Спорт и маратон у Атини: Како сам први пут истрчала 42 километра

После узастопних 11 километара узбрдо, и укупно 30 пређених, ноге почињу да болуцкају.

Узимам енергетски гел, мало воде, један дубоки уздах и - идемо даље.

Најтежу деоницу 39. маратона у Атини пролазим лакше него што сам мислила. Невероватна публика бодри ме из километра у километар.

Али није крај.

Преда мном је још више од 10 километара.

И истрчала сам их.

Два дана касније, свет је постао богатији за осмомилијардитог становника, а тог 13. новембра мала група људи из мог окружења сведочила је неупоредиво мање значајном кораку за човечанство.

И огромном за мене.

Како сам истрчала први маратон - у пет слика

Авантура звана маратон почела је априла ове године, после трке на улицама Београда.

Био је то мој пети полумаратон и 18. трка по реду.

На наговор пријатеља, такође тркача, у календару сам забележила 13. новембар као важан датум.

Одлучили смо да се опробамо у маратону, а где друго, него на месту где је дисциплина и настала - на путу од Маратона до Атине.

Чекало нас је узбудљиво лето и месеци припрема да бисмо били спремни да прођемо стазу којом је, према легенди, Атињанин Фидипид трчећи однео вест о победи над Персијанцима у Маратонској бици.

Слика прва: припреме

Када сам фебруара 2018. почела рекреативно да трчим, имала сам клуб, тренера, групу за трчање и три тренинга недељно.

Нешто касније сам схватила да ми ипак више прија да само обујем патике и истрчим напоље кад мени одговара.

Без планиране руте. Сама.

У међувремену је планула корона, моје здравље је било угрожено другим напастима, али сам строге забране лекара повремено игнорисала и обувала патике за трчање.

Последњих годину дана активно трчим, а тренер ми је - апликација у телефону.

Тако сам направила и план за Атину.

Хал, мој телефонски тренер, налагао је почетак припрема средином јула, како бих за четири месеца била спремна за старт.

Трудила сам се да уз све обавезе, посао, путовања и вреле летње дане, испуним циљ, четири тренинга недељно.

Било је седмица када ми то није полазило за руком.

У међувремену сам број медаља увећала за две - улице Суботице и Лисабона биле су под мојим ногама.

Припремајући се за маратон, за четири месеца претрчала сам скоро 700 километара и у патикама провела 80 сати.

У међувремену, двоје пријатеља са којима је требало да трчим у Грчкој се повредило и одустало.

Тако је књига спала на једно слово - мене.

Два дана пред старт, чекао ме је хиљаду километара дуг пут од Београда до Атине.

У патикама, али за воланом, са две другарице упутила сам се ка југу континента.

После нешто мање од 12 сати вожње, пред нама је засијала престоница Грчке.

Слика два: дан пре

Од пасте на специјалној акцији, што је храна која се препоручује у данима пред трку, до пића добродошлице на рачун куће - овако већина ресторана у четврти Плака, једном од најстаријих делова Атине, дочекује тркаче.

У граду саборце препознајем по белим ранчевима на којима пише пет, 10 километара или маратон.

Атински маратон нуди тркачима ове три дисциплине и садржај стартних пакета које сви учесници добијају упаковане у ранчеве, зависи од дистанце.

Дан пред старт маратона, одржава се вечерња трка централним градским улицама, дуга 10 километарa.

Те ноћи сам једва ока склопила.

Можда би помислили да сам превише узбуђена пред трку, али те ноћи сам осећала само страх да се не успавам и закасним на старт.

У пет ујутру сам кренула ка станици са које су тркаче до градића Маратон превозили аутобуси.

Нисам бројала, али било је сигурно више од стотину аутобуса.

Слика три: смрзавање и старт

На тек неколико степени изнад нуле, у седам сати ујутру, више од 14.000 тркача чекало је знак за почетак.

Пошто су личне ствари путовале без мене, комбијима до циља, дуже од сат и по времена сам се смрзавала у шортсу и мајици без рукава.

Многи тркачи огрнули су се великим пластичним кесама које су делили волонтери.

Од хладноће нисам ни размишљала о километрима који су ме чекали.

Атински маратон, 39. по реду, почео је у девет сати и то за прву од 10 стартних група.

Ја сам била у седмој.

Тркачи су по групама распоређени у зависности од најбољег времена маратона или полумаратона за нас са јефтинијим картама, којима је ово била прва најдужа трка.

Али ми заправо карта није била јефтинија - стартнина за тркаче из земаља које нису чланице Европске уније биле су скупље.

