, општине, факултети и ограничено је кретање старијим од 65 година, а два дана касније уведен је и полицијски час ноћу.

Научили смо шта су асепсол и социјално дистанцирање, ствари које никад више нећу употребљавати, јер више волим људе него дезинфекцију.

Видела сам сабласно празне београдске улице и са снегом и у пролећним бојама, увежбала илегалне прославе рођендана са камерном музиком.

У редакцију смо редовно долазиле колегиница и ја од нас 20, како бих себи одржала лажни привид нормалног живота.

У 15 сати се са зебњом чекала конференција Кризног штаба где се саопштавао број преминулих и заражених, али смо се то трудили да пратимо с новинарским отклоном, што је вероватно помогло.

Пре 17 сати сам се журно враћала кући док полицајци из аутомобила не почну да опомињунас шетаче.

Међуградски превоз није радио недељама и то је први пут за 34 године да месец и по дана нисам отишла код мојих у Ваљево, ни за Ускрс.

Тај Ускрс је обележио и најдужи полицијски час од три и по дана - трајао је од петка у 17 сати до уторка у пет ујутро.

Субота и недеља су ми били лепи и празнични, понедељак је већ био неподношљив за двоје у стану од 25 квадрата.

У Ваљево сам отишла тек првог маја, захваљујући другару, а и тад је било питање смем ли да загрлим брата и мајку која скоро два месеца није изашла из дворишта.

Ванредно стање је укинуто 7. маја 2020, као и полицијски час, али су многе епидемиолошке мере остале на снази, као и бриге.

Сваки шести одрасли становник Србије је испунио критеријуме за неки од најчешћих психијатријских поремећаја, показало је истраживање о менталном здрављу нације у време пандемије.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]