И нисте једини који су помислили да су људи луди што плаћају да би трчали. И нисте једини који мисле да сам због тога будала.

Док је сунце подизало температуру ваздуха и температура мог тела је расла, пошто сам око 9:25 прешла стартну линију.

Улицом која води од старта на стадиону са најмекшом вештачком травом преко које сам прешла, даље кроз град Маратон, мештани су аплаузима поздрављали тркаче.

Репортерка једне телевизије укључивала се уживо у програм, а деца поред стазе делила гранчице маслине.

Пошто сам први пут трчала маратон, нисам знала шта ме чека, па сам почела да размишљам шта ме чека.

Према плану трке, на петом километру је требало да буде по једна окрепна станица с водом. Решила сам да не мислим о километрима и узбрдицама, већ да трчим од воде до воде.

То време између вода је двоструко скраћено, пошто су станице уместо на пет, биле на два и по километра.

Температура је порасла на 20 степени, а сунце ни у једном тренутку пре 40. километра није ни могло да зађе за облаке - на небу их није ни било.

Није ми било пресудно време за које ћу завршити маратон, већ уживање, комуникација са публиком, другим тркачима, уживање у сваком пређеном педљу.

С коловоза на првом километру покупила сам гранчицу маслине и убацила је у заштитну пластику телефона који сам све време држала у руци.

Касније сам добила још једну гранчицу.

Закачила сам је за шортс и донела у Београд.

Слика четири: полумаратон је сада лагана прича, али кризе тек следе

Да би се стигло од старта до циља Атинског маратона, мора се проћи кроз десетак градића и општина.

Прва четири километра трке су на Маратонској авенији и благо низбрдо.

Затим се са авеније скреће лево, што није био део стазе којом је, према легенди, трчао Фидипид.

Тај део је касније додат, како би се испунила маратонска норма од 42,195 километара.

После та два километра, пред нама је опет авенија и још четири хиљаде равних метара.

Док пролазим поред споменика маратонцима, постајем коначно свесна где сам и да заиста трчим једну од најтежих трка ове дужине.

Колико је стаза тешка, потврђује и чињеница да је трка ограничена на осам сати.

Уобичајено време које се даје тркачима да заврше маратон је два сата краће.

Од десетог километра почиње прва узбрдица.

И тако је, мање-више, све до 31. километра.

Од десетог километра сам на сваких 10 почела да узимам енергетске гелове - концентроване количине угљених хидрата који мишићима обезбеђују гликоген, извор енергије током интензивних физичких напора.

У недостатку гликогена, тркачи могу да ударе у такозвани зид.

Искусила сам тркачки зид када сам две недеље раније трчала 32 километра, најдужу дистанцу коју сам прешла припремајући се за маратон.

Тада сам око 30. километра мислила да ћу се онесвестити, ноге су одбијале да крену даље и до краја планиране руте сам пешачила.

И то једва.

Нисам желела да ми се овог пута догоди нешто слично, па сам са опремила геловима.

Са леве стране се назирало море, иза мене су остали Нео Макра и Рафине и у мом ритму сам ишла ка 20. километру.

Уз заустављање за по који гутљај воде на сваком месту на ком је било, прешла сам 21 километар, односно дужину полумаратона за два сата и 20 минута.

Пошто ме је чекало још толико, била сам задовољна.

Осећала сам се јако добро и размишљала колико се тело и мозак прилагођавају оном са чиме се суочавају.

На полумаратонима које сам трчала до сада, имала бих кризу негде око 15. километара, питала бих се да ли могу до краја и зашто сам уопште кренула.

Овог пута сам 21 километар прешла лагано.

Искључујем телефон, јер ми је батерија на 30 одсто, а треба је сачувати за крај.

Тако и престајем да пратим брзину којом трчим.

Нисам смела да размишљам о стајању, јер бих тако себи направила само проблеме. Почела бих да мислим да не могу да истрчим ову трку и онда би ми мозак блокирао ноге.

А нисам желела да се то догоди.

На сајту трке писало је да је последњи, најтежи део, око 31. километра.

И заиста је тако.

После узастопних 11 километара узбрдо, и укупно 30 пређених, ноге почињу да болуцкају.

На најтежим деоницама, публика тркачима даје огромну подршку и подстрек да наставе.

Била је ово моја осма дужа трка и једина на којој није било километра без навијача.

Аплаузи, усклици, музика, два ансамбла која су играла традиционални грчки плес сиртаки, све то помаже када је најтеже.

Када сам прешла 31. километар, схватила сам да ћу успети и стићи до циља.

Ноге су болеле, али глава је изгледа била спремна.

Већ навикнута на сунце, питала сам се зашто уз гелове нисам понела и крему за сунчање.

Осећала сам да ми је лице упаљено, што од умора, што од врућине.

Погледајте и како је Београд постао тркачки град

Без обзира на све, наредне километре, колико год ми је било тешко, пролазила сам уз све шири осмех.

Покушавала сам да ослушкујем тркаче, да посматрам људе око себе, да разазнам одакле су.

Тако сам на нози тркача испред мене угледала тетоважу Николе Тесле.

Томас, Кипранин, говори ми да му је Тесла идол.

Размењујемо још коју реч и поздрављамо се, пожелевши једно другом срећу.

Нешто касније ми се учинило да чујем речи 'хитна помоћ', на српском.

Окрећем се, питајући се да ли сам добро чула.

Упознајем двојицу момака. И да, причали су на српском. Београђани су.

Једном од њих је ово такође први маратон, па се шали да му треба помоћ лекара.

Поздрављамо се.

Настављам испред њих.

На стази нас је било 54 из Србије.

Не знам колико дуго већ трчим. Немам тркачки сат, телефон нећу да укључујем да бих уштедела батерију за последња два километра.

Сигурно је прошло четири сата од старта, размишљам.

Мисли ми прекида смеђокоса жена речима: „Браво, Катарина!"

Окрећем се, поздрављам је осмехом и питам се да ли ме познаје, како зна како се зовем.

Неколико секунди касније схватам да ми на стартном броју закаченом на мајицу, пише и име.

Слика пет - успела сам

Последњих пет километара чекају да их пређем.

Прерачунавам се, још две флашице воде.

У нормалним околностима, за ту раздаљину ми треба око пола сата.

У овим - још 45 минута до медаље и још толико до гироса.

Сунце бије у леву страну лица и тела.

Замишљам како сам полуцрвена, са белим штрафтама од мајице и шортса.

Размишљам и трчим развлачећи осмех уз неверицу да је број километара до краја трке једноцифрен већ бар пола сата.

Мада, последњих 5.000 метара сад делује знатно дуже.

Сваки километар на Маратонској авенији обележен је браон знаком на коме пише Атински класични маратон.

Уз ове знаке који су и иначе ту постављени, виоре се и плаве заставе на којима су белим бројевима означени пређени километри.

Пролазим поред броја 40.

Последња два километра воде од трга Синтагма до стадиона Панатинаикоса, где је циљ трке.

Крошње стабала заклањају сунце, публика је свуда и пружа ми невероватну снагу.

Коначно је низбрдо, али моји квадрицепси уопште нису срећни због тога.

Без обзира на бол, смејем се јер схватам да ћу ускоро ући у финиш.

Укључујем телефон. Гледам са стране не бих ли у маси лица угледала два позната - Дејану и Драгану, моје сапутнице и навијачице.

На уласку у стадион пише „последњих 200 метара".

Последње метре желим да поделим са пратиоцима на Инстаграму.

У лајву вриштим од среће и причам нешто, али се више не сећам шта.

Пролазим кроз циљ.

Вриштим.

Чујем једно гласно „Каћа!" и настављамо да вриштимо у дуету.

Видим Дејану и њен велики шешир са друге стране ограде.

Грлимо се и скачемо од среће.

Морам да наставим да трчим, јер нема стајања одмах после циља, тако пише у упутству.

Око врата ми је убрзо медаља.

Тешка је и лепа, виси на зеленој траци.

Стајем да направим коју фотографију.

Са разгласа чујем упозорење да нема стајања за фотографисање у овом делу.

Не обазирем баш, ово је тренутак који мора да се забележи.

Настављам да трчим и излазим са стадиона и почасног маратонског круга.

На телефону су родитељи, вриште са мном.

Стижу и честитке од пријатеља који су преко апликације пратили трку.

Касније сазнајем да је њих неколико све време било на вези - као да су радили пренос уживо спортског догађаја.

Време је за гирос и славље.

Успела сам! Декодирале смо Атину.

Уз више од 60.000 прегажених корака, за пет сати и пет минута прешла сам 42.195 метара и стигла од Маратона до Атине.

У поређењу са искусним тркачима и рекордом истрчаног маратона за мање од два сата, ово време делује лоше, али мени је једино, прво и зато, најважније.

У недељу, 13. новембра, први пут сам прошла кроз циљ маратонске трке.

И сада већ мислим, сигурно није последњи маратон који ћу истрчати.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]